Ризница сећања
Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2010"Понекад тако себе дамо, за очи једва упознате. И на растанку ћутимо само, и не тражимо да нас врате."
Хладноћа штипа њене нежне руке, образи црвени од шибања ветра, свуда снег. Белина се протеже у недоглед, а у срцу мало туге помешане са вером и надом.
Она не воли зиму. Све је тако пусто, мртво, а носталгија за драгим јој људима, у тим тренуцима је све већа и већа. Па долазе они најлепши празници, а она се осећа усамљеније него ико. Па се сећа свога оца, његових топлих руку које су готово увек биле нежне са њом. Никада је нису удариле. И зато, због тог њеном највећег губитка, због оца, мушкарци је не дотичу. Срце не може тако јако да пати, јер је проживело много веће патње. Срце може само да воли.
Онда јој у мисли долази основна школа. Часови биологије које је обожавала, такмичења, тренинзи у школском одбојкашком тиму, утакмице, победе, порази. Слике се мењају помахнитало. Пролећу као птице неке тако кроз главу.
Сећа се Сремца, његове снаге, грубог првог мушког гласа, најлепшег смеха на свету! Сећа се како му је помагала и терала га да учи. (Тек касније ће се испоставити да ју је послушао и ипак уписао факултет, и то правни).
Онда јој кроз главу пролазе сви кућни љубимци које је имала, недостаје јој било који од тих паса, да га мази, сузе падају, а пас гледа са неком тугом у очима и не зна како да помогне.
Сећа се, како је желела да буде ветеринар, јер су јој увек животиње биле најбољи пријатељи.
На тренутак се зауставља на слици у Соко Бањи. Тамо се зближила са три цуре које и данас слободно може назвати најбољим пријатељицама.
Сећа се тренутака са својим најбољим другом. И његових изјава љубави. Невиног држања за руке. И ништа више од тога-јер га је сматрала братом.
Дивчибаре. Снег, уживање. А у глави јој је тад био неко посебан.
Ових дана и он студира, архитектуру.
А онај трећи је уписао вајарство.
Онда се насмеши, за њих троје, који су је научили многим стварима.
Најлепши осмех увек измами Сремац наравно.
Последњи дан школе, који је у њеном дневнику описан као највећа трагедија на свету. Сузе. И мушке и женске. Патња што се завршава најлепши део у њиховим малим животима.
Њен 15. рођендан, велика "опроштајна" журка. Она се сели, и оставља све то.
И онда почиње нови живот.
Труди се да не испусти ни једну сузу док размишља о тим успоменама, које сачињавају један од најлепших делова њеног живота. И полази јој за руком. Овог пута се само смеши.
Pa dobro behappy, zar si toliko tuzna zbog svega toga? Vreme ne leci sve? :-)
Аутор sopran87 05 ÐÐ 2010, 13:47