Сутра је нови дан...

Први званични снег...

Не знам како се осећам, не знам да ли сам срећна или тонем...

Шта је то са људима? Сви нас полако, али сигурно...напуштају.
Ограничавају се, говоре прво "збогом"...
Остајемо сами.
Сви су ту, када је потребно нешто.
Дозивам вас!
Где сте сада?! Болесна сам... трећа недеља.
Нема никога.
Скоро никога.
Полако ми је већ мука од овог света.
Ближе се Божићи...
Са ким да се радујем?
Немам са ким да плачем.
Сви имају своје проблеме, и туђе нико неће да чује...
Нова Година... Нема радости...
Болест. Болест која ме плаши... Већ три недеље!!!
Антибиотици, разна чуда, више ни не памтим имена...
И ипак нико не верује. А никоме и није стало.
Сада тек схватам, не можеш да рачунаш на све.
И једно кајање-некога сам погрешно проценила.
Нека нам је Бог у помоћи... 

Драги тата,

Данас се испуњава трећа година од када смо остале саме. Бака у Србији, мама, и твоје три ћерке...

Сећам се моје радости, када си ме одвео на сајам књига 2006. Ти и ја. Ти, који си ме увео у свет писања, Ти који си ме научио да ћу све одговоре наћи у књигама. Књига са посветом. 

Како сам се радовала... никоме ниси писао посвете. 

МЕНИ јеси.

Недостаје ми оно твоје луцкасто задиркивање, када сам имала слабе оцене из математике.

Знаш ли да сада имам 10?

Мој свет се срушио, тог 13.12.2006.
Знаш, кад сам чула да сви плачу, и баkини јецаји...

Пожелела сам да имаш неку неизлечиву болест. Да бар имам још неколико дана да проведем са тобом.

Човек постајем, због тебе. 

И тако са поносом говори о теби. Нико не би био бољи отац!

Имала сам све што сам пожелела. 

Сад желим да имам оца... али неке жеље се не остварују.

Било је ужасно, првих неколико дана...

Сахрана.

Мислим да се тада наше одељење мало зближило. Сви су били ту, као подршка.

Сви су говорили: "Не плачи!"

Како да не плачем?
Како да ме не боли?

И никоме, никоме не желим да прође кроз оно што је прошла моја породица и ја.

Живот је чудо...

Тада сам сањала о средњој у Београду, о разним стварима...

А у јануару је било решено-селимо се.

Матура је прошла без тебе.

Издавање књиге је прошло без тебе.

Мој упис у средњу школу.

Све се измењало...

Превише си високо, да ти кажем све оно, што мислим.

Али никада нећеш бити превише високо да те волим!

И запамти: Нико НИКАДА неће моћи да попуни твоје место у мом животу, и у мом срцу...

И само због тебе, бићу срећна, и борићу се.

Волим те, и недостајеш ми... много ми недостајш.

Данас је, дан раскрснице између мог шеснаестог и седамнаестог рођендана. Сама се чудим тим цифрама... Што је много, многе је:)

Ни не знам, како су тако, брзо пролетеле...

Пре тачно три године, говорила сам: "Само да ми прође ова тринаеста, баксузна година..."

Е, тад ни нисам знала колико је баксузна била. Али сам се, на сутрашњи датум уверила.

То је живот... идемо даље...

Али, 12 је јако битан број. :)

Пре годину и по дана сам се доселила у овај дивни град. Иако ми се тада чинило све црно, замагљено, ружно... Нисам имала скоро никог...
Данас, данас сам јако срећна, поносна.
На свој успех у том граду, и на сам град.
Данас окићен, "скоцкан", тако је дивно расположење... Мир. Ближе се Божићи.

Оба се славе у нашој кући.

Вратила сам се са једног дивног спектакола, Срба у Румунији... И осећам се... Фантастично. Све док не мислим на сутрашњи дан.

За два месеца је Његов рођендан. 

Данас је први пут у години пао снег. Тј, провејао...

Већ дуже време, планирам и желим да урадим нешто. И данас сам се тога присетила.

Присетио ме пост моје маме каспер, и реших...

...Да се захвалим свим блогерима, и да им докажем колико ми значе!

Дошла сам овде, јер сам желела да водим неки дневник... и да кажем оно што мислим, а да се нико не увреди... Ако сам икога од вас увредила: Знајте да ми то није била намера.

Ово је једино место на свету где се сви разумемо. Ја сам овде срећна.

Срећна сам са вама.

А то ми "улива снагу" да будем и у "правом" животу храбра, да се трудим, а понекад и борим за себе.

Хоћу да нагласим, да нема предрасуда. Све ја волим. И овога пута не патетишем. :) Свако има своје, посебно место, у мом срцу.

Сањарења...

...да бар постоји само једна реч којом могу да опишем њену племенитост, доброту... Оно што она "чува" унутра, је само њено... али га она дели са свима. Њена професија говори све. Хумана. Никада егоиста... Шта рећи? Мама, волим те :) И трудим се, колико год могу да те усрећим неким ситницама.

Каспер...

...Је жена која се бори за своје циљеве, храбра... Она ми је, пре годину и нешто... оставила први коментар! :) Зато је код мене "најхрабрија жена блога". Нема ту... циле-миле. :) Шалу на страну, десило се и њој да посустане. Али ја видим, она неће и не сме да се преда. Нека Бог чува и њу, и њена два мала Анђела.

Анам...

...код ове младе даме (не, нисам погрешила...:) ) увек влада добро расположење. Код ње је увек пролеће. Дивим јој се на томе...:) Не знам како, зар она нема лоших дана? Волела бих и ја, да могу... У сваком случају, Анам, не потцењуј себе. Пишеш одлично. Чак је и оно љубавно писмо било... данас умало нисам заплакала.

Домаћица...

...моја блог тетка... е волела бих да будем као она. Замишљам је као вредну жену, озбиљну. Права домаћица. Њен муж је срећан човек. Што каже горе поменута, прва дама, "кување је уметност", тако да је она талентована за то што ради! Јао ала се обрадујем кад видим нешто слатко на њеном блогу... ммм :)

Причалица...

Њени постови се не прескачу, али не можеш сваки да прокоментаришеш. Све је толико мудро, да се понекад не осећам довољно достојно да их прокоментаришем. Али, код ње сам научила много ствари! Црква и Бог се не смеју запостављати! Нажалост, сетимо их се само када смо у проблемима. Покушавам то да исправим.

Настасја...

Што ја ово девојче волеем... :) Нешто је није било на блогу у то време када сам ја дошла, али сам се у последње време толико везала за њу... Амбициозна, пуна енергије, борбена! Баш онако, како ја волим. Понекад зна да одбруси, али ја знам колико она то ради из добре намере. :) Ирско девојче, и њен Кинг... е вала заслужујете срећу!!! :) Сад нам још и отворила нови блог, па знамо и њене кулинарске способности! Еее одлична си :)

Уна једина

Толико осећајна, рањива... говори да је "лако", али зна и сама да није. Бори се... толико оптимизма, кад је видим, схватим да су моји проблеми... ништа. Уна, знам да су твоји проблеми велики, и да се чини све нерешиво... Ја бих следила своје срце... ;)

Грлица

Једна дама, која не воли фудбал, и не разуме мушкарце...:)) Али сам сигурна да свог мужа воли! Она то из добре намере... На њу ме подсећа песма Жељка Самарџића.:) Нисмо се пуно дружиле, тако да не могу баш да судим.

Несаница

Колико ми се само пута десило. На њеном блогу, плачем... Боли ме и њена бол, боли и своја... Песма свака пуна емоције... Уме да ме погоди тако... да саму себе зачудим. Надам се да су твоји проблеми сталожени. Ни сама не знам како да се изразим-једноставно, надам се да су ране кол'ко тол'ко залечене.

Тужна...

Њу сам ја скоро "приметила". Прва помисао ми је била "јаоо зашто тако депресивна?" Касније сам покушала да је разумем. И разумела сам. И ушетала ова мала дама, моја вршњакиња, млађа од мене 10-ак дана. Ушетала... у моје срце. А ја никада не заборављам. Све разумем... само надимак не волим. Буди срећна! :)

Цицили... :)

Моја блог сестра... а о њој, наравно све најбоље. Поред ње сам почела да верујем да ако је записано... нема везе ништа. Живи, па како било нек' буде. Једна добра душица, слаткица мала... не што је моја, ал'... :)

Полу успаванка

Ових дана ради... али тако недостаје... видим ја, све је мање има...Али разумем, лепи су то разлози! Осећајна...  То сам највише приметила онда, када је она сва своја осећања оставила овде... и неко је то искористио. Али се она изборила као права лавица! Права, правцата лавица. И много сам је заволела још на почетку...

Вила без крила

Сигурна сам да има дебеле разлоге за онако депресивне постове... Некад ме растуже, желим да помогнем. Видим да сам срећна, а она није... Пожелим да јој поклоним бар мало те моје среће. Али не иде то тек тако... у правом животу. Сигурна сам да ће са том својом племенитошћу пронаћи правог момка.

Инана

Сигурно сад учи... и зато је нема. Понекад је не разумем... Иако се трудим. Али ми је на неки посебан начин драга.

Шуки

Мислим да је стварно један јако добар човек... Чујемо се кад он има времена, исто као и са Степским, али сад нешто рече да нема нета... а мени, наравно недостаје. Има доста тешке постове, али Шуки је Шуки.:)

Гоги

Је ту од скоро, и много волим да читам његове путописе, да сањарим, да ћу можда, некада и ја успети.

Боки

Јао Боки... Понекад толико сањари, да помислим да је дете :), а понекад... понекад се од силне романтике расплачем. 

Степски вук

Немам појма како сам налетела на њега. Али, Богу хвала... Дивим му се. Не знам. Бојим се да га опишем, а да га не потценим. Толико је диван... А ни сам није свестан колико ми је  помогао. Мислим да сам поред тебе, драги Степски, научила шта је то љубав, и ти си ме научио да не грешим само ја. Умео си често да ми обришеш сузе са лица!

Кад чујем те две речи, прво што ми на памет пада су његове сироте комшије,:))) како их мучи понекад са музиком. Али живи он свој живот, онако како он то замишља да је најбоље.

Талас

...ми ужасно недостаје. Много ме је усрећио више пута. Онда када је објавио путовање у мој град... а и сваки дан са њим био је нова пустоловина... Уживала сам... заборавим и на учење, и на стрес... а сада га нема... Верујем да је јако заузет.

Болд од марципана

Е... не познајем довољно да бих коментарисала, али приче........

Мандрак

Његова свака прича, натера те прво да мислиш... све је ту скривено. Мислим да је веома добар психолог. Хвала на помоћи, драги друже. :) 

и последњи, али не мање важан...

Баладашевић

Каже да је најстарији. Заљубљен, не жали се никад... само не волЕ зиму. Не што је Сремац... али некако је посебан. Ја тако волим да плачем док читам његове коментаре. "Да, он је управу. Ја само одрастам, ово није страшно". Увек си знао да ме орасположиш драги Сремче. Увек. И хвала ти на томе. Кад сам посустајала, и када сам падала, био си ту. Не дођеш ти често, али кад дођеш, та све надокнадиш.

Драги блогери. Не одлазим ја нигде, али сам осећала толику потребу да вам се захвалим, да вам кажем шта мислим. Мени је срце било пуно док сам писала све ово. Јер сам све говорила из срца.
Надам се да ћемо се још дуго дружити...

Ја сам осећајна и превише, и надам се да никада нећу морати да запоставим блог, и старе другаре.

Волим вас народе!!! 

П.С. МЕСЕЧИНО, ти си посебна, и ти знаш колико те воли твоја би хепи :)

Испити, школа, коментари... учинили су ме да се осећам нервозно и стресирано.

Јесам ли икада причала, о мојој највећој подршци?

Нисам?

Е па сада ћу.

Синоћ сам се смејала, али сам и била нервозна... 

Још као за малер, немамо воде већ 2 дана. Ја болесна, морам да се туширам, шта да се ради...

И зврцнем ја тетку, кажем како стоје ствари... И лепо ја "закажем" долазак. (а и овако сам сваки дан тамо)

Тетка и теча, најбољи тандем. Он мало попустљивији, обоје са добрим намерама, тета прави реалиста... И онда она мени лепо дала одговоре на сва питања.

Што кроз шалу, што кроз озбиљан разговор. Увек су њих двоје ту за мене. И много их волим. Моје највеће раме за плакање, и знам да никада неће отићи код неког другог и говорити ружно о мени... Знам да се неће смејати мојим проблемима, већ ће ми искрено помоћи. Хвала им на свему! Знају они колико ми значе;)

И схватила сам где сам грешила- поправљам се. Да буде добро и мени, и људима око мене...

И после толико времена, данас сам осећала мир, и спокој. У цркви.

Хвала ти Боже! 

Вратила сам се на свој пут...:)

"И овог пута нема нервирања, нема стреса! Знам бре све. Сваку годину, све законе... Знам све о славној револуцији, бостонској чајанци, Оливеру Кромвелу... ма знам... нећу да се нервирам. Идем сад мирно у кревет, и сутра на испит, и готовооо" Убеђујем себе, нема треееме!
"Јао, алелуја, да укапираш већ једном да не треба да се нервираш. Неће та оцена да промени свет." Убеђује ме другарица. Исти тремарош кав ја.

"Океј Ксенија, онда идем ја да спавам... ај' ни ти немој да се нервираш... биће све супер."
Цврц.

Одем у собу.

А је л' сигурно све знам?

Чек' само мало да поновим оне конгресе... Ко ће га знати... а шта би могло да ми западне? хмм... њима запало оно за националним радионицама. Шта ако мени то западне? Ма знам... нећу да бринем. 

После неколико понављања...

Легнем у кревет. Све знам. Па нек' ми падне било шта. Баш ме бригааа... уопште нисам нервозна.

Ахааа... причај то неком' другом. :))

Одмах се виде симптоми:

Почињем да дрхтим, руке ледене... образи црвенииии... мислиш да имам температуру.

А уствари имам само један обичан малецки испит.

Данас...

Испит, све сам знала. Све сам добро урадила. Није прегледао, јер једна "другарица" је имала потребу да се свађа са професором.

Еееејјј ала сам се насмејала.

Одговарају тако они, ја пишем моје, шта ћу заостала сам... због болести.

И стигне на ред та, "другарица". 
Професор: "Кажи ти мени, кад је било уједињење Румуније"

Она: "Е, па није фер! ја нећу да одговарам на та питања. Зашто сте Ксенију питали оно друго?? Хоћу ја лакша питања."

Професор у чуду. И ја исто. Ништа не пишем, само се чудим.

Сви се смеју њеној "памети" и смелости.
Замисли ти, ем ништа не учи, има просечне оцене које не заслужује, а још се и буни... Ал' шта ћеш.

Наравно, мене изнервирало то њихово препуцавање, дођем кући, нервозна...

Сазнам да најстрожи професор, коментарише што се не долази у школу.
Као, ако имам више од 10 изостанака, неће да ми закључи оцену. Није он рекао моје име,али ипак сам се ја нервирала. За сваки случај.

"Хелооооооооооооу, болесна сам!!! Шта, немам права да будем? Како је дуго 2 недеље? Човече...немам крајнике, одмах ми се спусти на плућа... Ал' не... кад не сме да се фали, не сме... и то је то." Нисам ја то њему рекла...само размишљам :))

И питам се ја... да ли ћу икада научити да се борим са тим људима? Или ћу стално бити нервозна...

А бар да огуглам...

Знам да ћу се сутра смејати, али у датом тренутку сам као темпирана бомба :)))

Оцене са испита:

Српски: 10

Енглески: 9,50 (значи 10 брадр ;)))) )

Латински: 8,10 (Алеееелујааа :)) Напокон да ме крене)

Румунски: 7,50 (Значи 8... што је супер, за мој румунски :)) )

Историја: Дата данас, очекује се чиста 10.

  Реших и ја да напишем нешто паметно, па ми на памет паде мој рад, за који сам добиле 2 награде. "Доситејеву награду", и "Видовданску награду".

„Доситејеве поруке“

Да ли сте видели човека, који је учио цео свој живот? И научио је много тога. Преводио је разна дела, читао, упознавао се са новим филозофским, социјалним, политичким и педагошким идејама. Путовао је, упознавао нове народе, а самим тим и језике. Писао је, и сва своја дела, посветио је свом народу. Нисте га видели? Не могу се сетити његовог имена, памтим да му је име веома важно, не знам шта ми се догодило да га заборавим, али испричаћу вам причу о њему. Заправо, упознаћу вас са оним што је он урадио за наш народ. Верујте ми, кроз његова дела ћете га најбоље упознати.

Његова највећа љубав је била Србија. Српска култура је у њему добила писца, педагога, мислиоца, филозофа, родољуба. Основна идеја водиља му је била да научи свој, српски народ. Да га ослободи сујеверја, заосталости. Животни сан му је било јединство народа. Чини ми се, пошло му је за руком, али не баш у потпуности. Најлепша чињеница лежи у његовим путовањима. Обишао је целу Европу, државе о којима се у то време причало, које су биле на добром гласу, али поред свега, он је живео за дан, када ће се поново вратити у Србију, и опет дочекати јутро у Београду. Његово дело је обележило период  осамнаестог-деветнаестог века. Да није било њега, питање је ко би отворио прву школу у Србији? Да ли би је неко уопште отворио? Примећујете и ви вероватно, колико је само учинио за наш народ. Али то није све, његово интересовање о вери, Богу и манастирима било је невероватно велико. Све је научио о томе, читајући. И сам се закалуђерио, али после три године, његово разочарење је било велико. Чинило му се немогуће да неко не поштује све оно што пише у књигама. А исте те књиге, биле су његови најбољи пријатељи.

Сигурно ћете га препознати и по његовим порукама. Ако будете  читали његова дела, сами ћете извући поруке које је вешто сакрио у реченицама.

Једна од најбитнијих порука је да је човек рођен како би учио, упознавао, размишљао. И сво богатство света, не може заменити памет, и оно што наше очи виде, а срце заволи.

Такође, морам напоменути, важна идеја је, да морамо волети свој народ, поготово у тешким тренуцима, и нипошто га не смемо оставити.

Љубав према нашој вери, такође је назначио. Морамо волети оно од чега смо постали. Поштовати Бога, празнике и обичаје.

          Највећим стварима нас је научио управо он. Све о чему је писао, претворио је у дело. Да... Доситеј Обрадовић. Рекох, кроз његова дела, присетих се имена.  Тако великог имена, које се са поносом мора изговарати. Српски народ мора бити поносан, што је такав човек постојао. Све што је радио, радио је управо због нас.

          А ви, нисте видели тог човека? Наравно да нисте. Постојао је само један. И то давно пре нас. То је управо Доситеј Обрадовић. А ви, никада немојте дозволити да ваша деца и унуци забораве његово име. Такав човек мора бити сачуван од заборава.

behappy

Летос сам блистала, јер сам те упознала...

Била сам у облацима, радила сам свакакве глупости...

ВОЛЕЛА САМ....

Данас...

Волим, али сам себична. 

Недостајеш ми... 

Ти на Косову, ја у Темишвару...

А у срцу Карловци.

Ако икада буде било наде за нас, 

после не знам ни ја колико година... 

Знаш шта желим,

ако истрајемо?

Да се венчамо тамо. Тамо где смо се упознали...

Није још ништа ни почело, а ја сам већ спремна за крај... 

Навикла да губим.

Али злато мало... Знам да ме волиш. Знам.

Осећам.

И када дођеш, (ако Бог да..)

Биће Божић. Снег, пусто...

А у мом срцу пролеће.

Другачији си.

Ма увек кажеш нешто...

Што ја очекујем.

Каспер рече: "Лако је са речима, а покушај срце да убедиш да ништа не осећа"

Тако и ја. Правим се да је све ок, али није. У школи је ужас. Колектив је никакав, раван нули. И мене све то нервира и стресира. Болесна сам, ево већ друга недеља, тако да нисам тамо. Али сам данас отишла на писмени испит из латинског, а тако сам сва нервозна пред обичан тест, а о испитима да не причам... Трема, кипим... подсећам на темпирану бомбу.

Нећу да давим, само ћу да напишем једну Микину песму:

Посмртни марш кловнова

Кад умрем

Бар сам сигуран:

Нико се неће довући да ми пљуне у лице.

Сви ћете ми одједном бити пријатељи

и ко зна, какво какво измислити признање.

Потпуно вас разумем:

мртви људи нису злочинци,

нису гадови,

нису убице.

Смрт је-помиловање.

Смрт је најпристојнији начин да се оде

без поздрава

без обећања

на миру.

Смрт је инвалиднина херојима за ампутиране лобање

и несаница пепела у којој душе трава, ветрове ишту.

Одласком се знатно добија:

плакатирају човеково име и презиме по угловима.

на мало финијем папиру,

и сцако вас чита,

чита,

као да сте одједном постало врло важна изложба

или премијера у позоришту.

Ако то мора да буде у некакву јесен,

нека буде.

Земља не мења боје као трава и ветар.

Земља увек мирише само на пресне људе упорно,

метар по метар,

упорно,

грудву по грудву,

земља је глувонемо згрушено вече

сасушено и тамно као око покојне луде.

Земља је велики сан о птицама кртица

и звездама црва

отечен,

и ако све то баш мора да буде у некакву јесен,

у реду,

нека буде.

(.........)

П.С. У данашње време се не исплати бити добар. Нити веровати људима. Нико више не гледа испред свог носа. И зашто ја не могу да будем као они? Да ме баш брига за све. Не знам. Али не могу.

Да... синоћ сам се једва наканила око 2 сата да одем у кревет. Све као: Још ово, још ово... и онда СТВАРНО идем... и никако да одем.

И кад сам отишла, нема сна... Па сам почела да се преврћем по кревету, и онда мени, онако по обичају почеле да надолазе неке глупе мисли.

А Боже, што ја волим да мислим... па нема то нигде...

И онда тако волЕм и да досађујем другима са мојим мислима.

И мислим се ја синоћ, кад се удам, (ако буде муж могао да ме трпи) и добијемо малог Анђела, какво ћу име да му дам?
Јао што бих ја волела да му дам име Сергеј... (пошто желим мушко) а много волим и име Милош, али ако Бог да, тако ће да му се зове отац :д.

И онда тако скренем мало са теме, па почнем да мислим о најглупљим стварима на свету.

Као, ако будем имала сина, дотичног Сергеја, или Милоша, како ће мама њему да прича, па том детету никада неће бити досадно. (Или ће му СВЕ бити досадно, :)) )

Бар ћу увек имати о чему да причам.

О једном обичном слову бих му досађивала цео дан. А ја ћу и даље бити узбуђена и срећна, као да причам о нечему тако биииитном (И као да је њему то занимљиво.)

И шта ће да се деси онда, кад син постане пубертетлија, и каже:

"Кево, смараш ме са тим твојим причама."

А "кевино" срце ће да се поломи на милијарду парчића, и онда ће да оде код месечине, или неке друге добре пријатељице, као на кафицу, а уствари ће да прича о томе како је повређена.

И онда ће месечина да ми каже:

"Ма дај behappy, пусти клинца да живи свој живот, немој ти да се мешаш баш у све."

Јао муке моје, онда ћу тек да се уплашим! 

Па где је мама погрешила, па како? па шта? Па... хоће он сад маму да воли? или ја можда треба да се преселим негде? Да му не сметам, љуби га мама, видиш? Видиш да га нисам добро васпитала? Ма знала сам да ћу да погрешим негде...

Месечина ће да фркне:

"Опет драмиш? Ма пусти га једноставно. Све, али све је било добро, и дала си му довољно љубави, само га малкице пусти да дише. Само толико."

И ја ћу ипак да останем у ишчекивању, са неким немиром у себи...

:)))))))))))
Боже, баш сам смешна.

И тако сам синоћ, до 4 размишљала о тим глупостима... Никако да заспим, никако да се опустим... Шта ћу... таква сам, морам малкице да се мучим са тим мислима...

Чак сам почела и да се смејем, кад сам видела шта ми све пролази кроз главу... Па мама чула, пита: "Што се смејеш?" А ја ћу на то: "Ма ништа, родила си ме луцкасту."

Сад сам подсетила себе на оног "угледног граћанина" из "Данге", од Радоја Домановића. И он је мислио свашта :))

Поздравља вас насмејана  behappy, која је добила још једну недељу боловања, јер плућа још увек нису ОК.

Тако да ћу вам досађивати још, са својим мислима :))))))

Ових дана, обузела ме је велика носталгија за Србијом и пријатељима.

Долазе празници, и некако се осећам усамљено. Иако имам и овде људе које волим... 

Недостају.

У недељу је три године од татине смрти... Желим да будем у Србији. И ако Бог да, потрудићу се да стигнем.

Решила сам да отворим мало албуме, да прочачкам успомене.

Из прича других, сазнала сам много о себи када сам била мала. (Јер се не сећам тих догађаја), па сам решила да напишем један пост о томе :))

Ово сам ја као јако мала. Не знам колико сам година имала.

Била сам прави зврк. Нисам се дружила са девојчицама, више са дечацима, јер је њих било више у околини. Уствари, била је ту једна цурица, млађа од мене две године, али њу не рачунам као другарицу. Она ми је и дан данас као сестра.

Међу играчкама: пиштољи, и пушке прављене од дрвета. :) Дека ми их је правио. И мени, и мом најбољем другу. Штета па ме је дека напустио када сам имала 6 година. Остале су неке успомене, али нисам имала времена да га боље упознам.

Мој најбољи друг био је један симпатични момак, избегао из рата у Хрватској, и доселио се у кућу до мене. Баш смо се слагали, и по цео дан заједно правили глупости.

Има пуно авантура...
Иначе, била сам јако безобразна и несташна када сам била клинка.
Када смо долазили код баке и деке овде, на царини никада нисам пуштала да ми прегледају мој мали мики-маус ранац. Увек сам правила драму, само да га не отворе. (А претпостављам да сам у њему носила пиштоље, или тако нешто).

Једном сам желела да личим на тетку која се вратила са мора, и узела сам уље из дединог трактора, и размазала га по лицу.

Теткино одушевљење нећу да описујем :)))))

Онда се десило нешто страшно- мој најбољи друг се одселио. Истина-на други крај села, али контакт се брзо изгубио. Сада имамо само заједничке успомене.

Моји су имали производњу кафе, тако да су стално путовали и много су радили.
Тако да сам ја одрастала са баком и деком. Било је ту свађа са баком-јер никада нисам желела да спавам поподне, али на крају ми је увек дека попуштао.

А у Румунији су ми увек попуштали. И ту сам добијала све, шта год сам пожелела. Сигурно су били усамљени, и много смо им недостајали.

Али ја сам увек своје село више волела-јер у граду нисам имала шта да радим, и са ким да се играм.

Такође памтим детињство по мојој старијој полу-сестри. Узимала сам јој књиге и свеске, да бих ишла у школу. А поред тате, који је био писац, научила сам ћирилицу са 4 године, тако да ми је први разред био јако досадан.

Моји су мислили да нећу никада да се променим. Да ћу стално говорити "ружне речи", и да ћу да се тучем са децом у школи.

Али ето, нису имали тих проблема.

Овде сам малкице намрштена. Нисам волела да будем дама :))

Пожар нам је захватио кућу, и ту све почиње да се руши.
Тата се разболео.
Лекари.

Болнице.

Онда нешто лепо-млађа сестра.

Екскурзије. Путовања. (ни једно породично :( )

Татина смрт. Наше одрастање... 

Селидба. 

(Мислила сам да је све црно, али сам сада јако захвална)

Цепање срца јер је старија сестра тамо...

Неки људи недостају...

А неке никада нећу успети да оживим.

Могла бих да пишем књигу о свему томе... Али за почетак је доста:)

Успомене...тако лепе... а понекад тако боле.

Гледам данас једну емисију. Хуманитарна сврха.

Дечко је добио 2 хиљаде евра. (Циљеви су веома хуманитарни, али није то оно о чему желим да пишем)

И кроз главу ми прође, шта бих ја радила а имам 2000 евра.

Већ следећа мисао је била другачија.

Шта ће мени 2000 евра?! Боље да их никада не добијем.

Кладим се да бих се променила. Новац мења људе. Ја не желим да се променим. Сасвим ми је добро, и сасвим сам срећна и овако. 

Што се тих материјалних ствари тиче, имам све. Али бих волела да имам још само неколико ствари: 1. Збирку свих песама Мике Антића

2. Волела бих да на мом зиду засијају карта Румуније, (Србију већ имам), карта Европе и карта Света.

То би било то. И сад ћу да се потрудим да испуним то...

Тако  да ми не требају тих 2000 евра, ово не кошта ни 20 :)

У свету се дешавају грозне ствари, има људи којима је новац много потребнији него мени.

Гледам стање на Косову и Метохији. (Познајем неке људе, међу којима је и једна особа веома битна у мом животу) Људи су срећни што су живи. Пробуди се ујутру и каже: Хвала ти Боже што сам жив. 

Штета па ми нису сви тако захвални...

Волела бих да сви тако ценимо мале ствари. Мале, а велике...

Уживајмо у животу. И помислимо понекад, на оне мање од себе. На оне који немају толико, а заслужују.

Ми ћемо се осећати добро.

Поздревља вас насмејана behappy :)

 Питали су ме данас, како сам тако увек насмејана, увек срећна... а имала сам и ружне догађаје у животу...?

Једноставно је.

Радујем се свему, и живим живот пуним плућима.

Заиста тако. 

Радује ме пахуљица прва снега, исто тако као и први пупољак на гранчици трешње.

Наравно, савлада и мене туга, али ја се трудим да то брзо избегнем... јер сам онда неподношљива.

Волим много ствари, и много ствари ме обрадује. Једна сасвим мала пажња... Лако ме је насмејати и обрадовати. Једноставно сам таква. Такав је мој карактер.

Обрадује ме песма.

Обрадује ме када ми се он јави, и замоли ме да му пошаљем песму.

Једноставно ме обрадује.

Данас ме је обрадовало то што ми је мама дозволила да сутра изађем НАПОКОН из куће, после прележане недеље.

И срећна сам.

Не видим разлога да пропатим своју младост.

Као што тужна говори: "Срећа је у малим стварима". 

Данас ми се јавио Он. (КиМ)

Рекао је гомилу дивних речи, и то ме је обрадовало. 

Потврдио је један мој лош осећај. Наиме, сањала сам нешто ружно, и имала сам лош предосећај, који се потврдио. Али у сваком случају, то није био он.

Ја: "Сањала сам јако ружне ствари...и целе недеље сам имала лош предосећај, и ето, видиш, догодило се нешто ружно."

Он: "Немој да верујеш у снове. Ми православци не верујемо у то."

Ја: "Ма знам... али ја сам луда..."

Он: "Баш зато те и волим."

Мени не треба пуно. Засузише ми очи... 

На шта год се односио, био је диван. И усрећио ме је.

Рекли су ми "Данас баш зрачиш. И лепо ти стоји коса."

Немају појма зашто.

Жена (девојка, девојчица...) је лепа зато што је вољена. Срећна.

Осећам се вољено. 

Срећна сам.

Пошто сам ја таква-волим да будем добра у свему, волим да знам од свега по мало, решила сам да проучим мало боље неки "ауто курс", или тако некако.

Па ме занима, могу ли на нету наћи нешто као што се учи пред она полагања за возачки испит?? Ако неко зна нека остави линк или тако нешто.

Сад сам се баш заинтересовала за многе ствари, шта ћу...:))))

Трудим се да направим нешто креативно, Pinokio ми набаци неку креативност. Малкице сређујем собу, волим да стално убацим неку промену, дакле-боље ми је. 

Е да, и читам, књигу "Десет хиљада љубавника" Едит Равел. И могу рећи да ми се допада, и да сам за ових осамдесетак страница(колико сам до сад прочитала) баш научила много о Јерусалиму, и Израелу уопште.

Поздравља вас срећна и увек насмејана  behappy:)

Такође се поздравима прикључује и suky.  А ја се надам да ће нам се ускоро поново придружити :)

Такав сам ја човек. Волим да проучавам.

И данас сам проучавал своју личност, своје жеље...

И један од мојих највећихпланова су путовања.

Уживам у птувањима, и нема ништа лепше од тога.

По Србији сам путовала доста, (Кад кажем доста, мислим на то колико имам година)

Обишла сам Суботицу, Сомбор, Ниш, Ужице, Београд, Дивчивабаре, Ваљево, Нови Сад, Соко Бању, Нишку Бању  (живела сам близу Зрењанина)..... и тако даље... Наравно, Сремски Карловци су нешто посебно, и Војводина ми је увек била у срцу.

Али, ја као близанац у хороскопу, увек имам две стране. Једна која се везала за ту Војводину, и ону другу, која је сасвим лако успела да се прилагоди на другу средину.

Наравно, одушевљена сам Хрватском, била сам 2 пута, по око 7 дана, и да ми се пружи прилика, ишла бих још 102., а такође ми се и Црна Гора свидела.

И то би било то, што се тиче мојих путовања. Осим, наравно, ако изузмемо град у ком живим, (за који морам признати, ипак ме везује нешто најјаче, и нешто посебно) и Румунију уопше. Мислим да је Темишвар град, у који ћу се увек изнова враћати.

Али где су у целој овој причи Барселона? Даблин? Бања Лука? Мадрид? Париз? Рим? Венеција? Лисабон? Лононд? Москва? Сант Петерзбург? Будимпешта? Атина? Солун? Софија? Охрид? Беч? Осло? Берн? Стокхолм? Њу Јорк? Мелбурн? Милвоки? Љубљана? Сарајево?Сиднеј? Камбера...? Шта је са тим градовима... државама, о којима знам толико ствари... а нисам их видела никада... Да не набрајам... пуно је мојих снова.

Много планирам. И знате шта? Ја сам уверена да ћу у све ове градове стићи. Потпуно сигурна, и нико ми и не може срушити те планове. 

Такође сам проучила да сам веома независна особа. Када путујемо негде, а путни трошкови, смештај и остало је обезбеђено,носим свој новац. Који сам сама стекла. И волим што сама могу.

Ако Бог благи да, на пролеће ћу видети Македонију, а скупила сам коначно паре и за Мадрид, тако да ћу коначно посетити сестру.

Пита ме једна другарица: "Одакле ти ТВОЈЕ паре? То су све породичне паре.."

Скупљала сам. Нисам баш неки купохоличар, а и када купујем волим да одем на second-hand пијацу, тамо су ствари најквалитетније, нису кич, а цене нигде мање...

Било је ту разних награда ове године, паре од књиге, рођендан...:) и ето. Сад сам сигурна да идем негде.

Пост је можда много измешан, али ово су нека моја размишљања тренутна...

Нек' је здравља само... и све ће бити уреду. :)