Сутра је нови дан...

4 месеца од почетка кампа у Сремским Карловцима.
Нека сета ме поново окова. Недостаје ми чесма четири лава... недостаје ми Стражилово препуно комараца, недостају ми лутања... приче до касно у ноћ.

Недостају ми људи...

Тако бих волела да се удам у тим Сремским Карловцима. Баш су посебни. 

Променили су мој поглед на свет. 

Тако им се дивим.

Заволела сам ја њих још док нисам крочила тамо. Знала сам сваки детаљ о њима...

Бранкове песме су ме увек терале на сузе, јер сам свој живот проналазила у њима.

У његовом животу сам пронашла свој.

Нажалост.

А сада, кад боље размислим, све је ту. У Славонском Броду сам била, (где је он рођен), За Карловце ме најлепше успомене везују (као што су и њега), волим Темишвар и живим у њему (он је ту боравио неко време), рано му је умрла мајка, мени отац...

Надам се да моја будућност бар неће бити као његова.

У сваком случају, Бранко је сигурно утицао на мој поглед на Карловце.

Одувек су ми, некако били суђени ти Сремски Карловци.

Живела сам у улуци "Бранка Радичевића", а и основна школа је носила исти назив.

Све ми се некако сад повезало... а пост испао скроз неповезан...али из срца. 

Како ли изгледају зими?

Ове зиме, нећу их видети... :(

И тако, болујем, у мислима он, Карловци... још по нека особа...

Кад ће да изађе сунце?

"Не питај је ли праведно што нас је прекрио мрак...
Ни то што нисмо заједно, пусти сузу дај ми знак!"

"Сад све је црно попут твоје косе, и ови дани неку тугу носе, ја верујем у нас..."

"Тајне су зато, да их неко наслути. Постоји реч која вреди, тек кад се одћути..."

"Мислила сам ако одеш, да ће мање бити боли... Ал' узалуд, што си даље-тебе срце више воли..."

"Док си поред мене, заборављам проблеме, и док си поред мене ја не знам шта је страх."

"Тражим речи, бар то нек спречи, да ми тишина врати дане протекле..."

"Исписаћу по небу ријечи за тебе. Вијекова мир враћаш ми ти... Смирујеш воде набујале, мој шапат и крик ћеш помирити... Пијем ти дах као лијек-сваку ноћ."

Субота на недељу-играње до пола 2.

Мислим да сам се ознојала и после тога док смо чекали превоз напољу, успела сам да се разболим.

То је код мене врлоо лако.

Синоћ када сам стигла кући, температура 38,8.
Кашаљ, грло боли... Осећам да мало "крче" плућа.

Јутрос-температура 39,2

Лекар, лекови. Недељу дана лежање...

ПОНОВО сам закачила вирус.

Ала сам сенсибилна ове године...

Кревет ми је најбољи друг. Не пријају ми ни филмови, ни компијутер, ни књиге.

Како је само леп живот

Који би овако могао живети 

И који је тако далеко

И ипак, тако близу...

Колико је само дубока бол

Коју свако може да осети,

Која га пече, пречишћавајући га

Да би уистину постојао.

Колико је само кратак пут,

Који би свако могао прећи

И који га увек доводи 

Тамо где у ствари и јесте.

Е.Љ.П.

Недостајеш...

Све коцике су се склопиле...

Једна као да штрчи... Где уклопити тебе?!

Стварно сам кренула даље после свега... после Карловаца... и он је отишао тамо... у онај јужни део... како он каже... "Што јужније, то тужније..."

Данас сам била скроз опуштена. "Селе" је напокон играла коло, певала из свег гласа, ђускала... осећала се добро. И онда је дошао професор у коло, стао поред мене : "Хоћемо на Косово?"

Осећам да ми се грло стеже, али кажем "Хоћу!"

Успела сам да пређем преко тога. "Ништа се није десило".

И усред песме, професор ми показује телефон, на екрану исписано ЊЕГОВО име. Осећам да очи, само што нису издале... стежем "месечину" за руку. "Издржаћу ја ово", говорим себи, "буди јака". А све се у грлу скупило, као кнедла... Само што не експлодирам!

И знам да је тешко... знам... али немам избора. некако ћу се већ концентрисати на живот који сам живела пре овога...

Синоћ сам му послала километарски мејл, и данас је одговорио...
"Знам шта осећаш, чак и када не проговориш ни реч."

Кад кише прођу...

Долази зима, надам се, донеће њега. Само на неколико тренутака, да поделимо сузе, загрљаје... и речи. Речи које чине толико тога...

Помену њега... помену Косово и Метохију... ситуацију тамо...

Како ли је он?

Као неке визије, мисли почеше да се јављају.

Зашто су баш толико морали да причају о њему? 

Као трудим се да не слушам, али чујем:

"...диван је дечко, и жао ми је што нисмо успели..."

"...било ми је тешко када сам га видела да плаче, мислила сам да ћу умрети..."

"...тамо је страшно, али се они обрадују само када нас виде..."

Осећам како се срце грчи. Сваки тренутак је тамо неизвестан.

Ко зна... временом би се можда ствари мењале.

Осећам само како ме оштар бол разара... туга. 

"Не питај је ли праведно што нас је прекрио мрак... и што нисмо заједно, пусти сузу дај ми знак..."

Бојим се понекад понора

И дубоке туге око себе,

оних што и сада пате,

и своје, када заборавим ко сам.

Бојим се понекад себе саме,

Онда када из незнања

Помислим да бих могла преобразити

Илузорну огромност света.

Бојим се понекад времена,

и хватања у коштац с' простором

Али проналазим себе у слободи

Трена помирења са самом собом.

Е.Л.П.

И ја сам се пронашла...

Ко зна како се осећам.

Прави, типични близанац.

:)

Један момак ме прогања. Шаље милион порука дневно, зове ме сто пута на дан... Симпатичан је, добар...  све то стоји... Али је сам чудна... Не волим да будем стално под нечијом контролом, и не допада ми се када ме неко на сваких 10 минута пита шта радим.

Изгледа да више волим да се ја борим :)))

Ко ће ме знати.

Тренутно се налазим у чудном стању. И срећна и тужна у исто време...

Али сам, све у свему, добро...

Како су слатки :)) ех..

Ког' ђавола сам опет питала друге за мишљење...

Он се слаже са свима, шта рећи...

"Хеј а зар ниси знала да он има девојку?" Пита ме другарица.

А ја знам и много више. Знам и да жели да раскину, јер им је тешко да одрже везу на даљину, знам и да му је тешко да је остави, јер мисли да га она воли... и боји се да она не остане повређена....

И онда му ја саветујем разне ствари.

У себи осећам неко дивно осећање, јер сам налетела на једну дивну особу. 

Али и лагано умирем, јер како ствари стоје... никада неће бити мој.

Али Боже мој, времена се мењају...

Живимо у истом делу града, а никада се срели нисмо овде.

И мислите да ми није на памет пало мали милион пута да га позовем да се видимо, да прошетамо, да... 

Али сам се уздржала.

Колико год ми се свиђао, колико год био диван, ја не могу да кварим то...

Без обзира да ли он воли ту цуру или не...

И зато је данас дан био никакав, и зато сам цео дан у школи слушала музику кад су се сви смејали, и забављали и присећали детињства. Тишина ми је више пријала. И размишљање. Остала су само још два испита (Историја и латински). У петак нам долазе Карловчани...

Ваљда ће ми него макице сметнути са ума њега...

Волим онај укус чежње.

Пожелим да ме поново загрлиш, као оне вечери...

Нада увек постоји.

Сазнајем одговоре на нека питања.

Одрастам ли?

Или је то само илузија.

Постајем свеснија својих жеља, потреба. Креирам своје, само своје мишљење.

Овога пута не дам да други пресуди. Не дам.

Сама ћу пресудити.

И не смем се тако лако предати, не смем показати слабост. 

Учим.

Учим да се борим. 

Од сутра, ОБЕЋАВАМ да крећем у акцију. Остваривање оног дуго очекиваног циља. Оног на који су сви заборавили, а ја га се сетим сваки дан када прекршим обећање.

Е па, више нема кршења тих правила.

Није понедељак, али  почињем испочетка. Па, шта Бог да.

Сада ми то највише смета- што нисам била у стању да обећано испуним.

Сама сам незадовољна собом због тога.

Колико год били тешко наредни дани, не смем да се предам.

Тата, буди ми највећа подршка!

И кад је најтеже, осмехом борим се... :)

Драги пријатељу,

не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мог духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сад моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред ње најопасније мисли претварарале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам Њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, то јест онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћене положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредности и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа ма колико велики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих "Један несрећан човек не може бити песник". Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужасна патња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживи не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље Бранко

П.С
Уколико желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има Назеб итд; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој почеће да мислим о смрти.
Поноћ је. Довидјења.
Бранко
Бјанкинијева 11

Загреб

Ово ме је очарало. Колико бола, патње и стрепње за једном девојком... Истинска љубав.

Ма мрзим ограничења. И као морам да се уздржим да му пошаљем поруку, да не помисли да сам луда за њим. (јер УОПШТЕ нисам).

Не, стварно-бојим се да му не досадим, па сматрам да је боље да га оставим на миру...

Јавиће се он, ако баш жели.

Боље је тако, него да се заљубим до лудила (како ја обично знам), и онда д стигнем у ону моју лошу фазу...

Морам да сијам. ПОНОВО ВОЛИМ!

:)

(И то, за право чудо није Србин)

Ма кога брига.

И хоћу, и нећу да волим.

Хоћу- јер сам скроз испуњенa.

Нећу-јер се у мени буди оно "егоистично", и још ништа није ни било, а ја већ мислим "шта ако останем повређена?"

Нисам баш нормална...:)

Толико сам нестрпљива, да ћу надрљати...

Свечано обећавам. Бићу стрпљива... и даћу му сво време овог света... :))

Хоћу стварно...

Отишла сам да сањарим :)

90 пута најмање, сам данас одслушала ову песму.

Ма све ми се опет скупило, и потребне су ми сузе.

Много је компликован живот.

А људима не можеш угодити. 

Што се више трудиш да све буде уреду, све више проблема ствараш.

И чим, помислиш мало на себе, на одмор, одмах побређујеш друге. 

Да бар мало могу да побегнем од свега...

И после ме питају зашто хоћу да студирам у иностранству??

Глупо питање. Хоћу да идем што даље. Да пронађем боље, и да се НИКАДА више не вежем за људе.

Схватила сам да ме нико не разуме.

Нико и не треба. Опет сам сама са оних 1000 мисли, са љубављу, и овом песмом.

Да ми је сада једно раме, да се исплачем.

Као да ја желим да повређујем друге. 

Шта да се ради. Неки људи се наљуте за сваку глупост.

Једноставно ме тих 5 радних дана толико исцрпе, да викендом немам воље за изласке, већ само за одмор, и наравно учење...(или опет неки додатни рад).

Не значи да заборављам на пријатеље тако...

Само да што пре завршим ову школу, и да бежим негде.

Иначе ће моје срце бити повређено још сто пута.

Али, тако ми и треба. Кад се тако брзо везујем, кад ме све растужи, и кад све примам к' срцу.

...А слику његову гледам...

"Киша је падала, а ја сам плакао за њом...

Улица дуга, к'о моја туга, остаће у срцу мом."

Дозволи ми да се загледам у твоје невине очи.

Све видим. Тражим себе у њима. Има ли ме?

Знаш шта? Оне ноћи, осећала сам се неописиво лепо... Сигурно. Фантастично.  

Твој загрљај ми је био довољан да више никога не примећујем. 

П.С. Знаш ли како си симпатичан када се мучиш да причаш српски? :)

Нема шта, пала сам на твоје речи.

Надам се да постоји неко наше време...

Хаљина коју сам синоћ носила, упила је мирис његовог парфема. (наравно да нећу да је оперем скоро)

Мачгичан је... 

 Сва сам се најежила када ми је шапутао... Музика је, на моју срећу била прегласна, тако да ми је био јако близу...

Волим његов мирис, и близину... 

И обећавам себи по ко зна који пут... да овај пут мора да буде добро... да не смем превише да се надам... 

Али ми је ипак чудно, како се тако одједном створио када сам узимала капут.

Другарица се шалила, каже: "Ма посматрао те је, па када си излазила дошао да те  пољуби."

А мене баш брига. Нећу толико да размишљам, било је дивно...:) 

После ми се јавио да пита да ли сам добро стигла...

И сад причамо. Хмм... мислим да се... полако, али сигурно... заљубљујем :)))

Примећујем то, јер сам срећна, иако је новембар.

Јер данас нисам скоро ништа јела (нисам уопште гладна).

И јер мислим само на једну особу...

П.С. Сремац је жив. Данас ми се јавио. Чини ми се да, увек нађе он неко "посебно" време, када да дође...