Сутра је нови дан...

Па ето. У међувремену сам открила да сам ја мала за љубав, тако да нећу да се заљубљујем: то је решено. Али... Шта је? Питате се шта се ту још дешавало?
Звао ме је још неколико пута. Даљина је то, нема се баш шта друго радити.
Е па, када ме је звао почео је нешто да одуговлачи. И онда лепо каже: Знаш шта, имам да ти кажем три ствари:
1. недостајеш ми
2. Исто као под један.
3. исто као претходне 2.

А ја... (Боже како сам безобразна :)) ) ја се заценила од смеха. И не могу да престанем. Дечко ми отвара душу а ја...
Осим што сам поцрвенела-ништа.
И онда се он сав збунио, познаје му се по гласу.
"Имаш нешто да ми кажеш?" Питам ја, а глас ми трепери.
"Пааа...ја... имам... знаш.... ма, рекао бих ти много тога, али се бојим да не кажем неку глупост"
"А шта ти мислиш како су пре људи комуницирали? Није било телефона, ни интернета. И ипак су све говорили у лице"
"А мислиш да нећу да ти кажем у лице? Хоћу. Сад, ако паднем у несвест... то је друга ствар."
"Мислим, знаш већ шта се дешава са мном." У том тренутку, улази мама у собу.
"Са ким ти то причаш?" Пита она заинтересовано.
Би хепи начуљила уши, заинтересовано слуша, а Себастјан ће:
"Са девојком."
Правила сам се да нисам ништа чула.
Пола сата је он мени ту покушавао нешто да каже. И рекао је по нешто. И све би било добро да се ја нисам толико смејала.
Касније ме је сестра од тетке (на чијем смо се рођендану упознали) зезала. Крв ми је сву попила. Превод његовог презимена је нешто као: Божић.
Сад сам ја, "Божићна девојка".- по мојој сестри.
Ја нисам узбуђена, али ми је драг дечко.
Зашто да не буде тако? До сада сам ионако, увек погрешне волела.
Јутрос ме буди његов позив. (Добро, није баш било јутро, али ипак...)
Одбијам позив неколико порука, али овај је упоран.
Пишем му поруку "Спавам"
Касније, после једно пола сата, причамо.
"Је л' су дозвољени разговори док си ушушкана у ћебе?"
Ма какво ћебе, дете моје, пробудио си ме и одмах сам се бацила на склањање.
Али ето.
И он је опет нежан. Сав сија. Честита ми бадњи дан.
И каже: Имам 2 вести да ти саопштим. Лошу и добру. Са којом да почнем?
Мислим се... почни већ једном, журим!
И рече ми лошу вест (која није лоша, само ајд').
А када је хтео да саопшти добру, неко га је позвао и морао је да оде.
Е од тад' се нисмо чули, сад ће он, ускоро.
Наставке пишем јер сам чула да су неки заинтересовани :))

Сретно бадње вече најдражим блогерима! Нека вам све од руке иде.

Када сам отишла код рођака, знала сам да ће други дан Божића, то јест, 26. децембар, бити резервисан за сестру од ујака.
И тако је и било. После службе, коју је одржао мој ујак (свештеник), отишли смо на ручак. Било је ту три ствари. Ем Божић, ем недеља, ем 17-и рођендан мојој сестри.
Имам ја тамо много сестара, а ова свакако не спада у омиљене. Али, шта је ту је. Не може се избећи.
Мало сам мрзовољна, знам да ће потрајати до касно по подне.
Чујем од ујне, долази и нека њена пријатељица са мужем и сином.
Ах, красота! Одушевљена сам. Још ми је то требало.
А ја наравно, никад горе изгледала нисам. Још сам и исцрпљена после игара са браћом.
Добро, ајде де. Преживећу.
Улази насмејани дечко у кућу, комуницирали смо ми ту мало, ал никако да се упознамо.
Касније одемо да гледамо нешто, а моја сестра није баш имала времена за мене тако да сам се нашла у небраном грожђу. Њен рођени брат, од 14 година, мој седмогодишњи брат од тетке, и господин, још увек непознати.
Е, а што ме је нервирао... Или није био мој дан, или не знам. Нешто ми је ишао на живце.
Зове мене сестра до продавнице, да купи неки поклон.
Па насрнуо и овај, а и мој брат. Глупо ми да кажем не... Тутнули ме у средину. Као између две ватре. Сестра нон-стоп зеза господина непознатог, овај јадан не зна како да се одбрани, а брат додаје уље на ватру. (А тај човек је легенда!)
Уђемо у продавницу, немам појма више ни како да се претварам. И дође мој брат и каже:
-Па вас двоје се још увек нисте упознали?
Ми се гледамо, не знаш ко се глупље осећа.
Упозна он ту нас и ајд' даље.
Тај дан је ужасно тешко пролазио. Касније сам успела да се склупчам код тетке и да мало диваним.
И сад, требало је на крају да се ми вратимо одакле смо дошли. А дошли смо на село, из оближњег града. 20 минута вожње.
И мој ујак лепо то све распореди, неке пошаље у "првој тури", а мама и ја остале да идемо са њиховим породичним пријатељима "ускоро".
Мало морген. То ускоро је потрајало још 2 и по сата.
Долази С. да се поздравимо за растанак.
"С, ок. можеш да се поздравиш само знаш, идемо заједно кући" Говорим кроз кисели осмех. Ал' овај запео, пољубио ме два пута, па каже: "Нема везе. Поздравићемо се опет". Лице му се озарило када је чуо да ћемо кући заједно. Шта то треба да значи?
Кола су им доста мала. Његови напред. Мајка му је нервозна јер је тата попио па већ прича свашта.
Моја мама и ја се гуркамо, уздржавам се да се не насмејем. С. ме је пригрлио, као нема места. (Ок, немам ја искуства, али нисам ја наивна)
И почне он ту мене да испитује. Његови упијају сваку реч.
Тата још и коментарише. "Није сине то за тебе, не видиш како је далеко" или "Угледај се ти на њу".
Стижемо код нас. Моја браћа од тетке га тероришу. Испитују. Муче. Скачу по њему. Ја се смејем (како сам болесна) и одједном им претим да нећу више долазити код њих ако се тако буду понашали. Одједном-тајац. Свако седи на свом месту. С. покушава да поново започне неку конверзацију, али ја сам нешто ћутљива.
Излазимо напоље, његова мама је убедила тату да крену, па би жена одма да искористи прилику. Изашла сам без јакне. Напољу је минус. Тражи ми број. Преврнула бих очима, али му га дајем.
Улазимо у кухињу, само једно место је празно. Нико неће да седне.
Крећу, опет се поздрављамо. Овај пут добијам и загрљај гратис. Док чекамо да мама окрене кола у улици 2 са 2, излази комшија, ком се његов тата посебно обрадовао. И наравно, улазе тамо. Са тугом у очима ми маше. А ја журим код омиљене сестре од тетке, да се поздравимо.

                                                      *******

Сутра дан, зове ме. Хоће да ми каже много тога. Успева да исцеди само да је пожелео да ме зове опет напоље, али да се бојао да ћу га одбити. Ја одавно нисам имала сличних ситуација, не знам како да се понашам.
Моја мама не заклапа како је диван и добар и примеран дечко. Тетка исто. Ћутим, али се смешим.
Онда услеђују и други позиви. Стидљиво покушава да ми приђе. Онда сам ја то лепо, по кратком поступку "АкоИмашНештоДаМиКажешРециЛепо" завршила.
Питао ме је да ли верујем у "љубав на први поглед"?
После смо причали и сатима. Није прошло много времена, али имам осећај као да га одавно познајем.
А увек зна да каже нешто што ће ми измамити осмех.
"Знаш, има једна девојка у Темишвару која ми се свиђа. А уопште не знам зашто су тај Темишвар ставили тако далеко... 300 километара, Боже...Него, реци јој ако је видиш, да бих је позвао да изађемо. Мислиш ли да би прихватила?"
Касније сам му рекла да:
"Причала сам са девојком из Темишвара. Каже да је била неколико пута рањена, па се боји да се заљуби опет."
"Реци јој да престане да се плаши. Било би моје задовољство ако би се Она опет заљубила. Имаш моју часну реч да бих јој улепшао сваки дан и ставио у игру и срце."
" И реци јој да је љубав леп осећај. Поготово ако је обостран".

Рекао је да је његова мама одушевљена што прича са мном. Брат и није, јер ноћима не можа да спава.
Питао ме је колико кошта карта до Темишвара.
Шта се ово дешава?
Најгоре је што, вероватно не лаже. Превише је опасно. Познају нам се родитељи, уствари, фамилије.

Би хепи је срећна што јој неко улепшава дане. Чак иако ће се тешко заљубити опет.

Дошао је дан када прелазим прстима преко тастатуре, исписивајући свој 500-ти пост. 5941 коментар.

Било је ту свега, у ове две и по године.
Почела сам да пишем из непознатих разлога. Мала. Дивља. Са ожиљком на срцу после татине смрти.
И онда сам тако, добила искрену помоћ од драгих ми блогера. Неке сам касније и упознала, као што су на пример: Сањарења, Мира, Крила анђела..
Неке сам увела у овај свет, па су ту као одувек, је л'.. :)
Неке тек желим да упознам. Можда баш ове године.
О блогу знају само они који су "први до срца". 2-3 особе.
Зато што је то нешто моје лично. Све моје слабости, боли и срећа на једном месту.
Све оно што никада не желим да заборавим.
Све оно кроз шта пролазим, оно што ме мења и што од мене чини човека.
Блогери су ми помогли да преболим, научили ме много тога.
А мој блог... Када бих поделила текстове о љубави, била би ту три дечака.
Један који је био главна школска фаца. А касније се испоставио да није ни за факултет у стању. Родитељи "буџе". Једини који није био далеко. Али који ме је највише разочарао. Данас више ништа не осећам. (Ко би рекао?) Само сажаљење.
Један који је далеко. (Који ће се пронаћи сада у овоме) Неко ко се не заборавља. Особа која није свесна колико вреди и колико ми је значила.
Нисам ни писала све на блогу о њему, али дани после одласка из Карловаца су били ужасни. Пуни суза. Неко у кога сам се за кратко време, непланирано заљубила.
И трећи, који ми је најбољи друг. Једна од највећих подршка. На 100 километара одавде. Неко ко ме слуша увек, ко дели искрене савете и ко ме усрећује и нервира истом мером. Неко кога желим поред себе, макар као друга.
Ја волим да волим. Тај осећај је неупоредив са било којим другим.
Зато сам била слободна да се заљубим у целу планету.
Заљубљена сам у овај блог, у људе који су спремни да овде изложе све своје емоције.
Заљубљена сам у Темишвар. У новинарство којим покушавам да се бавим, у књиге које пишем са толико љубави, у језике које покушавам да говорим...
Заљубљена сам у живот, овакав какав је, и сваког дана покушавам да учим. Да га проживљавам.
И онда, ту су и моја путовања. Овде су сачувана од заборава.
Сремски Карловци, за које ме везују најлепша сећања, Париз-шта више рећи?, Словенија, путовања по Србији... Румунији...
Све је записано овде. Све је подељено са вама.
Хвала мамама Каспер и Сањарења! Што су од почетка биле уз мене.
Хвала Мири, што ме је подржавала у свему и била помоћ-мама.
Хвала Причалици што је толико мудрости усадила у ову луду главу.
Хвала Мандраку што ме је натерао да опет верујем у магију.
Хвала Степском што је увек говорио праве речи! Одабране. И што ме је натерао да верујем. Права љубав постоји.
Хвала Домаћици што је својом посетом на блогу остављала посебну атмосферу.
Хвала Сопрану, што ме често трпи када му се јадам. И дан данас.
Хвала Настасји, што је тако посебна и увек ме обрадује. Што има тако дивну причу која говори: сви можете бити срећни.
Хвала АнаМ, што ме је засмејавала мали милион пута.
Хвала Баладашевићу, што је сваки пут знао да погоди тамо где треба. Да ме дрмне. Ретко навраћа, али месецима ме тера да размишљам. И увек расплаче.
Хвала мојим несуђеним сестрама: цицили и тужној, што су тако дивне и сличне мени!
Хвала Уни и Несаници што су увек имале спремне животне приче које сам читала ноћу. Које су ме растужиле.
Хвала Шукију што је са мало речи говорио пуно ствари.
Хвала Таласу за осмехе.
Хвала Крилимаанђела за предивне стихове који су ме разнежили и нисам била достојна коментара...

Хвала свима. Јер сте ме научили. Јер сте ме трпели. Јер сте ме читали. Хвала што сте ту.
Па, у то име.  Хајде да прославимо овај мој 500-ти пост.
Валцер!

Она.
Другог јануара јој је изјављена љубав.
Она је остала блокирана.
Уплашила се.
Шта рећи на тако нешто? Када неко сакупља најлепше речи за тебе... а теби је скоро све једно?
Она не жели да икога повреди.
У њеној глави је пометња.
Али ако добро размисли... љубав, то није за њу.
И онако не зна она са тим. Углавном зна само да квари.
Зато је узела своје најлепше бојице и кренула да и у овој 2011, црта другима осмехе. Зато је уствари овде: Да би други били срећни.
У ишчекивању да пробе позоришта почну, она наставља да глуми.
Тако да више не зна ни где је, ни зашто, ни са ким.

Зна само да воли. Углавном погрешне, који никада неће моћи да јој истом мером узврате.
Стиска другарицину руку и...
Живот је леп.

 

Рече ми сањарења, када једна затвориш врата, лепо ћеш моћи да видиш друга која су ти се отворила.
Па, тако је.
Једна смо закључали, али ето..
Када сам била код мојих за румунски Божић, упознала сам једног дечка.
На почетку ме је страшно нервирао.
Касније у колима, почео да ме испитује коју школу идем, и када рекох да сам из Темишвара, његов тата рече: "Пусти је, ова ти је далеко".
Ја се зацрвенела.
Тражио ми је број, дала сам му га арогантно.
Касније је почео да ме тражи. Увек је бирао најлепше речи, за мене. :)
Чиме ли сам то заслужила?
Рекао ми је да му је жао што нисмо више времена заједно провели, што нисам дуже остала да причамо, да се шетамо.
Извинуо се што је био ћутљив, што је касније и објаснио.
Јуче ме зове. Каже, "имам толику трему сваки пут када са тобом причам да заборавим да те питам...". Касније ми је још рекао да му недостајем. И да ћу му недостајати до следеће године.
Да му је срамота да ме стално зивка, и када сам му послала поруку, улепшала сам му дан.
Онда ме је звао у поноћ. "Лепо је овде. Али бих највише волео да си и ти овде. Осећам се усамљено."
На дискретан начин је сазнао да ли сам сама. "Је л' је и твој дечко синоћ био тамо?"
После се минутима чудио како сам сама.
"Ти си баш дивна девојка."

Како је мени то лепо :) Само ето, онима који то заслужују, тешко можемо да узвратимо.
Ипак, хвала на овоме, Боже.

Спаковала сам те у једну кутијицу. Сва писма. Разгледнице. Честитке.
Само још рама са нашом сликом да се отарасим...
Успомене никада нећу моћи да бацим. Ни све оно чему си ме научио.
Неке ствари никада нећу заборавити.
Како си био мој једини друг и другарица овог лета.
Како си прешао километре само за мене и мог рођендана (који би био најгори у мом животу, да се ти ниси појавио и претворио га у најбољи)
Како си био добар према мени. Наместио ми места поред тебе у аутобусу, на столици на нашој тераси и бранио ме од твоје професорке Словачког која ме је терала да се удам за тебе.
Како си се сво време претварао да не примећујеш шта осећам.
Како си био љубоморан на најбољег друга због мене.
Како си ми први пут додирнуо руку и стегнуо је.
Како смо певали "It's my life", "Let it be", "Nothing else matters".
Како си ми поклањао неке ситнице које су убрзо постале моје иконе.
Како си понекад знао да кажеш толико дивне речи и давао ми изнова лажне наде.
Како си ми први пут причао о њој.
Како сам се надала да ће нестати.
Како је нестала и ја те тешила да можеш без ње.
Како нисмо целу ноћ спавали. И како сам се пригрлила уз тебе.
Како си ме 10000 пута насмејао.
Како сам проводила сате слушајући на радију твоје емисије.
Како сам излудела све продавце у књижарама, тражећи приручник за Словачки језик.
Како ми је било лепо.
Како сам се надала.
Како сам се само борила за тебе.
Како сам те бранила пред свима.
Како си ми недостајао кад год сам негде отишла.
Како сам те изненадила за рођендан.
Како сам те волела. Како те волим.
Како су те моји заволели.
Како ме сада чудно гледају јер сам ставила тачку.
Како ми је Ксе увек препознавала глас после разговора са тобом.
Како су нам разговори достизали и 100 минута.
Како си ми у емисијама посвећивао песме.
Како си одавно већ једини разлог мојих суза.
Како сам мислила како ћу да завршим.
Како сам завршила.

И данас сам већ боље. Цео дан сам нормална. (Можда зато што су ме рођаци из Србије орасположили?)
Тек сад сам се растужила.
Зато што си ме и данас тражио. Иако сам ти рекла да то више не радиш.
Извинуо се. А ко је рекао да си крив? Не можемо да контролишемо осећања.
Рекао да ти значим.
А шта ја да кажем?
Хоћу да и ти мени значиш на тај начин.
Мање плачем. Скоро уопште.
Само се сећам.
И још причам о теби.
Али за крај ове године бар, да се испразним. Да кажем блогу шта имам. Теби више немам шта.
Да почнем нову годину без тебе.
Да заборавим... Да покушам.
А шта би било да те никада нисам срела?
Да ли бих знала шта су то права радост и љубав?

 

Нисам одавно плакала.
Али мрзим несрећне крајеве.
А морала сам да ставим тачку.
Иако ћу да уђем у Нову Годину са лажним осмехом.
Ово је била година када је јака би хепи научила да воли.
Када је волела свим срцем, искрено.
И тек сада схвата шта значи "волети".
И опет плаче.
Филм се окреће. Опет. И опет. И опет.
Његове последње речи које су болеле више од онога кад је умало без руке остала.
Само се нада да неће остати ожиљак на срцу, као што је онај на руци.
Хвала му. Не могу да му будем другарица.
Толико бар волим себе.
Је л' ја то покушавам да надокнадим све дане када нисам плакала?
Изгледа.

Драги моји блогери, ко се није пронашао у првом песту, ево и за њега по нешто! :))
А ко се овде не проналази, значи да је јуче заборавио да наврати! :))
Е па, овако стоје ствари:
Домаћици мојој блог тетки, са дивним именом, желим пљусак љубави, од ког нигде неће моћи да се склони. Она то заслужује. Љубав и мир уз најдраже!

 Таласу поклањам море. Али не црно :))  Већ море среће, љубави и снаге. У нади да ћеш стићи до Аустралије, ево ти брод. 

Пинокију, желим успех у свим пројектима! Зато што се бори и зато што она то може! :)

Хепинес, мојој омиљеној особи, желим живот лепши од прича које чита. Да реалност напокон буде лепша од било ког сна.

 

Шукију желим више времена за себе, и много више времена за уживање. У нади да ће ова година бити много боља! :)

Крила анђела,
желим му најлепше осмехе, које ће му измамити вољена жена. :) И која ће га такође инспирисати да пише најлепше стихове.

Јовану С. С.,

поклањам авионче. Да може да облети све наше блогове. Да облаци буду попрскани срећом, и прожети испуњењем жеља. А на крају, да му писта буде оснивање блога.

 

Полу успаванки ,

Желим да буде срећна и испуњена жена! Да поново осети лептириће у стомаку, са којима ће моћи да се избори, као права лавица! А на крају, да о томе пише у новинама :)

Драги моји, пробудили сте и мени жељу за "посвећивањем". Па ево, да вам кажем шта вам желим у новој години:

Уна једина

Желим јој да побегне у неки нови, бољи живот. Где ће све бити онако како то она заслужује!

Тужна

мојој сестрици желим да пронађе срећу у ситницама и поврати веру у праву љубав.

Месечина

њој желим да пронађе особу која ће је волети истом оно снагом којом она воли! И да га не испушта из загрљаја!

Анам

желим да јој поклоним крила. Да може да лети на сва места која замисли. Па, драга АнаМ, долети и до Темишвара! :)

Драгој мама Каспер,
желим да поклоним пуно снаге да прегура следећу годину уз неку драгу особу.

 Мандраку,
нашем чаробњаку желим тренутке неизмерне среће са својим принцезама!

 

Сањарења,

мојој блог мами, желим да никада не престане да плеше. И да одплеше до неког дивног града, а касније и нама пренесе утиске! :)

 Драгој причалици,
желим живот као у бајкама!Срећан и спокојан.

Сопрану

желим да посети Париз. И можда упозна неку францускињу која ће га научити и француски а и осталим стварима :))

Драгом  степском вуку,
поклањам кутијицу пуну осмеха, радости и љубави. Са оно двоје људи које највише воли!

Мири, једној предивној особи,
желим цветну годину! Нека ти на свим пољима цвета цвеће и да имаш успеха у свему, шта год да почнеш!

 Мојој сестрици Цицили,

желим нешто непоновљиво. Нешто што никада неће заборавити. Па нек' то буде баш ове године! :)

Најлепшој Настасји ,

сада када већ има све. Желим неизмерну срећу и једног малог принца, са плавим очима!

Вили мојој драгој,

Желим најљубавнију годину, која ће се завршити књигом! Нека те љубав инспирише.

 

 

 

Сутра стиже наставак. Не брините, нико није заборављен :)

 

 

Дошла сам кући, али ми већ недостаје "оно тамо".
Имам два мала брата од тетке који су праве душице. Једно вече су се скоро потукли ко ће да спава са мном.
Умало да буде суза на растанку.
Упознала сам неколико нових људи. (сад се само осмехујем)
Видела сестре, после скоро пола године.
И увек ми се цепа срце кад одлазим. Али хвала Богу, ту је ова нова технологија.
Зима је, али нешто ми се не да да будем у кући.
А да, нико није срећнији од мене.
Имам све.
Хвала Богу.

21. decembar.
Voz.
Izasla sam iz kupea da pricam sa drugaricom, i slucajno se okrenem... kad, u jednom kupeu, vidim da me jedne plave oci posmatraju.
Ne mogu da opisem osecaj kada sam ih videla.
Decko sa plavim ocima izlazi iz kupea i staje pored mene. Pravi se da gleda kroz prozor... Zavrsavam razgovor i on se smesi.
Pita me koji sam jezik govorila.
I eto price...
Ukrajinac.
Sa morem u ocima.
Na jednoj stanici bese velika guzva, pa sam se povukla u svoj kupe.
I kasnije sam ga videla tek kad je sisao. Javio se.
Ali nema nikakvog kontakta.
Mozda cu, jednog dana, opet nabasati na njega.
Dodje mi da prevrnem ceo njegov fakultet dok ga ne nadjem.
Ko zna.

                                                       ***

Badnji je dan, po novom kalendaru.
Kod sestre.
Topla cokolada i razglabanje posle dugo vremena.
Jos 3 dana i vracam se u moj grad.
Gospodin P. me stalno zove, sta se to desava sa njim?
Srecna sam, osecam Bozicni duh... i neko mi nedostaje. 

Оно што ме највише радује су познанства која се стичу на олимпијадама, и после на екскурзијама.
Тако данас имам пријатеље по целој држави.
Данас у три ми креће воз. Идем да проведм румунски Божић тамо одакле ми потиче румунска крв.
И синоћ ме зове један друг, каже дошао је у Темишвар. Увек ме обрадују такве ствари. Видети некога кога ниси видео дуго.
Не може се за 2 сата учинити много тога, али је лепо разменити по коју успомену.
Он је човек авантуриста. Рођен је у Берлину, али ето, пронашао се овде. Нон-стоп путује, ауто стопом.
Париз нас је везао.
Празници су нам већ ту. Ствари се побољшавају.
Господин П. ме је после месец дана синоћ звао, разглабали смо сат времена. Човек хоће да ме убеди, али не иде то тако лако код мене :))
Срећна сам. Покушавам да уживам у сваком уздаху, у сваком погледу на град... Ко зна где ћу бити сутра и каква ће ситуација бити.
Нек' иде живот. :)

Да...
После тога што сам га оцрнила, ево њега, Анђелчића. Као и увек.
Како ми каже да му је жао, да му недостајем много и позове он мене код њега за Нову Годину.
Каже да је усамљен.
Е само се питам, зашто је тако?
Зато што се изоловао и не излази. Мени се скоро више и не јавља. А мени више не пада на памет да све прва почињем. Доста ми је!
И знате шта сам приметила? Када ја одустанем од њих, они се сете да им значим.
Бар је са овим тако.
Е па, видећемо.

(Зашто ми ипак није све једно?)

Данас схватам да ми М. много недостаје. (Иако то не бих признала никада)
После свега...
Схватам да ме П. не заслужује. Зато што је неодлучан, безобразан, егоиста. И зато сам му залупила снажно врата :))
Схватам да волим Ксенију више него иједну другарицу икада :) Зато што је посебна. Једноставна. Занимљива. Зато што нам никада није досадно, зато што нам је све непланирано и фантастично.
Схватам да ми је ово први пут да тако дуго буде "незаљубљена". И осећам се веома добро. Заслужујем мало времена. Мало дисања.
У уторак путујем. Радујем се, али сам некако... уморна од свега.
Читам "Злочин и казну", рекао ми је друг (П.-ов најбољи) да ће ме одушевити.
А ето, и са њим сам се тако зближила. Све због П-а.
Најинтелигентнија особа коју познајем. Драго ми је што смо заједно били у Паризу.
Мало ћу да сакријем своје емоције. Кога брига?
Хоћу да оба Божића проведем са породицом. Недостајали су ми у овом лудом семестру. И пуно проба. Можда и више него што треба.
А јесам ли вам рекла да мрзим Нову Годину? Е па ето, сада вам кажем. Мрзим је.
И какав ми је то празник? Божић је празник. Нова Година је само цифра. Глупи дан.
Провешћу тај дан са Ксенијом. Знам да ће нам бити незаборавно. Као и сваки други дан.
Коначно је дошао распуст. Са срећним крајем.
Побољшала се ситуација у разреду, иако има још пар црних овчица у њему.
Снег. Град одакле потиче моја румунска крв. Рођаци. И ето, знам да ћу бити срећна.
Пријатно, драги моји блогери!

2011-о лето.
Коначно сам напунила 18, скупила нешто пара и упућујем се ка Малаги. У посету коју одавно обећах, тетки.
Сунце жари, 21. је јун. Седим на аеродрому и чекам да тетка стигне. И коначно, видим познато, драго лице, украшено осмехом... Тетка.
На путу ка Малаги, тетка планира шта ћемо да радимо ових дана. Биоскоп, море, шопинг, одлазак до Барселоне, лутање градом. Звучи примамљиво. Повратна карта је за 21. јул, тако да времена има.
Уствари, дани у Шпанији су пролазили јако брзо. Нисам ни стигла да се осврнем, а већ је прошла цела недеља. Тетка је радила по цео дан, а ја сам за то време била на плажи и писала. Тамо ми је инспирација увек била за 10 плус. Нова књига је била на помолу.
Нечији погледи. Дан за даном. И коначно, ево га, поред мене: "Ја сам Мигел"
Знала сам да има неких варница међу нама. У ваздуху се осећало узвуђење пред сваки нови састанак. Бојала сам се, морам признати, да се у њега заљубим. Али је то било немогуђе предупретити.
Први пољубац. Са Шпанцем.
Тетка се смејала. Каже, типично за моје године.
А ја сам тада била најсрећнија.
Плесали смо у поноћ, на плажи, уз светлост учичних светиљки.
Чувао ме је, а мој шпански је био бољи из дана у дан.
Једног дана, написао ми је песму. Каже да се заљубио у моје очи, боју гласа и осмех.
Мигел ће бити пилот.
Сањали смо да ћемо заједно путовати, иако сам, у дубини душе, знала да га после овога никада више нећу сретати.
Одласци у биоскоп, држање за руку, купање, његово вриштање мог имена, његово учење српског, све се то почело претварати у једну лепу успомену, коју никада нећу заборавити.
Моје последње вече у Шпанији. До три сата ујутру сам лежала у његовом наручју. На плажи. Тамо где смо се први пут и видели.
"Недостајаћеш ми. Зато што си тако магична." Рекао је.
Понекад ћутња више прија. Ћутала сам и стегла му руку.
Касније ме је одпратио до стана. Љубили смо се дуго. Минутима. Можда чак и сат времена. Нисам могла да се одлепим од њега. Обећала сам му да ћемо се поново видети. Затворила врата.. и борила се са сузама.
Ушавши у собу, чула сам већ добро познати глас.
И та мелодија... све је било познато.

Каже да могу проћи хиљаде година, али ме никада неће заборавити.
Нисам могла ни да сањам да ћу претрпети тако болан растанак.

"Today, you inspired me. This book is for you, Miguel."

Биле су прве речи у мојој књизи: "Чекај ме"