Сутра је нови дан...

Дан трећи.
Али нисам много жалила што тако брзо пролази.. Ипак су дани у Паризу били испуњени и нисмо допусили да тек тако губимо време.
Вечери смо углавном проводили заједно, јер је друштво било фантастично. Окупљали смо се у једној соби, а пред сам крај смо открили и собу у коју смо сви могли да уђемо са својом картицом.
Е, трећи дан боравка у Паризу, сведен је на посету УНЕСКУ, (добили смо поклоне, и то је нешто :)) ) и слушали како и зашто је Унеско основан. На неки начин, били смо им почасни гости..
У другом делу дана, изашли смо неколико километара из Париза, да бисмо посетили Versailles (Версај) који је раније био главни град француског краљевства. Широм света, град је познат по Версајској палати ( Château de Versailles), која је раније била краљевски дворац.
Сама палата је веома грандиозна, али оно што је мене још више одушевило јесу баште које окружују дворац.
На самом улазу, добили смо мапе, иначе би се веоома лако изгубили. Хвала Богу, овде смо имали довољно времена. Неких 5 сати, таман да се све обиђе.
Када су баште у питању, мислим да су речи сувишне. Слике говоре много више:

Шта бих још могла да кажем.. Чаробно је. Мене су ове баште највише одушевиле.. Не знам шта још да додам, осим да, ако идете у Париз, ово НЕ СМЕТЕ пропустити.
Пожељно је да имате лепо време, како бисте видели и део изван палате.
Такође, можете изнајмити бициклове или чамце како бисте у потпуности уживали...
Не могу да се сетим, али мислим да је улаз био бесплатан до 26-е године, за становнике чланица Европске Уније. А за старије, до 20 евра, нећу да лажем, али не сећам се.
Куповина сувенира у Версају и није баш пожељна.
Цене су доста папрене. На пример, бочица правог парфема, који је користила краљица Marina de Bourbon од само неколико милилитара, коштаће вас 10 евра.
Књиге о двроцу и баштама су такође око 10-15 евра, али за то вреди уложити новац. (Нажалост, ја нисам).
Толико у овом делу, можда се чини кратко, али уживајте бар у сликама. :)
Наставиће се...

 

Дани у Паризу су били веома дугачки. Цео дан смо проводили у граду. Зато ми се допада што је ручак био онако "с' ногу", у граду, јер би се губило доста времена док се вратимо до хотела, а после поново идемо до града.
Други дан је био резервисан за грандиозни Notre Dam. С' поља ме је баш баш одушевио.
Све је разрађено до ситних детаља. Само је фалио Квазимодо :) (Што би рекла месечина)
Предео је баш диван, близу је Сена, тако да је ваздух баш "освежавајућ" :)
Што се тиче Notre Dam-а изнутра, ја се разочарала. Превише су га модернизовали, бар по мом мишљењу. На сваком стубу се налази по један "плазма тв", ваљда да би се лакше преносиле службе.

После тога, били смо у прилици да посетимо Musee d' Orsay. Музеј савремене уметности.
Фотографисање је било забрањено, али сам видела пар дивних слика. На пример мене је одушевио Claude Monet. Слике му одишу неком посебном топлотом и позитивношћу.
Уследила је вожња бродићем, до ајфеловог торња.
Мени се чини да је вожња прилично скупа, (10 евра нису за бацање), али свакако је вредело.
И онда, ајфелов торањ.
Прво, морам да напоменем да "од доле" не изгледа уопште посебно. "Гомила гвожђа".
Око торња пуно црнаца који желе да ти утрпе сувенире за 1-2 евра, чак су и српски почели да причају :))
Месечина и ја смо се мало премишљале, и стале у ред за лифт. Ред је био дугачак, али уз причу, брзо се "скратио". И, после сат и по времена, налазимо се у лифту за други спрат, јер до последњег је још сат времена требало да се чека, а ми толико нисмо имале..
Када смо куповале карте, млади господин нас није питао "Да ли сте студенткиње?", већ "Да ли сте младе". :)) Ох, Боже! Не, имамо 70 година..
Карта са попустом од 50%, коштала је 6,5 евра. Што ми се чини веома мало, с' обзиром да не идеш сваки дан у Париз.
И, ето нас. Од погледа застаје дах! Колико лепоте у једном граду...

Читала сам много о прљавштини у Паризу, али верујте ми, нисам је видела.
Немојте бити луди, као што смо месечина и ја биле, да купите сладолед од 4,5 евра :)))
Чак иако је веооома добар.
Шта још треба поменути.. хм.. до 26 година, улаз је у скоро свим музејима бесплатан, што ме је одушевило.
Када смо сишле доле, сазнале смо да смо могле и јефтиније да прођемо, а и брже. Већина наших другара је платило улаз 3,5 евра, а у реду чекали само 10 минута. Али су зато користили ноге лагане, а ми уштеделе енергију :))
Тог истог дана, месечини су очи остале на г-дину Ајфелићу :))

Крај другог дела...
Наставиће се..

После 40 сати не спавања, луде ноћи у Букурешту и путовања возом неких 11 сати, налазимо се на аеродрому.
Авион компаније "Air France" чека на нас. И када су сви спремни, полећемо.
Хвала Богу, била сам превише уморна да бих схватила шта ми се дешава.
Оглашава се пилот, на поквареном енглеском, са неким акцентом а ла француски, тако да велику већину не разумем.
Морам признати да ме је већ ту сан савладао, те сам дремнула неких 15-ак минута.
Кроз главу ми је прошло: "Зашто сви драме о авионима, када и није уопште тако страшно?"
После 3 сата лета, стижемо на дуго очекивану дестинацију: Париз.
Одмах примећујем да је клима знатно лепша.
По програму, следи нам обилазак града у трајању од 2 сата, аутобусом. (приватним)
После ког идемо да се сместимо у незаборавни "Novotel Est".
Ако ме питате каква је разлика када су хотели у питању, то се види из авиона.
Колико су само људи који раде тамо љубазнији од наших... Чини ми се да би ти и ноге љубили, само да се поново вратиш код њих. Десило ми се неколико пута да одем до продавнице у хотелу, или једноставно само да оперем руке и увек су ми се запослени јавили, са осмехом од ува до ува. Наравно да те орасположи, само један осмех.
Хотел је имао 3 звездице, али чини ми се, код нас би то могло да значи и 10.
Хотелска соба за 3 особе, у којој комотно могу и 5-оро да спавају. Плазма тв...
Наравно, нама је било довољно што се налазимо у Паризу, па макар и на грани да спавамо. (Што каже месечина).
После ручка, уследило је прво искуство метроом. Када је метро у питању, а да је и у Паризу - ништа лакше.
Прва дестинација је Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4 Sacre – Coeur, Montmatrе место познато за окупљање уметника. Тако да ћете лако пронаћи људе који ће пожелети да вам за пар минута насликају портрет (или ће можда људи пронаћи вас), сигурно ћете чути измешане звуке трубе, гитаре и разних других инструмената. Ако су вам потребни сувенири, лако ћете их пронаћи у уским улицама, где се везују, једна за другу продавнице са сувенирима.
На истом том тргу, није потребно ништа друго него сести и уживати. Такође се пружа и предивни поглед на ајфелов торањ, од ког застаје дах.

Наставиће се...

 

Sta se desava na kraju leta?
Shvatis li tada, da je sve to sto si osetila bilo samo onako u prolazu? ili zivis za to da samo jos jednom uzivas u tom plavom pogledu.
Sta se desava kada su koferi spakovani, a subota kuca na vratima?
Danas cemo se oprostiti jedno od drugoga.
Znam da necu govoriti puno, da ce oci pricati mnogo vise.
Znam, da cu kada ga zagrlim, pozeleti da ostanem u ovom gradicu narednih godina...
Ali sve prolazi, Temisvar ceka na mene.
Zivot se nastavlja, a uspomene idu sa mnom.
Ostaje mi samo da verujem u Oktobar. Da cu se ponovo ovde vratiti...
Jer ovde su mi koreni.

I dok ti duboko spavas, prebrojavam svaku boru, odmeravam trepavice... Gospode! Nikada nisam spavala u sobi sa muskarcem, a sada, iz "tehnickih" razloga, spvamo zgureni jedno do drugog. Na 32 stepena se grejemo jos vise...
Osecam tvoj dah po celom telu.
I nije tako romanticno, jer se cuje hrkanje nasih sestara, ali je nekako posebno.
A za dobro jutro, tvoje plave oci.
Skoro da drhtim od emocija, pogled mi negde luta.
I u glavi mi je onaj "Fiat" nas petoror u njemu, ti vozis. Tvoje ruke...
Sedim pored tebe i pokusavam da te neprimetno posmatram, ali dzaba, sve se to vidi.
I ne, nisam se zaljubila.
Samo bih volela da si malo tu.

Zagrlio me je.
Tad sam shvatila da ono sto osecam nije samo bratska ljubav.
Ma da, koga ja zavaravam?
Kad znam da sam tad htela da zaledim vreme i da ga trazim.
A mogu da stavim ruku u vatru da ni njemu nije bilo sve jedno.
Zasto mu se pogled tako gubio svaki put?
I dok smo  koracali jedno pokraj drugog, osetila sam neku neopisivu povezanost.
Glupa slucajnost. Izmedju Srpkinje i Slovaka.
I sad se pitam, da li je to moguce?
A opet sam sigurna da bih presla preko svega, samo da imam njega uz sebe.
I opet, znam da sam spremna da cekam. Zato sto znam da vredi.
Zato sto nije kao drugi.

Ljubila sam ga daljinom, dok je Vojvodina bujala u meni.
Ljubila sam ga osmesima dok smo dugo razglabali preko telefona.
Ljubila sam ga iako sam znala da ne smem.
A i danas, za mene ne postoji bolje. I u jednom momentu sam mogla da vidim da zajednicko sutra postoji!
Reci su se redjale, slagale jedna preko druge... Bile tako realne a u istom momentu tako nestvarne.
Da li da verujem? Da li da nastavim?
U nekoliko navrata oci su se punile nekom slanom i toplom tecnoscu, a samo sam mislila na njega i kroz sta smo prosli.
A, ustvari...
Onog dana, kada sam u ruci nosila cvece koje mi je poklonio, i krajickom oka posmatrala njegove oci, u meni je rasla zelja da ga na sred centra stegnem za ruku... da je mozda, vise nikada ne pustim. A nisam. I zasto nisam?
I sad me ponovo privija uz sebe, onako, jako.
A i boli... al' do kraja, sve je to moj izbor.

Dragi moji blogeri, evo mene samo na kratko da vam se javim.
Opet sam ja na putovanju, dve nedelje u "srcu Rumunije", tu odakle su mi koreni.
Izvestaj iz Pariza stize tek tamo negde krajem meseca, kad budem stigla da sve to lepo ispricam.
Pariz jeste sigruno jedan od najlepsih gradova na svetu. Sa sigurnoscu moram da kazem da sam se u tom gradu osecala kao kod kuce.
Sve sto sam videla, sve sto sam dozivela, dodirnula, ostace naposebnom emstu u srcu. Svakako je to bilo najbolje iskustvo u mom zivotu.
Upoznala divne ljude razlicitih vera, koji razlicitim jezicima govore, ali smo se svi tako dobro zabavili...
Bice ovo leto za pamcenje...
Pozdrav za sve drage mi blogere. ;)

Извол'те, извол'те... :)
Опет се слави... Додуше, са малим закашњењем.
Наиме: 15.јула беше 2 године од када се дружимо.
2 године исписаних редова, тешења, бола, среће, путовања, славља...
Биле су то две дивне године. Порасла сам на овом блогу :)
Па, заслужујете славље драги моји!
Од сваког научих много тога. Хвала вам за све! Можда не бих била оно што сам, да нема вас.

Ставите капицеее :))

аа, ево је и торта :)) Не волЕм розу боју, али је такооо весела :) Као и ја.

Пријатно, драги блогери. И хајде да славимоо :)

 

Е, овако. Док нисмо ту, да можете да размишљате о нама, остављам вам програм са сликама.
Информисала сам се у потпуности о ценама и утисцима о Паризу и морам рећи да сам веома узбуђена. Нема шта, биће ово искуство мог живота.

Бићемо смештени у хотелу Novotel Est

 

А ево и шта ћемо све видети:

Зар није очаравајуће?
Многи који су га посетили кажу - најлепши град на свету. Ја кажем да са нестрпљењем очекујем полазак!

Буди се још један нови дан. Једнако леп, једнако другачији. Поново обећавам да ћу га проживети, да ћу сањати и да ћу бити срећна.
Ускоро ће сунчеви зраци додиривати моју препланулу кожу. Ускоро ћу пожелети сестри "добро јутро".
Пожелећу да то пожелим и њему. Али нећу смети.
Вечерас ме је једна веома драга особа научила важној лекцији:
Живот је кратак и не сме се страховати. Губићемо и разочараваћемо, али идемо даље.
Па зар нисмо и до сада губили? Чак и оне најдрагоценије ствари.
Зар се нисмо разочаравали?
Али, такође смо и добијали. И волели. И били срећни.
Са жељама је увек тако: Не треба плашити се када крећемо на пут за остварење истих. Треба се борити да се остваре.
Имам неколико зацртаних жеља, које неће сигурно, само остати речи на папиру.
Колико човек може да поднесе, нисмо ни свесни, док не окусимо.
Дошло је време да поново погледам живот у очи. Да поново заволим свим срцем.
Ово је дефинитивно моје лето из снова.
Научила, видела, упознала много људи, схватила. И срећна сам.
Да, срећна сам у својој кожи обичне девојчице.

Код нас је поноћ, тако да не замери што стиже раније...

На данашњи, и сваки следећи дан, желим ти пре свега срећу.
Да те увек прати.
А ти прати твоје снове. Сањари, као и до сада.
Нека ти путеви буду обасути латицама белих ружа...

Ево ти мало мора:

Знам да се тамо најбоље осећаш.

СРЕЋАН РОЂЕНДАН!
И стварно све најбоље желим..

Када су нам рекли први пут, била сам сигурна да ће одустати од те замисли. Одакле њима пара за хотел у Паризу? 6 ноћења? Ма да... само у сну.
Још и авионска карта у оба правца.
Сииигурно.
Кад оно, што се више ближи, све сам срећнија.
Пунимо батерија апарата, има да се вратим са више од 200 слика :))
Све нешто једва чекам да се спакујем. Гледам кофер, гледа он мене... као да говори "Ма пусти ме, за викенд ћеш уживати"
А у понедељак, раном зором напуштамо Темишвар и правац Букурешт. :) И тамо ћемо имати времена да мало обиђемо град, ја на пример, први пут у Букурешт идем.
А у уторак у пола 5 ујутру мора да бИднемо на аеродрому. И Париз нас чека. :)
Ух, о узбуђењу не смем да причам. Једва чекамо.

 

Нисам га још ни познавала, а већ сам била луда за њим.
И онда, једног кишног октобарског дана смо се упознали. Још увек памтим, да је био обучен у бело. Упознали се у позоришту... И од тог дана, све се променило.
Он је онај на врху. Ком се увек некако вратим. На ком се све некако своди на крају.
Све је било опуштено са њим.
Песма "Авлије, авлије" ће ме сваки пут на њега сећати, где год се будем налазила. И Сомбор ме толико на њега сећа... Тамо ми је спавао у крилу први пут, причао о најинтимнијим стварима...
И зближисмо се.
Наш први излазак у град. Сећам се да је имао мајицу са неким кинеским знаком.
Зашто се, сваки пут када прођем поред тог кафића, њега сетим?

                                                             ***
А прошло је наше време. И онај проклети грожђебал 2009 у Вршцу. И наше руке које се безначајно додирују, али без речи. Знала сам да је ту негде тачка, која је можда одавно морала бити стављена. Зато што сам отишла, по ко зна који пут, предалеко.
После тога сам дуго, дуго спавала у његовој мајици коју ми је поклонио. И то преко моје маме. (Није имао храбрости или шта?) Али сам решила да се не осврћем.
Бог ми је сведок колико сам се пута после тога заљубљивала и била срећна, и као да је знао кад да дође. Онда када сам најсрећнија.
Али су сви они прошли, и ја се опет, не тако срећно одљубљивала. Жалила за данима који одлепршаше... а он, буквално заиста престао да се јавља.
                                                            ***
Највећи проблем је, што су наши родитељи најближи пријатељи. Хтела не хтела, на њега ћу често налетати.
Мој рођендан. Ја заљубљена у пуном јеку. И мама ми саопштава да и Он долази.
"Знаш ти мала, већ шта ти ја желим". То ми је рекао. И буквално је то био цео наш разговор. Ја имадох неког другог за тај дан.
Пре неки дан бејах поново код њега кући. После толико времена... Брат му магистрирао, па ишли да честитамо.
А он, као и увек природан. Мало се поружнио, али ипак је то онај исти П. у ког сам се заљубила.
И мислила сам: Преживех и то.. идемо даље...
Кад оно, данас се јавља, каже, "Мала, па нема те ни да се јавиш".
Али зашто? Зашто ужива да ми се увек и поново враћа?
И зашто се ја увек збуним и не знам шта ћу? Зашто једноставно не могу да не осетим ништа?
Не знам.
Али пука реалност је да се све на њему завршава.
Иако никада ничега и није било.

Не знам да ли је то у мени проблем, или увек волим да бирам оне не додирљиве, о којима могу само да сањам.
Чезнем.
Али не жалим. Тих дана бејах најлепша. И не, нисам на себи имала ни трунчицу шминке. Само сам зрачила на неки посебан начин.
Зато што сам сањала.
И још увек сањам.
И онај твој поглед... мислим да лечи све ране.