Сутра је нови дан...

Били су благословени сви часови
Што смо их заједно провели,
Сви заједнички хлеба залогаји;
Кроз многе мутне дане и јесени
Оно пролеће још сјаји.

Благослов био је сваки поглед
Којим си ме икада обдарио
И сваки топли израз твога лица,
И рој свих оних пролазних ситница
милоште пуних.

Ниједној ливади није топлота сунца
Била толико слатка
Колико мени тада твоја љубав.
И дан и ноћ, чинила ми се кратка
Кад сам са тобом.

Била ми је уза те увек топла душа
као земља узорана.
Чини ми се да сам у оно доба
Била лепа и срећна свакога дана.

Било је све као у сну девојака.
Чини ми се да си се на мене увек осмехивао
Да ниједан дан с тобом није ружан
Ни празан бивао;
Да су неприметно текли часови
И кад се ради и кад се одмара.
Препун и сладак био ми је живот тада
Као плод нара.

Било је све као у сну девојака.
Куд год смо заједно ишли,
Земља нам је цветала и рудила,
И да се још једном родим
Опет бих оне дане зажудила.

Десанка Максимовић

 

За 6 дана пуним 17 година. Ова "слатка шеснаеста" ми пролетела, нисам је ни уФатила погледом.
Шта сам научила ове године? Прво и прво, научила сам да интимне ствари могу да поверим само посебним особама. Зато што ће други то одмах да исчеврљају и инерпретирају на свој начин.
Е сад, само да то још применим у пракси.
Научила сам да још више уживам у ситницама. У погледима "који живот значе", у смеху, у породици.
Други су ме научили да ценим више себе.
Све у свему, пролетело је. Најбоље године...
И, ускоро ћу да закорачим смело, са 17 година.
Још три дана школе, 2 оцене и рај...:)
Долази мој рођендан око ког сам већ побунила све и онда почињу дуго чекана путовања....

Париз, хир ај ем :)))

 Повредила сам једну од особа која ми много значи.
Тек сад сам схватила оно изједање изнутра. Страх да га не изгубим, и равнодушност на свет око себе.
Неки га не подносе. Као на пример 2 веома важне особе у мом животу. А ни тетка и теча.
Али, ја се тако добро осећам у његовом друштву и он ме је научио да ценим себе.
Нећу више ништа да кажем.
Е сад ја покушавам да исправим грешку, али тако је то, грешке су ту да бисмо из њих учили.
Надам се да је опростио.
Каже да јесте.

Срећа је у малим стварима. Сваког дана то све боље разумем.

Тачно за месец дана путујемо у Сремске Карловце, да правимо неке нове успомене.
:)

   27. јула крећемо у сви у Букурешт, одакле већ наредног дана, 28. јула крећемо у Париз.
Још увек не могу да поверујем у чињеницу и питам се, чиме сам ја ова чуда заслужила? Дивне људе око себе, успех у школи и ван школским активностима (превасходно-глума и журнализам) ?
Мало ми је "незгодно" јер никада нисам путовала авионом, али за све постоји први пут.
Још, к'о за баксуз, крећемо на датум кад је почео први светски рат :))
Али, све за Париз.
Одушевљена сам, морам признати. Очекивала сам да се ови некако извуку и не буде ништа од екскурзије, а ми, ни мање ни више него- Париз.
Путовала сам ја много, Србију сам прешла и уздуж и попреко, све веће и мање градове сам посетила, била у Хрватској 3 пута, Црној Гори, Словенији, добро, Румунија се не рачуна јер у њој живим... :)
И сад... први онако, "прави" излазак у свет... Париз.
Једва чекам... и месечина, наравно иде самном.

 

Баш пре неки дан причам са Сопраном о томе.
99% сам позитивна особа. Увек нсамејана, обожавам све врсте хумора, вицеве и шале.
Волим да засмејавам друштво, да стално излазим са људима које волим и да, када се растајемо, на њиховим лицима видим осмехе.
Позитивност је нешто што носиш у себи и не можеш је тек тако поклонити некоме.
Данас је све више оних других, који све виде кроз кишу, који не виде светло на крају тунела. Њихов је живот јако тужан, а притом га они још више "Уцрњују"
И онда услеђују питања:

 А не знају колико греше. Колико се, уствари, проведе времена у тој депресији и пропушта се све лепо.
Као што је већ познато, никоме не сијају звезде у свим погледима, али је најлакше предати се.

 

Као што сам већ милијарду пута рекла, срећа је у малим стварима. Изласку и заласку сунца, првом пролетњем дану, првом пољупцу, а она најлепша и "неизлечива" срећа је у пријатељима.
Е, тамо нема туге. Што више пријатеља имаш, то си богатији човек.

Један не живот, а од нас зависи да ли ће бити добар. Као што мудар народ каже: "Сами смо кројачи своје судбине." Осмех на лице и правац у живот.

 

Све је почело када су смањили плате државним радницима и то 25%. Замислите безобразлук!
А онда су схватили да су баш у великој кризи, и одлучили да смање и пензије за 15 процената.
Е сад, професори и пензинери узвраћају ударац. И то преко наше грбаче, као и увек. Објављен је генерални штрајк, до даљњег, али наравно, има професора који не желе да штрајкују.
И онда се будимо и идемо на 2 часа дневно. Ужас живи.
Елем.
Најгоре у целој тој причи је што је крај године јако близу (следећег четвртка би требало да буде одржано свечано затварање), а њима се ћефнуло да нас не закључе, како би уцењивали ове из владе.
Па шта смо им, ког' ђавола, ми скривили?
И сад, која је поента свега овога? Е па нећу да обнављам годину само зато што њима нешто не одговара.
Метрои не раде, све границе су затворене до даљњег, јер су полицајци, је л' те, такође државни радници. Још само да и лекари почну штрајк па смо на коњу.

Али једина добра вест је што ми идемо у Париз крајем јула. :))))

И беше и то... Јуче је био један од оних дана, које убрајам у најлепше и незаборавне.
Представа је текла својим током, шаптач није имао никаквог посла, а сат и по времена нам прохујало као 5 минута.
Пре представе је било стреса, мој муж и ја понављамо сто пута сцену и не испада баш како треба...
Али, када смо на сцену изашли... Нестало је треме, све је прерасло у уживање. Публика је ућутала, сва пажња је била усмерена на нас, смејали су се, тапшали, а ми се осећали феноменално.
А тек после представе, схватили смо колико нам је помогло ово искуство. Добили смо похвале од конзула, и остале многобројне публике.
Многи су рекли, да у последњих 20 година, нису видели бољу представу нашег аматерског друштва.
А ми срећни, осмех не силази са лица.

Сцене са мојим мужем, испале су боље него на пробама, било је, заиста, ван мојих очекивања.

Е, сад нам недостају пробе. Навикли једни на друге...
Уговарамо што пре могући излазак у град, а са "Избирачицом" ћемо још да шетамо по белом свету.

Поздрављам драге блогере.

Ех, "свршено" је и са последњом пробом. Сад сам "збуњена" и "признајем" да ће ми позориштанце изузетно недостајати. Ту је мој таткО, који ме је уствари само усвојио. Он нам је најстарији, '82. годиште. Диван момак, са тужном причом.
Ту је мој муж, који ме нон-стоп засмејава, помало изнервира и збуни погледима, али идемо даље. Надам се да ће се сетити сутра текста.
Ту је Штанцика који ме изузетно нервира, али је ваљда добар момак и он.
Такође, ту је и предобри Соколовић, коме нон-стоп звони телефон, шта ћете, популаран међ' женским светом. Ту је и наша главна улога, за коју сам сазнала да је предивна девојка и јако смо се зближиле.
Остале ћу већином виђати у школи.
Наравно, ту је и мој теча, који нас је припремио за све ово. Драо се милијарду пута, али нас и научио неким стварима.
Из овог искуства сам опет научила много. Поред тога што сам склопила нова пријатељства, схватила сам шта значи глума и колико је жртве потребно унети на самом почетку.
Ако ти кажу: Певај!
Мораш да певаш. Све је то део глуме. Нема везе да ли је то "Станковићева композиција" или не, важно је да се пева.
Ако ти главни и одговорни нареди да се држиш за руке и гледаш у очи човека који ти изјављује љубав, мораш то да прихватиш.
Мало је непријатно, али ако волиш глуму, уживиш се у своју улогу, све је то лако.
Искрено, једва чекам да дође септембар да спремамо опет "штогод", јер "Канда ми се чини, променила сам се" и још више заволела глуму.

Драге моје колеге, желим вам успеха сутра.

А после представе, заслужена журка. :)
П.С. Обрадоваћу вас сликама.

Пробе су се убрзале, и ево нас на самом крају.
Није лако припремити представу од сат и по, за месец и по дана.
Није, уопште.
Није лако научити текст, поготово када су ту и наши испити, а и на факултету.
Али смо се некако снашли. Непроспаване ноћи, учење... И ево нас.
Поготово што ми нисмо "прави" глумци. Сви смо ми аматери.
Костими су стигли, и већ се осећам другачије. Некако, једва чекам да изађем на сцену и уживам. И мој "принц".
Сутра је генерална проба, а у суботу наступамо.
40 година од постојања нашег позоришног стидија.
Нека нам је Бог у помоћи!

И, хвала Богу, завршила сам са испита. Неочекивано добро су прошли.
Сада само још да преживим сутрашњи тест из физике, и представу 29. и распуст је почео...

Оцене са испита:
Румунски: 9 (Не могу да верујем како напредујем :)) )
Српски: 10 (Зар је неко сумњао?!)
Енглески: 10 (Е, на ову сам највише поносна)
Латински: 8 (Ја учила за 5, ово је чудо :)) )
Историја: 10 (Урадила за 10 минута)

Следећи испити почињу крајем новебра.
Што значи, слобода!
Имамо пуно планова, само да их остваримо.

Песма ме одушевљава.
Поздрав од би хепи!

 

  Пролазак поред болнице где је тата последњи пут угледао светлост дана и заувек заспао, представља за мене највећи кошмар.
На радију се чује песма "Ко те има тај те нема" а сузе само што нису наквасиле образе. Мучим се свом снагом да их не покажем. Некако успева.
Улазак у наше село. Све је тако страно. После 9 месеци поново сам крочила у собу са којом сам делила толико дивних и мање дивних тренутака.
Мирис устајалости, све је без живота.
Виногради и воћњаци о којима сам бринула са татом, старијом сестром и баком, више не постоје. Осећам као да је моја младост нестала. много тога ме је везивало за то. Иако сам увек муком тамо полазила, то је представљало онај најбезбрижнији део мога живота.
Баба је у никад горем стању.
Ништа више не личи на оно безбрижно месташце у ком сам умела сатима да уживам.
Татин гроб.
И толико тога имам да му кажем, а грло одједном пресуши и слике ми лете, небројано пута пред очима...
И поново она грижа савести почиње да ме изједа. То што му се последњег дана када сам га видела, нисам јавила.
Тек тамо, схватам колико ми он уствари недостаје.
Његове грубе руке да стисну моје...
У углу ока наслућујем сузу издајицу, али гутам кнедлу.

Кући поново. Само један дан га нисам видела, а већ ми недостаје до лудила. Наравно, то никада не бих признала.

Колико се само смејем када са њим причам. Свака му је златна.
Пошто ми неко време баш није ишло, имао је толико стрпљења да ме теши. У два сата ујутру хоће да причамо. Само да помогне.
И наравно да је помогао.
Па, шта да кажем.
Хвала ти што ме трпиш, схваташ, браниш, поштујеш и волиш.
Поред тебе сам скроз своја.
Ти си онај о ком сам сањала још као клинка.
Паметан.
Добар.
Свој.
Духовит.
Када си ме оно загрлио, осетила сам да су твоја рамена најсигурније место на свету.
Хвала што умеш да спречиш моје сузе једноставним речима.
Твоје су руке, нешто најбоље што сам икада додирнула.
И тако док те гледам, питам се, да ли сањам?
Откуд ти овде? Тако савршен?
Знаш све о мени и ипак си још увек ту.
Али...

То глупо "али" без ког ни једна прича не може да иде даље.

Бојим се да користим речи.
Ова осећања нису за описивање.
Оно што радим, можда и није дозвољено. Можда и није људски.
Али, као да осећања питају? Воде, а мозак не пита.
У Вршцу беше лепо. Публика је била фантастична.
Срећна јесам, уживам у сваком моменту, а тренутци без њега ме изолују и осећам се потпуно усамљено.
Сви су ту, а он недостаје.
Желим да ово време замрзнем.

И кренусмо... Не знајући колико ћемо имати проблема.
На граници Срби не пуштају, опет нее измене (као по обичају), па ај' назад. И назад...
И тако ми касно стигосмо на одредиште. Представили школу, одглумили, одморили се и окрепили, па онда на неки концерт, који је потрајао 2 и по сахата. Мртви уморни, кући стигосмо у 2 јутрос.
А данас ме чекала 2 испита.
Наравно, одложила их. Нема се снаге за писање.
Све у свему, било је лепо. као и свака екскурзија са позориштем. Добре порције смеха, ја најгласнија (што је сада и мама приметила), блебетање, играње, одмарање...
"учење"...
Неколико интервијуа.

И тако, сада нас чека Вршац. надам се да неће бити проблема, те ћу успети да видим вилубезкрила.

Пробе за друго позориште су се "уозбиљиле", тако да трчим на пробу.