Сутра је нови дан...

Превод песме:

Nici nu stiu ce-as vrea sa faci
Sa ma iubesti sau sa te prefaci

Ни сам не знам шта желим да радиш,

да ме волиш или да се претвараш?

Invata-ma sa iubesc
Ajuta-ma sa traiesc
Invata-ma, stiu ca-i greu
Dar ajuta-ma sa fiu eu

Научи ме да волим,

помози ми да живим,

научи ме, знам да је тешко,

али помози ми да будем ја.

 Si-as mai vrea sa te rog sa nu uitam
Dragostea e simpla, dar noi cand ne iubim o complïcam

И желим да те још нешто замолим да не заборавимо:

Љубав је једноставна, али ми када се волимо је компликујемо.

Пут је дуг...

Само најдраже особе узмимо са собом, и напред...

Без освртања, преко пораза... Са осмехом на лицу... 

Волети...живети...

Једна обична, а прелепа песма:

"De cand n-ai mai venit am o viata absolut normala
N-am nici o problema, nici una, traiesc
Ma simt foarte bine, imi beau cafeaua linistit,
Ma plimb seara pe strazi
Poate cateodata la tine ma gandesc si, si...

Si te caut in toate femeile pe care cateodata le intalnesc
Si te vreau in toate femeile pe care cateodata le doresc
Si te vad in toate femeile pe care am impresia ca le iubesc
Inca mai, mai, mai, mai gresesc... "

Превод:

"Од када ниси дошла, имам  сасвим обичан живот,

Немам ни један проблем, ни један, живим.

Осећам се одлично, смирено испијам кафу,

Шетам  улицама ноћу,

Можда понекад на тебе мислим и...и...

Тражим  те у свим женама које понекад сретнем,

И желим те у свим женама које понекад пожелим,

И видим те у свим женама, за које имам импресију да их волим,

И још увек,још увек грешим... "

Тек је октобар, а мени је већ у глави онај одвратни децембар који мрзим из дна душе...

Који ми те је однео пре три године.

Опет ме ухвати носталгија, нека јака и снажна, да се бојим да ће да ме обори. 

Онда листам албуме са сликама, сећам се...

Твој осмех.

Било ти је тешко, и патио си изнутра, али никада се ниси пожалио.

Најлепши осмех... 

Оставио си га мени.

Твоје слике су ту, да ме увек подсете на тебе. 

Кажу да особе које волимо, за нас никада не умиру. 

Такође кажу, да Бог за себе бира најбоље... Ваљда те је зато узео.

Не могу... не могу да се начудим. Ускоро ће три године...

Да ме је неко пре три године питао, рекла бих му да ђеш да се вратиш.

Сада знам да се нећеш вратити.

И то ме највише боли.

Надам се да си поносан на мене, на сестре... Надам се да се не љутиш због неких ствари, надам се да разумеш све што се дешава. 

Тата, никада те нећу заборавити, и никада ни један мушкарац неће моћи да замени тебе. 

Не постоји начин.

Не постоји особа.

Ти си ти. Једино ти си био мој отац, истина је да нисмо баш стигли најбоље да се упознамо јер је било мало времена... али ми је драго да те носим у себи. Да гајим исту ону љубав према писању и историји, као што си и ти радио.

Сигурно би био срећан да ме видиш данас.

Волим те више него што то могу речима да опишем.

Ваљда ћемо се једном на небу, срести, ваљда ћу те још једном загрлити...

До тада, носим твоју слику у ланчићу око врата. 

И носим те у себи.

Данас сам се пробудила и била сва узрујана, добро наспавана и задовољна...

Али... на часу физике сам мало "настрадала". Баксуз.

Питао је моју другарицу и уписао случајно мени оцену. И прозвао ме. А паметница у мени је била сигурна да ме данас неће прозвати. Добила сам слабу. (Моја прва слаба у гимназији)

Шта да се ради...

И као да то није доста, цркао ми је телефон.

Кад ће више да прође овај глупи дан. :(?

Био је њена прва љубав.

Њена прва и једина "веза".

Прошло је четири године. У међувремену су се чули, дописивали... Он је имао друге, а она је само волела друге. Сада јој он недостаје. 

Да ли је њему икада уствари било стало до ње?

Да ли га је заболела њена суза, и да ли је стварно бринуо? 

Или је она била само мала клинка, са којом се играо?

"Ко зна зашто је то добро?" Пита се она.

А он...

"Желим да те избришем из свог живота."

Њој је и даље последња мисао пре него што заспи... И то онако несвесно...тек случајно прође јој кроз главу. Његово име, оно што је он урадио за њу, оно што су били... Послала му је десетак мејлова, али нема одговора.

Најгоре је што је ова прича истинита. И што је моја.

И лепших и бољих и паметнијих има од Сремца. И нежнијих, и романтичнијих... али ипак је у мојој глави он. Или је то опсесија?

После њега, било је других заљубљивања... и за сваког момка који се ушуњао у мој живот, знао је Сремац. Охрабривао ме је, да учиним први корак... Наравно увек неуспешно се то завршавало, али вреди волети.

И даље је он једина веза... (Или треба рачунати и везу од 5 дана?)

Како се само човек веже за неког...и онда... мора отићи.

Истерао си ме из свог живота драги Сремче.

Чаробни прах. Како би се жеља што пре остварила...

 И онда долазе снови:

Само да заволим поново.

Овако је све...празно.

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji povetarac, sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle... nema vise ni parnjaca, ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih... "

- Desanka Maksimovic

Ко би рекао да ће учење да ме испуњава толико?

Све ми је мање тешко да радим, све више се трудим, и све се више радујем наградама које добијам.

Оцене су одличне, и то ме јако радује. 

Мало сам слабије на блогу јер сам преокупирана школом.

Тако је и најпаметније у овим лудим тинејџерским годинама...

О љубави само маштам, а друштво је увек ту...

Храбро у нови дан. И са осмехом :)

 Умирање дана,

 Залазак сунца... 

 Ма волим све када си ти ту.

 Осмех не нестаје,

 Срећа не престаје,

 Љубав добија назив,

 Дан постаје дужи,

 И тада не желим да спавам.

 Напокон је реалност лепша од снова...

 Дођи...

Хвала ти бако!

Зближиле смо се јако. И значиш ми пуно.

Знаш све моје тајне, помажеш ми, говориш како је било у твоје време.

Убеђујеш ме да неким људима треба да дам прилику да уђу у мој живот, док ме саветујеш кога да се клоним.

Поред тебе сам заволела "твоју" музику...

Сећам се првих мојих "шопинга". Са тобом... Сваки пут када сам долазила код тебе на распуст, куповала си ми све што сам пожелела. Ако сам прстом показала најсупљу барбику из продавнице, била је моја.

Сада већ годину и 4 месеца живимо заједно. Везала сам се за тебе и не бих те никад оставила саму. 

Хвала ти што ме свакога дана слушаш, што устајеш раније да би мене и сестру испратила у школу, да би нам спаковала ужине... 

Ти си набоља бака, и ја те пуно волим.

Изгубила сам сваки контакт са Сремцем...

Број телефона је изгледа променио.

На интернету га још мање има.

Волела бих да сам могла да му кажем колико ми је недостајао.

И нема више оне наде да ћу га срести негде.

Нема је.

Али, ако је тако суђено и то разумем.

Живот је наставио да иде дање и после њега, тако да ће и у наставку бити све у реду.

Он ми још залута међ' оне најлепше снове, и пожелим да га загрлим снажно, и да ме назове "Малена"... Ал' све су то пусти снови.

Можда се некада сретнемо, на тргу, можда помилујем његово лице, и шапнем му све оно о чему сањам.

Бићу срећна да знам да је он добро.

Сремче мој...

Збогом.

Нека нам љубав буде звезда водиља...

Осмех је ту, самопоуздање се вратило,

Само храбро у ново сутра!

Морам да поделим ову песму са вама...

Истина је да нећете баш разумети, али ћу вам превести оно најлепше:

Пролази десет апсурдних дана, Не знам...

Не знам како, не знам где, не знам...

Десет живота да будем са тобом,

и то би било мало.

(Превод не звучи спектакуларно, али ја сам скоро заплакала летос када сам открила ову песму...)

Не знам да опишем оно осећање у себи, 

Када нисам заљубљена.

Осећам се празно, 

Не испуњено.

Када волим, 

Без обзира да ли је љубав узвраћена или не,

Ја летим - моћ је у мојим рукама.

Човек је створен да воли.

Волети значи живети. 

Удисати живот 

на најлепши могући начин.

Онда ти је и киша лепа,

И ветар је посебан на свој начин...

Можда је и боље што има толико ствари да се научи ове године.

Тешко ми је да признам да више немам викенде. 

По цео дан се учи, читају лектире из Румунског, Српског, учи се историја (то ми бар није тешко), географија, латински (Зашто се неко не побрине да овај предмет нестане у настави), музичко, а о физици и нећу да причам. То је мој највећи проблем (па шта да радим кад је не волим?!)

Напорно је, али тако бар заборављам на оне глупости које су ми у глави. Нагурам их тако негде, и нећу да бринем. 

Полууспаванка лепо рече. Усамљена сам.

Тешко то признајем, али јесам.

Трудим се да будем скромна, да не тражим ништа ни од родитеља ни од пријатеља, али сам зато просјак за љубав.

Ко каже да народне песме нису писане душом?