Мирис зиме, увукао ми се под јакну. Срећна сам.

Трачак туге залута у мојим мислила, када видим да држи њену руку тако сигурно у својој, као да никада не жели да је изгуби...

Пожелим да и ја једном волим. Али само једну особу. Да ми то никада не досади. Али онда се иза ћошка, незвано појави питање:

"Да ли ћу икада мо'и да ценим ту љубав?".

Изгледа да не. Превише је тешко бити веран, изгледа. Данашњица ти заголица мисли, и некако сасвим случајно удаљиш се... Или неповерење, или смрт страсти...

Ни сама не знам, шта мислим а шта осећам. 

Понекад је можда и боље тако. 

Живети за сутра, без планова, али бити спреман да се може десити, мање или више пријатно-чудо.

"Дотак'о сам дно живота,

 И пакао и поноре,

 Али ти ми душу узе,

 Ти проклети женски створе,

 Да због тебе немам мира у сновима-ни на јави...

 Како да те муко моја?

 Како да те туго моја?

 Како да те срце моје на тренутак заборави?"

Ко би рекао да ће behappy да слуша класичну музику?

Опустила ме ова музика, без речи, јер ме ових дана оне само збуњују. Боље сам него јуче и прекјуче, нестао је онај ружан осећај из груди, и мало сам се опустила.

Нема ми бољег пријатеља од књиге и музике. Ових дана сам одушевљена Ивом Андрићем и он ми највише прија. Толико је мудрости, дубине и осећања у сваком његовом тексту. Заиста заслужује Нобелову награду.

П.С. Фали ми љубав. 

Пошто су почеле да се дешавају неке ствари које нисам схватала, желела сам да причам са неким кога волим, и ко ме познаје.

Била сам уплашена. Тетка ме је звала код ње, и причале смо сатима.

Разумела сам неке ствари, и драго ми је да је баш тако како она мисли.

Свако има свој поглед на свет. Ја сам таква: Шта год да радим, радим да угодим другима. Највише ценим доброту код људи, и јако се разочаравам када нешто не иде. Шта год да је у питању. Не волим да се свађам, већ покушавам лепим путем.

Е, онда почиње да се дешава оно најгоре: Људи почињу да ме искоришћавају, а ја тога ни нисам свесна. Ја сам задовољна што имају поверења у мене, срећна сам што сам им помогла...

Желим да цео свет буде добар. Не желим свађе, не желим конфликте, не желим ратове.

Али то је не могуће.

И сама себи сламам срце када сазнам те речи.

Зашто?

Људи су такви...

и сама сламам себи срце. Сама сам крива за то.

Не желим да повредим било кога.

Тешко ми је да кажем не. Колико год ме мрзело да урадим нешто, увек кажем да. 

Боли ме што сад тек схватам, да је мало оних који ће ми то вратити. Али за тих неколико сам сигурна.

У сваком човеку тражим ону добру страну. Изгледа да ни то не ваља. Јер онда заборавим да има и лошу. И на крају, знате ли ко остаје повређен? Ја.

Радујем се за ситнице. 

Данас је било невреме, није било струје када сам била кући.

Била сам срећна што је дом био топао. Могло је бити и другачије. 

Никада нећу схватити, да данас не ваља бити добар.

Ја и даље терам своје, верујем, волим... 

Без обзира што не враћају сви ту љубав. Љубав је највећи поклон који дајемо. 

Да ли је јесен, или су хормони? 

Да ли је стрес пре часа физике, или се мењам?

Осећам се лоше. Јутрос сам заспала тек у 4 сата, а у поа 7 сам већ била на ногама због школе. 

Нисам могла целу ноћ да заспим. Мотале су ми се разне мисли по глави које су ме мучиле.

Данас сам још размишљала. Почела сам чак и да се плашим. 

И схватила сам:

Одрастам, и не могу да се снађем. Нико ми није причао да ће одрастање бити тако тешко. Осећам да има зла у мени, и желим да га се решим. 

Убија ме помисао да не могу да будем перфектна. 

Знам да нико није савршен, али нећу да се свађам, нећу да будем импулсивна, нећу... а ипак јесам... 

Можда су све то природне ствари- а можда и не.

Не знам.

И са свим стварима је исто- толико се двоумим, да се плашим да ћу изгубити нешто драго, нешто што волим, од толико двоумљења. 

П.С. Једина ствар око које се не двоумим је љубав. Не желим више да будем сама.

Нећу да баксузирам ствари, али се десило нешто дивно!

Упознала сам осећајног мушкарца! 

Ако ми Бог да среће, можда ће бити нешто...:)

Волела бих да са њим почнем да учим о љубави.
Не могу да кажем да сам се заљубила, али ми је помогао у неким стварима.

Данас сам била сва тужна, и нервозна. Школа... пуно има да се учи. И био је тако нежан. 

Баш кад сам помислила да одутанем... 

Да ли је то добро или не, видећемо. 

Изглед ми није битан на мушкарцу, битно је да ме он привлачи на неки начин. 

И знате шта?

Он ме прилачи. Тако је нежан и снажан у исто време. Е, то је оно што ми је сада требало.

Нећу да се заносим, па да се после разочарам, али... баш ми је лепо :)

Прво ћемо да се искрцамо са једрењака и пребацимо у аутобусе. Наравно, ко жели да пође самном?

Аутобуси су у љубичасто-белим бојама, због боје фудбалског клуба "Политехника Теимшвар". (Тамо ја идем на утакмице, и проводим своје време.)

Прво место које ћу вам показати је центар града:

(на слици Национална Опера)

 (Центар града. Катедрала у позадини)

И пролазећи овим улицама, стижемо до мог омиљеног места у Темишвару. Овде излазим са друштвом овде шетам... Сањарим, и све што иде уз то. :)

("Трг уједињења" или "Piata Unirii".)

(Трг уједињења, Српска Православна црква. Једна од 3 у Темишвару)

Поред ових, по мени, предивних места, морам да поменем ботанички парк:

Е, тамо је лепо водити децу, шетати и причати на свежем ваздуху.

За мушкарце, и жене које воле фудбал (ја га стварно волим.):

Стадион "Дан Палтинишану" На ком игра "Политехника". Ту сам чест гост. :) Овом приликом водим и вас.

(Стадион има 22.000 места) Тако да, хајде да пожуримо, углавном је гужва.

П.С. Надам се да ће вам се свидети бар делић мог града. Није гламур као код Рене-а, али мени се допада. И никада га небих мењала за гламур. Сасвим је добро овако. Историја Темишвара је опширна. Али, нећу да замарам, јер знам да АнаМ не воли историју. (А ја бих да је студирам ;)) )

Драги гости: Уживајте, и још једном ХВАЛА ТАЛАСУ! Јер да није било њега, не би једрењак дошао до Темишвара.

Таласе, само за тебе:

 Бегеј.

Јесам ли ти причала како је тамо лепо?:)

Недостаје ми романтика, и они срце парајући текстови, 

Недостаје ми један романтичан и осећајан мушкарац,

Доста ми је ових који ме "воле", 

Као да је лако волети.

А они се сви фрљају са "Волим те, ти си ми све"...

Свима је у ствари само једна ствар у глави.

Волела бих да могу све да их избришем из живота,

Али нажалост, од реалности се не може побећи.

Још и јесен, па ме све боји у неке тамне боје, па се не смејем, па немам разлог за нови дан.

Не волим када сам у "депресији", али не знам ни како да изађем из ње.

Хоћу да се заљубим поново.

У некога ко ће то да цени,

У некога ко ће стварно да осликава све оно о чему сањам.

Доста ми је и ове даљине. Не смем да се заљубљујем ни у кога из Србије.

Морам да запамтим да никада неће успети веза на даљину, јер они увек сањају о нечему, а ми о нечему другом...

Има ли шта лепше:

Човек кога волиш узвраћа ти сву ту љубав, и имате плод ваше љубави-једно малено створење које ће променити цео твој живот.  

Нема ничега лепше од тога.

Али, све у своје време.

Постоји једна америчка емисија, и заиста је могу назвати "Едукативна", јер је мене погодила, и научила нечему. Девојке са по шеснаест година су трудне, и чекају бебе. И није све тако сјајно, како све девојке сматрају. Све је то лепо, али не за ове године.

Девојке које су погрешиле и затруднеле са 16 година, слободно могу рећи збогом:

И пријатељима, и школи, и изласцима, и свим осталим стварима које њени вршњаци раде. 

А најгоре у свему томе је, ако дотични отац, који није пуно старији, не схвата да је и он крив за настало дете. Или је можда цура сасвим случајно затруднела? 

Они излазе са пријатељима, један од дотичних је скоро бежао од свог детета, није желео да се игра са њим, није желео да га погледа када се родио... 

И сад ја кажем, Ало човече, ти си знао шта си радио? Ко те је терао да то урадиш са 16 година? Нико им није крив, сами су криви. Чак ни то није битно. Јер је већ готово, и чему расправке о томе ко је крив? 

Расплакала ме је прича. Она је давала све, трпела је, гутала, а он је све то одбацивао. Како људи могу да буду тако безосећајни, неодговорни...?

Е, па имају само 16 година.

Постоји пуно разлога за страх од новог почетка.

Расписала сам се безвезе, али у закључку желим да истакнем: Пазите шта радите, БЕЗ ОБЗИРА НА ПОТРЕБЕ, блаблабла, све су то тинејџерске глупости. А када дођу обавезе,онда су нам криви и родитељи и комшије-само ми нисмо криви. Као да нам је комшија поклонио дете.

Дакле,

Све у своје време.

Дечко о ком сам писала целог лета, али ме је прошло у Карловцима. "Боровница".

Е о њему МОРАМ да напишем овај пост. Али, да не дође до забуне, нема ничега између нас.

Не могу да кажем да не осетим ништа када причам са њим, али сада причам о другим стварима.

Е овако:

Он је  дечко који воли да се шали. Понекад има неки "непристојан" смисао за хумор, и неки се увреде, али није уопште тако лош. Управо сам завршила разговор са њим. Ово је био наш најискренији разговор. Почео је сасвим случајно, и то уопште није битно, али је битно оно о чему смо причали.

Дечко ми се скроз отворио, и рекао ми је све што га мучи. Није баш све онако како мисле други. Није све "Сјајно". И не волим кад неко суди а не познаје га довољно. Понављам, понекад има неслане шале, али ми је ЧАК И ЗА ТО, дао разлоге. 

Други кажу да сам луда. Али уопште нећу да објашњавам своје разлоге, и стварно сам СИГУРНА у њих. Не може нико да промени моје мишљење. Чак ни најбоље другарице са којима се није лепо понашао.

Јер сам открила и разлоге, и његове проблеме.

Сви чујемо шта он прича. Али, да ли се неко запитао, има ли он неки разлог за то? Има. 

И има душу. И има права на своје мишљење.

Сад сам стварно сигурна. Најстварније. Он има душу. Била сам упорна и пронашла сам је. 

Пост морам да прекинем овде, због суза; Али разлога је још.(разлога везана за њега)

П.С. Пост је објављен само ради пражњења. Пошто ме нико не разуме, морала сам то овде да напишем. Није ми битно да ли ме други разумеју, ја имам разлоге... али морам да се испразним.

И на крају, не могу да поменем њега а да не поменем и ову песму. Или неку другу народну...

Ова песма ме је инспирисала. Обожавам је. Ко би могао да одоли оваквим речима?

"Да ли се сећаш мога осмеха, мириса...? Да ли ти још увек значим?

Да ли после сваког нашег пољупца переш зубе, покушавајући да уклониш моје трагове?

Не можеш их уклонити. Лажеш сам себе. Ја сам још увек у теби."'- Само тренутак инспирације.

Не могу да верујем какав ме је малер стигао. 

Јуче ми се јавило петоро  "бивших љубави."  

И ја сам јако покварена, мрзим себе због тога. Сваком од њих сам дала трачак наде...

Један је луд замном. У последње време ми је био у глави. Да ли да будем са њим, или не?

Не, ја га не волим. 

Али зашто им онда уливам наду???

Треба ми забраинти причу са осталима.

Не одговорити никоме, не јавити се кад те зову, и то је то.

Ја превише желим, и разочаравм се у себе. Уопште нисам добра, нити ишта од тога.

Текст доле наведене песме ме је одушевио, али нисам могла да је нађем, па сам објавила Либар. И она је дивна.

Bijela vrana - Gibonni 

П.С. Сремац. Доћи већ једном...

И на блогу сам све излудела тобом. А замисли тек у стварноси :))

Нисам се заљубила у твој новац, заклињем ти се! То је глупост. Заљубила сам се у тебе, у чињеницу да си ме волео... Волела сам то што си био моја заштита. Нико није смео да ме пипне... Могу да замислим шта би им радио...:))

Баш си био ПРАВИ момак. :) Лепа успомена. И знаш шта? Ако ниси схватио, желим да направимо још по неку успомену. Да још мало уживамо заједно. Знам да то желиш  ти... а и ја. Јер си једини који ми је показао да ме воли.

ХВАЛА ТИ, ХВАЛА ТИ, ХВАЛА!

Пошто ових дана све... баш све подсећа на Сремца, сетила сам се најлепшег поклона од њега.

 Једну малу волим ја,

 И сањам је сваке ноћи.

 Она уме, она зна,

 само она ми може помоћи.

 У очима крије сјај,

 Њене усне, лек за мене.

 Једну малу волим ја,

 Она има речи вредне, 

 У мраку, руке јој заспале,

 На моме врату до јутра остале.

 Сањам небо, сањам море,

 Када сунце залази,

 Сањам како љубе, 

 Тихи, морски таласи,

 Њене усне,

 Оне крију лек за мене,

 Сваку тајну љубави, 

 Открићемо када дође време.

 Хеј, МОЈА МАЛЕНА,

 Да ли знаш? Да ли осећаш?

 Колико о теби сањам,

 Наша тајна љубавна...

 Шапни ми када падне вече,

 Само тихо реци ми,

 Довољне су твоје речи, 

 Ми ћемо се волети. 

 Тако дуго,

 Заувек.

 Можда сам је већ објавила, али толико ми значи, да не желим негде да је загубим.

Тако је једноставно написана... да сам само једноставно знала да ценим то. 

Обећавам, јавићу му се. Били смо једно, не смем се стидети пред њим. 

Сремче мој... Видиш ли колико ми значиш? 

А када сестра пусти ову песму:

Сва се најежим. Рекао је да  је то "наша песма".

"Немој. Не слушам је више." Кажем тихо.

"Подсећа те на њега?" Упита нежно сестра, плашећи се да ме не погоди.

"Ма не... скроз сам и заборавила на то." Лажем... по ко зна који пут...

Сећам се када си ми рекао да желиш да се уозбиљиш, и да желиш мене. Али дете у мени није желело да прихвати то. Не битно да ли је то била истина или не. Одбацивала сам и тебе, и тај тренутак. Људи се кају. Временом те сустигне грижа савести, и почињеш да радиш оно најгоре: да се питаш "Шта би било, кад би било?".

Знам да сам погрешила. И желим те назад. Други не верују да те волим. Или можда не желе да поверују? Да дођем теби, знам да би ме узео, без имало премишљања. Али. Увек то проклето "али"... Чудни су путеви, бојим се да не склизнем, плашим се да не паднем. Плашим се да ти дођем мили мој. Иако ме је самоћа већ дотукла, јако се плашим везивања.

Ко ће знати шта ја желим. Већ се плаишм себе саме, и сваког новог тренутка. Колико сам само грешака направила. И кајем се за сваку једну... Колико ће само пасти снегова, и проћи децембара док не схватим неке ствари?

Колико јесени ће ми требати да достигнем оно мало што желим?

Сећам се тебе, и наше јесени. То су биле најлепше кише. Тада сам била срећна Сремче мој.  Јако сам те жељна, и недостајеш ми.

Али ако судбина диктира тај ритам, морамо га пратити.

Хвала небу! Јер си био мој, и јер сам у твом срцу. Она шашава, увек насмејана твоја... малена.

Налазим се на броду са мојим омиљеним блогерима. Проводимо овде дивно време... Нема свађе, нема лицемерја.

Свако има понеку дужност.

Уживам. Једино се плашим свог карактера, и бојим се да ћу се заљубити у неког.

Док сам тражила полууспаванку да заједно нешто отпевамо, наишла сам на ово:

Зар нису предивни? Обожавам их. Идем да их покажем осталим путницима.

П.С. Надам се да ће нас пут навести до јужне Европе. Хоћу у Шпанију. Да покажем своје вештине у причању Шпанског. :)