Сутра је нови дан...

Сасвим случајно сам превише чачкала по својим емоцијама.
Због тога сам решила да не пишем више на блогу. Бар неко време.
Поздрављам вас, драги моји блогери.
Останите најбољи, и недостајаћете....;)

 

Људи су једна тако дискутабилна тема, да моје мишљење не би могло да стане на ниједан лист папира.
Не вреди бити добар! Зашто? Да би те други после пљували по ходницима, говорили ти у лице да "Изгледаш очајно", или те само газили са стране.
Заборављају да, сасвим случајно сви имамо емоције? Или је проблем нешто друго?
Што се више трудиш да их све волиш, памтиш неке малене ситнице о њима, они ће бити гори.
И онда више не знаш ни где, ни како, изгубиш смерницу, а у глави 300 чуда.
Испадаш најгори. Помажеш свима, и онда схватиш: "Не могу све ово да завршим!".
Али ипак то никоме не говориш.
Ћутиш, трпиш. Мислиш :"Биће боље".
Е па НИКАДА неће бити боље. Док не схватиш ко су ти прави пријатељи.
Опекла сам се милијарду пута.
И још увек нисам научила.
Можда никада и нећу.
Одлуке се доносе САД и ОДМАХ. Не сутра, не за два дана.
Биће прекасно.

                                     Кад ми недостајеш

Мислим туђе мисли
Крадем своје време
Провлачим га,
Између облака, снова
Даљине и снега...

Када пожелим
Да ти недостајем
Одсањам песму
Затворим очи
И на калдрми замислим
Цвет бели.
 
Када те нема јер тако хоћу
Заледим осмех
У себи кажем име
Удахнем дубоко
И помислим
Тако ми недостајеш...

 

                                                 Мирослав Мика Антић

 

 Враћа се Пироћанац из иностранства и на царини у руци има само кавез са папагајем.
-Шта имате за царину?
-Ништа, само папагаја.
-И то се царини.
-Папагај?? Како??
-Десет динара жив, пет динара заклан.
Гледа Пироћанац цариника, па папагаја, па цариника, кад ће на то папагај:
Јово, Јово, немој да се зезаш за пет динара.

Пироћанца већ дуже пекла савест, па отишао код попа на исповед:
-Причај сине... Рече свештеник.
-Ја сам за време рата у подруму скривао Јевреје.
-Па то је добро дело.
-Али сам им то наплаћивао.
-Па знаш како је, то кошта, трошкови су то велики. 
-Али.... знате... још увек им нисам рекао да је рат завршен.

Решили Лала и Босанац да илегално напусте државу.
Први прелази Босанац, али стане на грану и то зачује цариник, те запита:
-Ко је то тамо?
На то ће Босанац каже:
-Вау-Вау, и пређе преко.
Дође ред на Лалу, али нагази и он на грану, те цариник поново упита:
-Ко је то тамо?
На шта ће Лала:
-Друга кера.

 

После свих обавеза, синоћ сам била веееома уморна. Што би овде рекли: "мортус".
Наравно ни сама себи, а другима још мање нисам то признала.
"Само још ово" је потрајало.
И када више нисам имала снаге ни за причу (Што су веома чудни симптоми код велике причалице као што је be happy), решила сам да се бацим у кревет и читам.
Е сад, читам ја пуно, све то стоји. Али синоћ, док сам држала ту књигу у рукама, некако су ме преплавиле емоције. Срећа и туга. Порази и победе. Све се ускомешало. А ја то не волим, јер знам да следе сузе. И тако, обучена у татину пиџаму, са ланчићем око врата у коме је затворена његова слика, осећала сам као да је ту.
Везано за ланчић: када га неко угледа, одмах упита, "Јао, чију то слику чуваш тамо".
Човека који ми је највише значио у животу. То је прва помисао, која ме растужи.
Али онда, већ она друга помисао, тера ме да о њему причам. Са највећим поносом у гласу, са узбуђењем! Он.  Једноставно ОН! Написао толико историјских књига, ОН који је завршио тај и тај факултет, ОН који је био директор те и те фирме. Али на крају, оно најважније: ОН који је био најбољи отац. ОН ког сам поштовала највише.  ОН који ме је први пут одвео у Нови Сад. Сећам се да смо ишли до његове издавачке куће, штампарије и Матице Српске. Тада сам се заљубила у Нови Сад.
ОН који ме је одвео на први мој сајам књига, и на једној од купљених ми написао посвету, која садржи тако мало речи, али њену вредност никада неће престићи ни једна друга књига. Ни да је потпише милион председника, издавача и многих других "важних људи", та посвета ће бити нешто што ми толико значи.... Многи ме сада неће разумети, "Па то је обична посвета. Ништа посебно. Од тате, на сећање на сајам књига 2006." Не. Није то било шта. Био је то мој први сајам. Наш први и последњи ЗАЈЕДНИЧКИ сајам. А и та реч "тата" је превише посебна да је никада више до краја свог живота не упутим некоме.  Да никога тако не ословим. Али нећу више моћи. Чак и ако дође други "на његово место", никада нико неће чути то од мене. Извињавам се... Само ОН је био тата.

Мислим да ме је та књига, са почетка поста, баш дирнула. Иако нема везе са овим што ја сада пишем.
Била сам као у неком шоку емоција. Ко ће га знати. Како то да опишем? Када сам устала са кревета, погледала сам сестру која спава. И као да ми је пао камен са срца. "Хвала Богу што је ту." Мислим да ни том малом створењу никада нисам рекла да је волим, и да бих срушила цео свет да она  буде срећна! Зато што је морала да одрасте још у првом разреду основне школе!
Никада јој нисам рекла, јер ми је јако тешко.
Не могу да се разбацујем са тим речима. Не знам са њима.
И када се осећам тако прекрхко, да би ме "погрешан потез" могао срушити, онда пишем најдуже постове. Зато што синоћ нисам дозволила себи да заплачем.
Али док пишем не могу ни да се уздржим.
И лакше је души, јер није у грчу.
Али никада Га сузе неће вратити.
И никада нећу моћи да опишем ту сестринску љубав. Љубав према мајци.
Можда уопште и није потребно описивати...
Само се надам да ћу им једнога дана рећи колико значе. Зато што тати нисам стигла, било је прекасно.

"После кише, увек дође дуга"

Заиста сам веровала у ове речи увек. И у последње време, дуго сам чекала ту дугу.
Велики сам ја оптимиста, али једноставно не знам... Киша је пљуштала. Правила сам се да је све у најбољем реду. Трпела. Смешила се...
Једноставно, понекад осмехом не можеш да зауставиш кишу.
Још стрес око закључивања првог семестра... Мислила сам да данас почиње пакао.
Али се доказало оно супротно "Најбоље ствари се дешавају онда када их најмање очекујемо."

Са мајком се у последње време нисам уопште добро слагала.

Раније сам јој говорила све, али као да се нешто преломило, осетила сам као да је све то терети, као да има "своја посла" и да је не занима шта се дешава.

Већ дуго времена, тетка ми је била највећа подршка. Она која зна све. Она која је видела моје сузе, иако то никоме не допуштам. Она која зна када је тешко, она која сузе брише речима.
Заправо те речи највише и ценим.

Данас сам преживела и физику, и то одлично. И некако,уопште ми није било битно што за следећи час имам две нове лекције од по километар и по.
Није било битно што су сви у разреду саркастични (добро не баш сви до једног).
Све гледам, и смејем се.
Неки пуцају већ првог дана, разумем их, али се не дам.
Хемија. Математика. Баш не волим ове природне материје, па то ти је.
Данас ме је некако баш било брига.
Осећала сам се добро.
Ко ће знати зашто.
После школе излазим у шетњу и на ћаскање са месечином и happiness и некако је дан сијао.
Знам да кући има толико тога да се ради, спремања пред дочек наше Нове Године, спремање куће, учење, читање лектира...
Али ја сијам.
И одлучујем да свратим у цвећару и маму обрадујем цветом.
Тешко откривам своје емоције онима који то највише заслужују. Заиста тешко.
Али данас сам решила. Па не можемо довека да будемо хладне једна према другој. Неко мора да разбије тај лед.
Стижем кући, мама и бака ме гледају са питањем "Јао, па од кога је САД тај цвет?" (Као да сам их добијала на милијарде :)) )

И наравно, мами сам улепшала дан.

А свој још двапут више.

Дошла је дуга!

Заиста ништа није више тешко. Бацам се на обавезе, поздрављам вас, наравно са осмехом!
Данас најлепшим у овој години.

 

Већ ми се кожа најежила од сутрашње атмосфере. Поново ћу видети "Драге" другаре из разреда, који једва чекају да ти нешто подметну, да те саплету, спотакну...
Читуцкам ту по блогу, да се не бих освртала на ситуацију у кући. И укључен РТС.
Сасвим случајно, на екрану "засија" Арад, одмах потом и Темишвар, и приредба одржана у новембру, и доделе награда.

И угледам себе :))

Човек који нам је доделио награде, наравно са похвалама. 

И тако ми мало улепшали дан.

Тако бих волела да проведем вече ушушкана у кревету, да осетим љубав, да гледам филмове...

Али пука реалност ме тера да учим физику. И то две лекције пуне, препуне дефиниција. Просто дефиниције кипе.

Али је напољу заиста дивно. За шетњу душу дало...

Глава ми пуца, вероватно од помисли да почиње терор...

Али сам јака, издржаћу. 

Доћиће и пролеће.....

 

behappy ће бити права домаћица. Последњих дана стално нешто риба, чистуцка, чак је и ручак пре неколико дана спремила.
И баш је поносна на то :)
Радује је што се напољу чини као да је пролеће дошло, зато јој је веома пријала дуууга шетња.
Одгледала: "Pride and prejudice", "P.S. I love you".
Сад ће да гледа: "Amelie".
Чита: "Даљина међу нама" Меги О' Фарел.
У понедељак опет Јово наново. Почиње школа. Ближи се крај семестра и сигурна сам да ће бити ужасно.
Сазнала сам оцену са испита из историје, наравно чиста десетка. (Боже, што ја волим историју :) )
Још само један семестар и неколико недеља, и отарасићу се физике. (Ах, како само једва чекам :)) )
Интернет јуче није радио, али ме је данас пријатно изненадио.
Господин који ми досађује од новембра је превршио сваку границу, и одлучила сам да променим број.
Са вееликим пролећним осмехом (у сред јануара :)) ), behappy вам маше и поздравља вас.

Мир Божији, Христос се роди!
Божић је, а мене овај празник асоцира на љубав!
Врхунац  човекове среће је сигурност да је вољен!

 

 Ако волите своје непријатеље, открићете да дубоко у коренима љубави лежи снага ослобођења. Мартин Лутер

 

 Љубав је најјача снага коју себи свет може представити, а истовремено и најскромнија. Махата Ганди

Никада није заиста љубио онај који мисли да је љубав пролазна.

Johann Wolfgang Von Goethe

Најгори начин да ти неко недостаје је да седиш поред њега, и знаш да га никада нећеш имати. Gabriel Garciá Márquez

 Не сећаш ли се и оне најстиније лудости на коју те је љубав натерала, никада и ниси волео.  William Shakespeare

 Научила сам како не треба бринути због љубави, него са свесрдним дивљењем ишчекивати њен долазак. Alice Walker

И опет ми прошле ноћи ниси дала спавати. Пре него што сам кренуо на спавање, померио сам се и направио ти места и покушаозамислити да си ту, тако мека, топла и подана. Испружио сам руку и остао разочаран. Bob Grafton 

И ко каже да мушкарац не пати када свему дође крај?
Памтим још увек, оне тренутке на почетку наше младости. Она невина и нежна, са смеђим увојцима  и најлепшим зеленим очима које сам икада срео.
Сијале су као две звездице.
Пожелео сам милион пута да је имам за себе. Да кројимо наше дане на најлепши могући начин.
И би тако.
Снежне пахуље су украшавале Њен осмех, весело трчкарале по Њеној коси.
Моје је срце било пуно када сам је видео срећну. И то је постао мој циљ.
Усрећити ту малу принцезу.
Свакога дана дивити се Њеном осмеху.
Туговао сам када је била на турнејама. Недостајала је, а дани...били су тако безлични и сиви без Ње.
Какво је само олакшање било видети је опет. Загрлити је!
Страховао сам. Већ ми је подоста година. Заљубљен сам! Нема заљубљенијег мушкарца од мене. Писао сам јој песме, али никада није сазнала ни за једну од њих.
Миловао сам је погледом, пазио сам да је не повредим, да не пати...
Пољупцима сам награђивао сваки њен део тела.
Где сам погрешио?
Бадње вече.
Мислио сам да ће бити најлепше у нашим животима.
Планирао сам много.
Али некако је измакла, у магли мог живота. Од тада је магла. До данас.
Како да славим Божић без ње?
Како сам се осећао оне вечери? Када ме је позвала и рекла: "Знаш, нећу моћи да дођем до тебе. Никада више... Хвала за све...али.... ја сам се заљубила."
Као да пуца нешто. Ломе се снови, све се распада.
Успомене су једино што је остало. И слике.
И све то боли. Срце се грчи.
Празници, а у мени невероватна празнина.
Где је Она? И када ће доћи?
Црно. Сваки дан је уствари ноћ.
То је било наше задње... сад опет звона звоне-слушам то. Не, није свако вече Бадње. Ал' ово данас сасвим случајно Бадње је.

 И умро сам неколико пута.
Сваки пут када их видим загрљене на градском тргу умирем. Загрљени, насмејани срећни.
Уживају једно у другом.
Баш као некада нас двоје.
И нека топла и слана течност помахнитало почне да се слива низ лице.
Не пита да ли сме.
Само крене. Горко.
Пече.
Очи су ми, знаш...пуне оне исте магле...

 

 

 

 

Чекање понекад зна да убија. И сваки моменат, свака секунда, минут...сат... чине се као векови.
Али она је искрено волела, и чекање јој зато никада није падало тешко.
Умотана у свилу, често је сањарила. Поглед продире кроз прозорско стаклo, преко терасе све до мора. Тамо где јој је први пут додирнуо руку, а она се сва најежила, осмехнула и истог трена заљубила.
Тамо, где је први пут осетила укус туђих усана, онда када је лето било само њихове. Мрсио је ноћима њену црну косу, и обећавао да ће се вратити. Да су суђени једно другом.
И чекала га је заиста.
Али то вече, док је била загледана у сунце које постепено залази, издала ју је једна суза. Препуна бола и чежње. Тешка суза.
Палила је цигарету једну за другом. Руке су јој дрхтале.
Осећала се тако усамљено. Када би само могла да побегне у његов загрљај.
Али уствари, није била сама. Имала је све заједничке успомене, све те тренутке на једном месту-у њеној глави.
И волела је свим срцем.
Окренула је његов број, и на његово "Молим", прекинула везу.
Ко зна зашто. Није размишљала.
Ко зна, колико ће још јесени и зима проћи, док поново не угледа онај кристално бели осмех.
Ко зна, до кад ће чекати да се пново појави, осмехне, и загрли је.
Да ли ће икада поново плакати на његовом рамену? И да ли ће икада заспати у његовом наручју, онако мала, невина и бледа.
Док ће је он чврсто држати, како је никада не би изгубио.
Живот се састојао из тих малених тренутака. Све је било скривено управо ту.
Када су били заједно, време је престајало да тече.
Али чекање... Чекање зна да убија.

"Понекад тако себе дамо, за очи једва упознате. И на растанку ћутимо само, и не тражимо да нас врате."

Хладноћа штипа њене нежне руке, образи црвени од шибања ветра, свуда снег. Белина се протеже у недоглед, а у срцу мало туге помешане са вером и надом.
Она не воли зиму. Све је тако пусто, мртво, а носталгија за драгим јој људима, у тим тренуцима је све већа и већа. Па долазе они најлепши празници, а она се осећа усамљеније него ико. Па се сећа свога оца, његових топлих руку које су готово увек биле нежне са њом. Никада је нису удариле. И зато, због тог њеном највећег губитка, због оца, мушкарци је не дотичу. Срце не може тако јако да пати, јер је проживело много веће патње. Срце може само да воли.
Онда јој у мисли долази основна школа. Часови биологије које је обожавала, такмичења, тренинзи у школском одбојкашком тиму, утакмице, победе, порази. Слике се мењају помахнитало. Пролећу као птице неке тако кроз главу.
Сећа се Сремца, његове снаге, грубог првог мушког гласа, најлепшег смеха на свету! Сећа се како му је помагала и терала га да учи. (Тек касније ће се испоставити да ју је послушао и ипак уписао факултет, и то правни).
Онда јој кроз главу пролазе сви кућни љубимци које је имала, недостаје јој било који од тих паса, да га мази, сузе падају, а пас гледа са неком тугом у очима и не зна како да помогне.
Сећа се, како је желела да буде ветеринар, јер су јој увек животиње биле најбољи пријатељи.
На тренутак се зауставља на слици у Соко Бањи. Тамо се зближила са три цуре које и данас слободно може назвати најбољим пријатељицама.
Сећа се тренутака са својим најбољим другом. И његових изјава љубави. Невиног држања за руке. И ништа више од тога-јер га је сматрала братом.
Дивчибаре. Снег, уживање. А у глави јој је тад био неко посебан.
Ових дана и он студира, архитектуру.
А онај трећи је уписао вајарство.
Онда се насмеши, за њих троје, који су је научили многим стварима.
Најлепши осмех увек измами Сремац наравно.
Последњи дан школе, који је у њеном дневнику описан као највећа трагедија на свету. Сузе. И мушке и женске. Патња што се завршава најлепши део у њиховим малим животима.
Њен 15. рођендан, велика "опроштајна" журка. Она се сели, и оставља све то.
И онда почиње нови живот.

Труди се да не испусти ни једну сузу док размишља о тим успоменама, које сачињавају један од најлепших делова њеног живота. И полази јој за руком. Овог пута се само смеши.

Посвађала сам се са мамом и сестром, само зато што сам се синоћ дуго купала. Изгледа да сам урадила нешто веома подло.

Али, да кажемо: Живот је леп. Удахнемо. Издахнемо. Коракнемо напред.

Данас је почела школа. Још плус највећи стрес у мом животу-физика. А ја, к'о за инат немам лекцију, а немам ни одакле да је набавим.

Али ипак, живот је леп.

Сви нас остављају, и праве пријатеље набројавам на шаци једне руке. И онда, када ме сасвим случајно неко сретне негде, љуби ме, грли, и мноооого воли. И баш сам му недостајала. Али је сасвим случајно заборавио да честита Нову Годину, Божић. Како је могао баш МЕНЕ да заборави?... А прича се свашта...

Идемо даље, јер наравно, живот је леп. И нема плакања! Ни случајно.

Ред за прављење месечних карти се простире у недоглед. И после пола сата чекања на -50 схватам да од сутра поново не идем у школу. И шта ће ми онда месечна карта?

Немој да побесниш још увек. СИГУРНО ће се десити нешто лепо. Јер... Живот је леп.

Он је постао толико опседнут, да је натерао свог пријатеља да ме проверава да ли ми је стало. И после неког "мувања" са његове стране, очекивао је да ћу да изађем са њим. Да види човек, да ли се "лако дајем".

Већ кипим од беса, а на лицу осмех, лепши него икада, јер знам да је живот леп.

Мука ми је већ од свега. Долазим кући, једва чекам да презалогајим нешто и осетим топлину дома. Бака има температуру, од хране ништа, а од топлоте ни толико.

То би било то. Мислим да ћу ипак да преспавам остатак дана. Можда се у сновима деси нешто лепо...

...јер поред свега ипак верујем да је живот леп...

...Познајем једног дечка, који је луд за тобом...

Можда је то била она пресудна реченица. Она која ми је истог часа измамила осмех.

...Од јутрос никако не функционишем. Драга нисам добио ни једну твоју поруку од кад сам се пробдио!...

И како си ти, тако одједном ушетао ту? У мој живот... Ниси ме питао, само си ушао, почео да ме опседаш порукама. Да ме излуђујеш позивима.
Још памтим оне дане на почетку, месечина и ја ходамо ходником, а мени телефон нон-стоп звони.
И њено питање:
"Па је л' опет он?"

И некако сам се навикла.

И некако си почео да ми постајеш невероватно драг.

И некако је свако јутро постајало чудно без твог:

Добро јутро драга. Како си спавала?

Пола један ноћу. Хоћеш да причаш самном. Очи ми се склапају али ипак издржавам...

Иди лези, осећам да си уморна... И, молим те, пошаљи ми поруку за лаку ноћ, да могу да заспим.

И тако сам решила, да кренемо заједно.

И ко зна зашто је то добро...

Можда се заљубим.

Можда не.

Пустићу да време покаже....

Да све иде неким својим током...

Иако неко други још увек недостаје.

2. јануар

Много ми је бре брзо пролетела ова 2009. година. Моја година. Јер је била најбоља, и најуспешнија.
И ушли смо тако у Нову Годину.
Провела сам два дивна дана са оном коју много волим. Улепшала ми је овај "нови почетак".
Певање наших песама, играње, лудовање... Ко нам још треба?

Недостајала је месечина, али смо је помињале.

И можда један нови почетак у љубави. :)

Од понедељка нови почетак у школи. 

Поглед напред и осмех.

Живот је пред нама.

Падове заборавила, разочарења још по некад заштипају срце, али зажмурим.
Лажни пријатељи остали у 2009.

Зато је ту све оно што треба. Породица. Неколико ПРАВИХ пријатеља. Он. Песма. Осмех никада не губимо.

Поверење, припремљеност на борбу.

И почело је...

Ове године, желим да све иде спонтано. Нема планова. Шта ће нам?

Све има своје време.