Сутра је нови дан...

 

У овом часу, пожелех,
да се осмех никада не угаси.

Да увек знам и могу да кренем даље.
Да имам снаге и воље за ново сутра.

И да наставим. Без обзира што ме други стално саплићу.

Гледам свој живот, и срећу коју проналазим у малим стварима.

Имам за кога, имам зашто.

Када склопим очи, видим тебе... Поново чујем све оне дивне речи, којима си украшавао сваки моменат мог живота.
"Требаш ми. Без тебе је све пусто, и нема сунца... Ти си моја срећа!"
Памтим сваку изречену реч, памтим твоје шале, које се више не понављају.
Ја се само у речи разумем. У простом бацању речи по папиру. Ниушта друго се не разумем.
Да, и у глуму се разумем. Али веруј ми, са тобом никада нисам глумила.
Увек је све било чисто и истинито. Нежно и право.
Да ли нисмо знали да чувамо, или у чему је проблем?

П.С. Завршила са преводима, почеле су пробе за позориште, а следеће недеље путујем.

И верујем.

"Зарадила" је рак, и 2004. године су јој рекли да нога мора да се сече.
Није обраћала пажњу на то, и гурала је даље...
2010. се то закомпликовало, а канцер се проширио на џигерицу и плућа.
Оде код лекара, константација иста, лева нога мора са се сече.
Напуни она батерије, и изврше јој операцију.
Ко би рекао да јој фали нешто? Жена са највећим осмехом, као да се ништа догодило није.
Нјавећи оптимиста. Може она то да прегура!
Долази јој у посету ћерка, и још са врата заплака, и изађе из собе.
"Ма није то ништа, сад да видиш, могу ја и у дискотеку!"

Зато јој се и дивим. Ма каква жаљења, може она све.

 

Онда, када више не посотоје речи,
Спакујем се и решим да одем,
То се обично дешава вечи,
Када останем сасвим сама.

Више те нема. Ни кад ја хоћу,
Остављаш ме саму,
Тражим те свуда,тражим те ноћу.
Нема те.

Нема ни мене. Нема нас.
Све је то однео, свежине дах,
Све је то прекрио снег,
Ил' однео живота мах...

 

 

...И задени ми онај цвет у косу, да будем лепа бар када одлазим...

 

 

 

Данас ти обећавам, да нећу одустати.
Са пута овог, не смем скренути.
Никада, због тебе нећу посустати,
И нећу више због тебе венути.

Можда самоћа помало боли,
Али срце никад није само.
Оно зна да пати, али и да воли,
И зато никада несмемо цели да се дамо.

Никада. Али никада више,
Нећу пустити сузу јер си далеко,
Јер сузе нема ко да брише.
Не заборави, још увек те у срцу чува неко.

 

 

 Корак по корак се пењемо ка врху. Степенице су влажне, и у сваком тренутку се можемо спотаћи, склизнути, пасти.
Али, била сам неколико пута на самом врху. Тамо је сунце најлепше.... А када почне киша, степенице се следе, и почињемо да падамо.
Пала сам неколико пута. Стигла до самог дна. И споро, али упорно, наставила даље. Пут уме да буде бодљикав, трновит, пун препрека... Све зависи како га ми сами доживљавамо.
Треба стремити оном сунцу, које нас на врху чека. Без обзира колико ћемо пута пасти, једном када стигнемо горе, бићемо захвални.

Уствари и нисмо проживели много.
Неколико тренутака потпуне среће,
Неколико погледа,
И неколико осмеха.
И још увек смо сами, разбацани по свету,
Свим снагама покушавајући да победимо себе саме,
Да опстанемо на палуби, док цео свет тоне.
Још увек видимо дугу,
Док свима пада киша,
И још увек верујемо.

А уствари, и нисмо проживели много.
Неколико ратова,
Неколико бегова у други свет,
Неколико селидби,
И опет смо сами, испљувани...
Још увек верујемо,
И још увек сањамо, да ће сванути нови дан.

А уствари, и нисмо проживели много.
Скоро ништа. Неколико падова,
Доброг трескања о земљу,
Брисања колена,
И покушаја да наставимо даље.
И настављали смо,
И сретали се у сновима само...
Али, још увек вреујемо.

Ми нисмо проживели много.
Ми смо само пролазници кроз мартове и августе,
Ми само навраћамо у нови дан,
Ми само тражимо своје звезде,
Ми само живимо.
А уствари, нисмо преживели ништа.

А опет те никоме не дајем.

И никада, никада више нећу умети да тако себе дам за обичан осмех.

Долази пролеће, очекујем потпуно буђење.

П.С. Жупанијска фаза олимпијаде српског је прошла одлично. Отишла сам да пишем, без имало инспирације, и ипак освојила то прво место, оценом 9,80. Национално такмичење нас чека од 6.-9.-ог априла.
Честитам месечини. :)

 

 

Знам да туга не може да се избрише тек тако, као траг оловке на папиру, али данас заборави на све!
Данас је твој дан, и покушај да радиш све оно што највише волиш! Уживај са твоја три Анђела, и нека ти он дају снагу да гураш даље, заборавиш на повреде и не анализираш их.
Не отварај ране! Желим ти да их у овој години потпуно залечиш.
Нека ово буде рођендан из твојих снова! СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

И да ове године добијеш крила. ;)

Блогери, навалите на торту :)

Сто је постављен, само чекамо да се си окупе, и да наздравимо у Вилино име!
ЖИВЕЛИ!

Како се отарасити туге, када је ту у нама?
Како пронаћи оптимизам?
Мени, којој он никада не нестаје, негде се загубио.
У суботу је олимпијада из српског, а ја сам у неком ужасно меланхоличном стању.
Боже молим те, дај ми снаге!
Па ја сам знала да се борим! Како сам тек тако, заборавила?
Осећам се напуштено, усамљено...преоптерећено, уморно...
Кад ће неко да ме дрмне, да кренем даље?
"Проћи ће и то..."
Кад ће да прође?!
Не могу да чекам.

 

Све ово време ми је показало колико те уствари волим.
Нема никога да се брине за мене и малу А. Све је глупо и безосећајно без тебе. Сад тек ценим све оне "ситнице". Соба је празна када ти ниси ту. Нема никога да се побрине око ватре, хране... Ти си то знала најбоље. Све из твојих руку је дато са толико љубави...
Опрости ми за све што сам ти икада замерила, опрости за сваки ружну реч. Опрости ми, што понекад не умем да се контролишем. Извини мама.
Не желим да одрастем, не желим икада да вас напустим.
Недостајеш ми.

П.С. Знам да си јака. Издржаћеш ти то! Уствари, ти си мој узор! Зашто не могу да будем тако јака као ти? Зашто сам опет тако емотивна и слаба?

                                               

Још памтим оне дане, када сам тупо бленула у речник румунског језика.
Кајала се што нисам искористила прилику да га научим раније.
Колико сам се само стидела тога што сам, једним делом Румунка.
После сам се стидела јер једна четвртина крви припада "тој страни", а ја не знам језик.
И ко би рекао да ћу га научити? Сад ми је смешно када се сетим свих тих глупости, како сам више кукала него што сам се трудила око тога.
Сад, после годину и по дана рада на језику, преводим текстове. Нисам ја сад тамо неки најбољи преводилац, и далеко сам од тога. Али сам сама себи показала да могу.
Исто је било и са енглеским. Све другарице су ишле на приватне часове, ја нисам желела.
У неку руку сам била "заостала" за њима.
Више нисам. Ко ће ме знати где сам научила. Мислим да ми је гимназија ипак пуно помогла око тога.
Овим постом, само хоћу да кажем једно: Да ништа није тешко ако се има довољно воље. И боље је прионути на посао, него само говорити: "Желим, али је тешко..." Наравно да је тешко ако не покушаваш и ниси упоран.

 

Приметила сам да се најбоље осећам када сам презаузета.
Нема размишљања о лошим стварима...
Преводим један позоришни комад са Енглеског на Српски, а такође помажем мами око другог који треба да се преведе са Српског на Румунски језик.
Ближе се путовања. Марибор у марту, Сомбор у априлу, а Будимпешта у мају ме чекају.
Нови семестар је почео боље него што сам очекивала, и трудим се да остане тако.
Покушавам да испуним сваки секунд мог живота, на најбољи начин.
Почела је нова сезона у фудбалу, тако да ћу често бити на стадиону.
:)
Нема времена за тугу... Само слабићи одустају.

 

 

 Предпостављам да ћете разумети, иако је на енглеском.
Ове реченице, некако су ми остале дубоко урезане у глави.
Филм који великим делом подсећа на моју, до сада највећу, љубавну причу.
Морала сам да поделим са вама.

Noah
My Dearest Allie: I couldn't sleep last night because I know that it's over between us. I'm not bitter any more, because I know that what we had was real. And if in some distant place in the future we see each other in our new lives, I'll smile at you with joy and remember how we spent the summer beneath the trees, learning from each other and growing in love. The best love is the kind that awakens the soul and makes us reach for more, that plants a fire in our hearts and brings peace to our minds, and that's what you've given me. That's what I hope to give to you forever. I love you. I'll be seeing you. Noah.

Noah
So it's not gonna be easy. It's gonna be really hard. And we're gonna have to work at this every day, but I want to do that, because I want you. I want all of you, forever, you and me, every day. Will you do something for me? Please? Will you just picture your life for me? 30 years from now, 40 years from now, what's it look like? If it's with that guy, go! Go! I lost you once, I think I could do it again, if I thought it's what you really wanted. But don't you take the easy way out.

Young Allie: Why didn't you write me? Why? It wasn't over for me, I waited for you for seven years. But now it's too late.
Young Noah: I wrote you 365 letters. I wrote you everyday for a year.
Young Allie: You wrote me?
Young Noah: Yes... it wasn't over, it still isn't over
[kisses Allie]

 

 

Све је ружно.
Уствари, шта нормалан човек да ради, када особа коју највише воли мора на операцију?
Једна веома драга особа, такође из породице, има рак.
У школи је све толико ужасно....... Ја не знам, идем ли ја то са људима у разред? Или како се та врста назива?
А како се назива она друга врста, која гледа у претученог дечка? Он крвари, и губи сваки драгоцени милилитар те течности, а они се смеју. Нико ништа да предузме, да оде до професора, да позове хитну помоћ... То је веома забавно.
Шта радити онда, када не знаш да изабереш речи, да би утешио најбољу другарицу? Знам да пати, и сасвим је разумљиво... Али некако ми се осуши грло када желим нешто да јој кажем. Ако будеш читала ово, знај да знам... и урадила бих све да могу да ти помогнем. Нажалост душо, не можемо ништа.  :(
Волим те.
 

Жао ми је што је толико злобе у људима... Што не умеју да се контролишу и заборављају колико имају година, у каквој се установи налазе...
Али, неко то од горе види све...
Нека нам је Бог у помоћи.