Сутра је нови дан...

Када наставиш даље, и схватиш да ти неке особе остају само у лепом сећању, поносан си. Видим по себи. Пошто сам са Словаком и даље у дивним пријатељским односима, типа: Најбољи другари. Причао ми је о некој новој девојци која се појавила. 
По први пут, нема ту љубоморе, горког укуса у устима.. отарасила сам се тога.
И надам се да се неће вратити.

 

                                                        ***

А када се отворе нова врата? Шта онда човек ради?
Смејем се као будала, све ми смешно. Он ми је интересантан. Чиста супротност онога што се до сада вртело. Бунтовник.
Али је јако чудно, када све мораш опет испочетка. Како се то, уопште, ради?
Није то љубав, да не будем схваћена погрешно. То је само оно адолесцентско.. она потреба за мушким загрљајем и за заједничким причама до касно у ноћ.
И лепо ми је, ето, и док чекам.
Шта друго? Ја сам само тинејџерка.

 

                                                      *** ,

Пошто сам била "паметна" углавила сам се у још обавеза. Баш сам геније за те ствари :))
Пробе глуме сада имам 4 пута недељно, са 2 различита "студија", и мало сам превише уморна, али сам за то сама крива, тако да нећу да се жалим. Сама ћу себи да разбијем главу :))
У школи је напокон добра ситуација. Изгледа да схватамо да нам је остало само нешто више од године до растанка.
Мислим да нисам спремна за то. Гимназија је нешто најбоље што ми се десило до сада.

Блогери моји, љубим вас све. Лепо је знати, на крају дана, да те бар овде чекају драга лица. 

"Сјутра је празник." Тако почиње песма Алексе Шантића.
А сутра, заиста јесте празник. Испуњаваш 18, пењеш се на један степеник више и ето те!
И до сада си био зрелији од других, посебнији, јединственији.
И ето, сутра ћеш да прославиш тај догађај, мене неће бити тамо.
Али сам сигурна да ћеш ми целог дана бити у мислима. 
Зато, желим да скупим успомене, да зажалим што смо обесили осећања, о танки кончић и нестала су.
Да ти кажем, да си неко ко се не заборавља.
И нека тако буде и у будућности! Да остављаш своје златне трагове, куд год кренуо, јер људи од тебе имају шта да науче.
Да никада не престанеш да се смејеш, јер ће се сигурно неко заљубити у твој осмех.
Никада немој да одустајеш, зато што се на крају, сав уложени труд мора исплатити. А ти имаш шта да уложиш!
Желим ти да останеш тако добар, чисте душе и увек расположен да помогнеш некоме. Чак иако ће то теби представљати муку.
Желим ти најјача осећања! Праву љубав! Јер си на бол већ имун, нека се укине. Надам се да хоће.
Желим да ти Бог да снаге, да пређеш преко многих препрека, које су ти већ одавно постављене. Да се бориш за своју срећу!
И да притом, останеш свој. Онај ког и ја памтим. Онај који шири позитивну енергију, а и језу када прича о приватном животу.
Људи те воле!
Али се зато плаши зависних. Умеју да дотуку, и то са леђа.
Шта да ти кажем? Шаљем ти најлепше наочаре које имам, стакла су нашарана дугом. Па бар тако да можеш да посматраш свет око себе. 
Знај да ћеш у Темишвару увек имати некога у коме ћеш моћи да пронађеш подршку.
Хвала ти за све!
Срећан рођендан! И надам се да ће се овог лета, та твоја Москва заиста остварити :)

Празник је напокон стигао. И данас бих волела да те опет загрлим.

Опростите ми, али ови људи су најпатетичнија створења на овом свету.
Не могу да поднесем самосажаљење. Поготово не у великим количинама!
Е сад, питате се како то изгледа?
"Куку, лелееееее, мој живот је најгори... Ја сам тако јадна, колико сам се напатила, пропатила, патила, просто невероватно."
Ако покушаш да изустиш нешто:
"Али...."
"Ма, немој ти ни да отвараш уста, теби је живот био мед и млеко... ништа страшно, помрло ти пола фамилије... и отац, а? Ма нема везе... ниси се ти нешто узрујала, чим ниси себи пресекла вене још увек. Страааашан је МОЈ живот јер ЈА сам та која је упадала у незгодне ситуације, која се једва извлачила.."
"Знаш, није све..."
"Ма шта није?? Шта ти знаш о мом животу. Тако је зезнуто ићи у школу, учити, ићи на пробе после"
Ако недај Боже, покушаш да им усадиш мало оптимизма...и кажеш:
"Па ок, гледај то са боље стране. И, ко те уопште тера да имаш ван школске активности?"
Не вреди! Немојте ни покушавати. Они су центар света! Они желе да се цео свет врти око њих, па чак иако је то у негативном смислу. НЕМА ВЕЗЕ!
Они желе да цео свет буде ту, поред њих. Иако, заправо, није им се десило ништа страшно, они су патетични снобови којих се треба клонити.
Мени се већ сада диже притисак.
И воле да уцењују. И да говоре: "Убићу се, ја више овако не могу да издржим! Прекинућу са школом, и са тренинзима! Није то за мене више..." Уствари, није им ни на крај памети, али они желе да ти кажеш:
"Немооој! Па ти си као створена за одбојку! Ако престанеш да тренираш свет одбојке ће изгубити једну талентовану особу."
Е, они ће се тада осећати добро.
А ако кажеш:
"Па да... можда је боље да олакшаш себи и престанеш да идеш на певање", они ће бити још беснији.
Проучавала сам дуго такве особе. И ако умеш да им запушиш уста, то је супер.
Искрено, пљунула бих им у лице!
Зато што су незахвална стока, а не људи.
Који не знају да цене оно мало што имају него би да те живог поједу!
Само ради себе.
Уствари су велики егоисти који не знају да жртвују ништа ради правих ствари.
Ок је да сад ми понекад кажемо "Тешко је", али не да нон-стоп живиш тако, да само ти постојиш, да не видиш теже животе и да не умеш да захвалиш.
Нећу да дужим, већ сам превише нервозна.
Ако се неко пронађе, извините, није никоме намењено. Само пражњење...

Поздрав блогери, хвала жто умете да разумете и остале и што не мислите да вам је Бог подарио најцрњу судбу!
 

Отишла си само на један дан. 
Враћам се са проба и осећам да ми нешто много фали... 
Та нека топлота, којом ме увек дочекујеш.
Осећам се помало изгубљено и уплашено. 
Питам сестру, је л'ти недостаје мама? Каже, па тек је отишла...
Не знам зашто сам тако везана за њу.
Али, од татине смрти, када сам видела да је та жена у стању да жртвује цео свој живот за нас, залепила сам се за њу. 
Постала је мој најбољи пријатељ. 
Она којој се увек исповедам, која зна сваки детаљ у школи, и она која ме је увек подржавала да пратим своје снове.
Када сам зимус плакала (плачем веома ретко), због лепог периода из мог живота који сам морала да закључам, почела је и сама да плаче. 
"Зашто плачес?" Упитала сам је.
"Не волим када сте вас 2 несрећне".

Од тада се трудим да гутам и ја... да трпим.
Нисам једина на овом свету.
Али, мајку као што је она, никада не бих низашта заменила.
Сећам се сахране. Сузе су пресушиле, бленула сам у ковчег и нисам била свесна шта се дешава.
"Па плачите, шта ће ови људи да кажу, да га нисте волели??" Говорила је баба. И касније, још дуго је пребацивала како нама није никада било стало до њега.
Мама је све то трпела.
Како се са поносом шепурила за сваку моју награду. И
ИИ како се радовала, више него ја, када сам се нашла на листи од 11 награђених. А учествовало је нас 200. Отишла је до полицајца на станици и показала му моју диплому :))
Понекад, те ситнице човеку значе много више него нека велика дела.
Њена подршка никада није попуштала.
Сећам се, када сам се упустила у све ово, када сам почела да пишем за новине, учење, путовања, све се скупило. Још је била и зима, а зима ме увек на тату сети. Почела сам да бесним, а она је умилним гласом упитала: "Како да ти помогнем? Дај, бар да ти куцам нешто"
Сећам се како је прошле године, право са посла, долазила код мене у болницу. Само да ми прави друштво, да прича са мном...
Њено: "Била си сјајна" после представе, значи ми више од хиљаду других речи.
Хвала јој, што ме је научила да волим живот, да будем оптимиста, да ценим праве вредности...
И рек тако када оде, приметим колико ми значи. Колико је ценим баш такву каква јесте.
Што се одувек жртвовала због нас две.
Јесте јој то обавеза, али нису сви родитељи такви.
Никада те не бих мењала!
Зато што никада нисам морала да јој скривам ситнице.
Зато што је једноставно тако.
Зато што ме је пустила да будем самостална, али сам се увбек радо враћала у њено крило.
Што сам пропутовала доста. Увек ми је говорила да искористим добре прилике. Све то, доводи ме до закључка да, желим  једнога дана да будем иста таква.
Мама, хвала ти за све! 

 

 

Данас се многи боје емоција.
Понекад разумем то, први пут, упуштање... И наравно да не можеш од почетка да пронађеш праву особу. Док се то деси, проћићеш многим путевима, упознавати много људи...
Познајем их доста. Као што народ каже, 100 људи, сто ћуди.

Али не разумем људе који после пада не знају да се дигну. После тога што су рањени, затворе се у себе и имају ограничен видик.
И више никада неће повратити поверење у људе.
И сама сам била повређена о-хо-хо пута, и ево ме, и данас се смејем и радо упуштам у нова дружења, заљубљујем се...
Зашто да чувам све те емоције за себе?
Те људе, који се више никада неће цели дати, називам егоистима. Мој блог отац, Баладашевић, човек ког неизмерно ценим, скренуо ми је једном пажњу да не могу да тражим нешто, ако сама то не дајем!
И како онда, да тражим љубав, подршку од других људи, ако ја не дајем истом мером?
Мишљења сам, да човек може имати много пријатеља, и то је највеће богатство! Зато, поред свих материјалних проблема са којима се боримо моји укућани и ја, себе још увек сматрам веома богатом! Не постоји град у Румунији или Србији, у ком немам некога кога могу назвати пријатељем. 
Наравно, правих пријатеља, оних који би руку дали за тебе, мало је, али хвала Богу и њих има. Породицу не можемо бирати сами, али зато пријатеље можемо. Исто је и са партнером.
Зашто упропастити своју младост, затварати се у себе?
Ок, знам да су људи чудни и све то стоји. Али ми смо јаки. То ћу понављати док не умрем.
Ми можемо да издржимо много! 
Управо зато још увек овом земљом ходимо.
Сматрам да сам велики борац и не волим да одустајем. Ако нешто себи зацртате-идите до краја, док не остварите то.
Људе без емоција не разумем. Они који се никада неће искрено смејати.
Који не знају да цене оно што имају. Немају са ким да комуницирају...
Волим да читам, али у књизи никада нећу пронаћи оно што људи могу да ми пруже: разумевање, подршку, осећања.
Зато, молим све оне који су пали, да се подигну са земље! Да оживе.
Живот је само један и не вреди га трошити само на себе. Јесмо ми битни, али нисмо пупак света.

 

Поздрав свим блогерима, и имитираћу драгу ми Тањану, хвала на свему! Првенствено што сте били људи са мном, пружили ми подршку, разумевање, савете...  

Као што је познато, имам пуно пријатеља, различитих националности. 
Особа коју и даље сматрам најинтелигентијом особом са којом се дружим, је Словак ког сам упознала у Паризу, на наградној екскурзији. Дружењем после Париза, схватили смо да волимо сличне ствари. Његово мишљење је да сам ја најбољи психолог ког познаје, а ја мислим да су све његове награде заслужне. Добио је десетине награда за прозу. За причу која се мени највише допала, добила сам дозволу да је преведем на српски и поделим са вама. Надам се да ће вам се допасти.

 

 

 

 

Ситнице

  

Имати 17 година, тешко је, бити слеп са 17 година скоро је немогуће. Томас, један обичан дечак, ослепео је са 17 година, заувек, знајући да је живот изгубио боје. Није више виђао зеленило траве, ветар који је пиркао и задиркивао опало лишће, капљице воде у рупама асфалта, куће у барокном стилу, или пак оне новије поред којих пролази свакодневно, пару која се лагано издиже из тањира, и остале сличне ствари, које ти понекад измаме осмех. И онда схватиш да је живот састављен од малих ствари које те или ране, или те натерају да започнеш живот са десном ногом. Ситнице, како их је називао када је видео. Када је видео...
            Сада,све се везује за кораке.  Десет корака до врата, пет до радног стола, тринаест до собе, двадесет и пед до купатила. Како да се радујеш онда када, ако се замислиш око неких ствари, обично је то саобраћајна несрећа због које си изгубио вид, завршаваш ударајући се о зид илио неки предмет који не можеш да видиш.

            „Живот је ништа” , мишљење је које је Томас имао свако јутро када се будио. Пријатељи, породица, сви су покушавали да му помогну. Али, они нису знали како је бити слеп, да ништа не можеш да видиш, да знаш да никада нећеш прогледати. Једноставно си слеп. Ту си, на сажаљење других, али он је био поносан, није желео да прихвата њихово сажаљење, које су они називали „помоћ”. Сви су му говорили да ће се навићи, али није било тако, јер сваки нови дан представљао је за њега истински пакао, пакао у ком не видиш своје непријатеље. Говрили су му да ће полако почети да заборавља несрећу и да ће моћи да се концентрише на друге ствари. Како да урадиш то када не видиш?

             Његов живот претворио се у шетњу „корака” која је изгубила циљ. Слепа шетња, сналажење у мраку.

            Боје које су се преливале из слабог у слабије у његовим успоменама, које се губе полако кроз маглу његовог света. Десет корака до врата, пет до стола. Како живети у таквој бесмислици?
Макар да никада није видео лепоту свих тих боја, да није... али видео је, прелепе ситнице дана, шетао се међу кућама, превише замишљен и ужурбан, да би видео зраке сунца како продиру кроз густо грање,  превише заузет да би видео заласке сунца љубичасто-црвене који су заводили хоризонт, превише заузет нечим другим,великим и важним стварима за његову свакодневницу.
            Тражи и пронаћићеш, али он је тражио, тражио... и није проналазио. Тражио је сваки дан, знојећи се у потрази. Жели и подариће ти се, желео је, али није добијао, желео је.
            Дошао је и дан када се сам постидео од толиког вајкања. Живот иде даље, желео ти то или не. Можеш да живиш, или да се жалиш. Одлучио је да ће живети у садашњности, не у успоменама. Почео је да учи азбуку за слепе „Braille”, да ради све више и више. Можда ће тако заборавити. Живот је постајао све тежи, а он је носио терет који му је живот доделио, уздигнуте главе, али душа се губила, воља која је подстицала жељу за животом, дробила се,  преварена тиме да је решење пронађено. Пронашао је мало сутра. Ипак, измлевена душа се мрвила под тешкоћом, тражећи избављење сатима, у којима је учио да свира на гитари, на клавиру, да пише и да чита. Да развија чуло мириса, слуха и додира. Једини разлог због ког је учио, је да би попунио време нечим корисним. Уствари, мало му је стало до музике, читања или пипања.

            Напољује падала киша. Био је уверен да је предивно гледати кишу која је сипила, сливајући се из неба. Плаве, мале капљице, ударајући се о земљу. Каљице које се брзо спуштају, на позив гравитације. Био је сигуран да је тај природни ритуал био фантастичан, богат, пун боја. А он, стојао је и слушао како се киша удара о кров куће и о прозоре. Шта је могао да уради? Ништа, осим да немоћно слуша како пада. Зашто да је и не осети? Обучен у фармерице и мајицу, изашао је опрезно на хладну кишу. Осећа контакт са великим барама. Кожа му се најежила, за трен ока му се поквасила мајица, из косе су му се сливали млазови кише, директно у очи. А онда су клизили низ лице.

 

Било је пријатно. Осећао је воду, чуо ју је. Вртео се. Трава из дворишта је била ломљива, босе ноге су се заривале у њу, а он је осећао додир мокре траве. Као да се шетао у бесконачност. Затим, исцрпљен, сео је под дрветом, слушајући кишу која је прала град. Полако, долазило је захлађење, а он се повукао у своју собу.

Тринаест корака, још десет. Када је топлота ушла у контакт са хладном и мокром кожом, било  је пријатно. Ах, како би било добро да само стоји тако, да не ради ништа. Само да осећа како топлота продире кроз тело. Стајао је тако минутима, можда сатима. Одећа се осушила, такође и коса. Прешао је руком кроз чупаву и суву косу. Затим, не скидајући осушену одећу, легао је у мекани кревет, осећајући његове сомотске додире, осећајући да „пропада” у рупу која је намештена захваљујући тежини тела. Мисли почеше да му лутају, на тренутке проведене у дворишту. На пријатну хладноћу – на почетку, и досадну хладноћу пред крај. На топлоту која га је изненадила чим је крочио у кућу. На оних двадесет и три корака до собе.

            Следећи дан изашао је у шетњу са човековим најбољим пријатељем, псом. Али не било којим, већ једним који је био специјализован за њега. Штап у десној руци, поводац у левој. Није се удаљавао далеко од куће, још увек није владао тим делом града. Није се бојао да ће се изгубити. Псу је била позната команда„кућа”.

            Ишао је споро, топли ветрић му је мрсио косу. Одједном је ударио о некога.  Обоје се саплетоше преко пса, који се измакао из стиска. Нервозни Томас се обратио непознатој особи:
            „Гледај мало куда идеш!” Помислио је, вероватно, да је то био неко од оних лицемера који су намерно ударали о слепе људе.
            Одзвањао је неки смирени глас, колебајући се измећу стида и ироније:  

 

   „Волео бих, али сам слеп, ако ниси приметио.”

            Томас је једно време остао нем. Први пут је срео некога као што је он. Неко ко га је разумео, неко ко се борио са истим проблемом. Одговорио је одсечно:

 

           „И ја”

            „Онда, добродошао у клуб.”

            Подигли су се са земље и руковали. Онда су наставили, свако својим путем, али не пренего што су се извинули један другом.

            Њихови путеви су се укрстили. Свако је наставио даље. И одзвањање корака незнанца, губило се.

            АТомас, напокон угледа светло.

  Аутор: Pavel Prihradsky

Превод са румунског: Behappy 

 

 

  

 

 

Ускоро ће твој рођендан. Синоћ размишљам, све ми се нешто, враћају у глави заједнички тренуци.
Сећам се обећања која смо пружали једно другоме, и тако се сетим момка који је први у мени пробудио емоције.
Хвала ти за сваки тренутак који смо заједно провели и када сам се осећала најсрећнијом девојком на свету.
Хвала за сваку буру, за плач пред професором... и на његово: "Је л' због М?" Испричала сам му целу причу.
Памтим моју срећу када си рекао да долазиш опет у Карловце.
Памтим како сам се надала...  и трудила да се не присећамо свађе.
Памтим како сам се расцмиздрела пред свим девојкама.. када смо избегавали једно друго... када си слушао друге, а не мене.
Памтим наша боцкања, моју љубомору што си свима посвећивао више пажње него мени.
Ало зато, памтим и наш први растанак. Наш први састанак.
Звук твога смеха, боју гласа и... одједном... твоје очи.
Памтим да сам тек по растанку могла да се саберем и схватим своја осећања.
Памтим вече пред полазак у Хрватску. 3 пута за редом сам гледала "The notebook"  од тада, оно што понекад радим, више не зовем плачем. 
Памтим све речи које си писао. Чувам их по папирима, телефонима, компијутерима, чувам их у срцу.
И те речи, и данас дан су нешто најлепше што ми је неко рекао.
Памтим све. И захваљујем ти за сваки гест. За стрпљење...
За то што си имао воље да ме учиш о нашем православљу и разним другим стварима.
Сећам се оног одвратног осећаја у грудима, који сам носила 2 дана са собом. И једне вечери, сањам да си избрисан са лица земље. А сутра дан... јављаш да си био близу смрти. И срећа те је извукла.
Чекање... моје чекање. Написала сам десетине песама док сам се надала да ћу те опет видети.
И јесам. 
Опет у тим Карловцима.
После тога, све се променило.
Зато што нисмо знали да комуницирамо.
А данас, када је све прошло... питам се само, шта сам ја теби дала?
Не знам.
Надам се да ћеш пронаћи своју срећу. Само то...

 

 

 

Дошао је и тај дан, када наша драга блогерка, Настасја, слави. Овога пута, за разлику од прошле године, у Кувајту.
Вечити авантуриста, девојка са очаравајућим очима, најлепшим осмехом, са невероватним смислом за хумор... а кад је одвојите од кинга... лудило! плачеш док читаш песме, не мож' човек да те заустави.
Па, да је ништа од њеног вољеног не раздваја, да јој нико не скида осмех са лица, пуно успеха у "новом животу", да јој сваки дан буде обасјан најтоплијим и најнежнији зрацима сунца, да јој сваки дан буде повод за славље, да јој живот буде испуњен здрављм, тренуцима искрене љубави, нежности...
Све то јој желим.
У ту част, спремих тортице, за све блогере.

 

 

  Замисли жељу, драга моја, а ја се од свег срца надам да ће се остварити. Не само ова, већ и све друге!

 

И за крај, шаљем ти још орхидеја, за колекцију! :) 

 

СРЕЋАН РОЂЕНДАН! 

 

Данас, после прочитаних редова о ситуацији доле, после одгледаног документарца...
Шта могу да кажем?
Да захвалим Господу што живим на сигурном месту.
Што могу слободно да дишем, да се крећем, да се смејем, и да будем уверена да ме нико неће гледати прекорно због тога.
Што имам могућност да радим ствари које волим. Да читам, да пишем-и да знам да ме нико неће кудити због објављених новинских чланака, да глумим-и да будем уверена да се нико неће увредити, нити препознати себе у томе.
Колико сам богата.
И поред ове кризе, бесполености... туге...
Ја имам право говора. 
Могу да, са ове две руке, стварам чуда. 
А зашто неки немају то право? Само зато што су Срби?
Ни криви ни дужни плаћају животима. 
Зато што воле сваки грумен своје земље и не могу да га се одрекну тек тако.
Да кроз сузе прошапутају "Збогом!".
Колико је тешко, ја само слутим. Чујем, видим, али све издалека.
А они који су тамо, знају о чему причам.
Многи не разумеју, затварају очи пред суровом судбином.
Никада се то неће завршитит.
Зато, кажем мојим вршњацима да не траће више време.
Драгоцено је! 
А толико је ствари које се могу радити. 
Потресло ме је, али сам ја ипак далеко.
Шта уделити онима којима је само хлеб довољан? Сиромаштво у целом свету.
Глад.
Болест!
Људи свакодневно умиру од рака, туберкулозе, од неких нових болести.
А ми смо тако благословени што смо здрави...

Могла бих у недоглед.
Али нећу. Захваљујем небесима што имам све. 

Човече :)
Ко би рекао да ћемо да стигнемо довде?
Али ето, игром судбине, ту смо.
Стојимо... њему дрхти глас... Каже, има да ми каже нешто важно.
Проблеми у породици.
Зове ме, јер каже да га мој глас смирује.
Тај дан ми је рекао да га нико није учинио да се осећа онако како се осећа.
Да размишљам о могућности да "градимо заједничку будућност".
Не знам да ли сам напомињала, али мама зна све што се дешава у мом животу.
Она је њега заволела чим су се упознали, а сада, када слуша све што ми говори, пада у несвест :))
Ок, не зна ни она детаље, ипак нешто треба да се сачува.
Нисмо се чули 2 дана, човеку нестало кредита.
Мени није пало на памет да га позовем. Не знам зашто, нисам осећала потребу. Данас ме је мама натерала.
И зовем га. Одушевљено се јавља и каже:
"А таман сам помислио да си ме заборавила. Када сам видео твоје име на екрану, срце почело да ми куца јаче и брже... замисли само. Не знам зашто"
Касније ми је причао о неком његовом брату који има 20 година, као и он, и већ се оженио.
Је л' сам ту требала нешто да схватим?
После смо причали о чекању.
Опет је напоменуо да је упознао једну девојку коју је спреман да чека дуго, дуго...
Алузирао је на мене.
Да... најдужа веза му је трајала месец дана, чини ми се? (Док је свака моја заљубљеност трајала много дуже, али то у некој другој причи :)) )
А запамтио је датум када смо се упознали. И рекао је да је то специјалан дан, док сам се ја као гуска претварала да немам појма због чега.
Појавила сам се у његовом животу баш када је требало. Када је покушавао да преболи нешто из прошлости.
Каже да сам му помогла. Да се сада стално смеје. Мама га чудно гледа, ал' пошто ме она скроз готиви, није јој то проблем.
"Хвала ти што си ме се сетила" каже он. А у гласу му препознајем дрхтање.
Нисам ни сањала да ћу некоме, икада, толико значити.
Навикла сам да играм улогу оне која воли. Сама.

Колико искрених речи може да стане у једну честитку?
Не знам.
Али данас, на његов рођендан, опет ме спопала сећања.
На давно прошле време, на нас, који смо одавно "испарили".
Биле су то године за памћење.
Ја сам била дете, (и сада сам, али тада сам била баш мала) спремна да га лажем, да измишљам стално нова збивања, како бих му се чинила интересантном.
Касније сам схватила да сам могла то и на други начин да урадим, али... била сам мала.
Имала сам 12 година када сам га упознала. Он је био момчић, прва средње... бунтовник...
Једино ја сам умела да га разнежим.
Он ми је одабрао "надимак" за овај блог, и ето, због њега сам "be happy " или, како моја Настасја воли да каже, "Само happy"
Дечко који ме је увео у свет љубави и среће. Био је нежан, бирао најлепше речи за мене.
Он живи у Новом Саду, ја у румунском Новом Саду.
И данас, на његов рођендан, захвалила сам му за сву бригу, за сву љубав коју ми је несебично подарио.
За срећу. За то што ме је "извукао" када ми је било најтеже. Што ме је држао на телефону, после татине смрти, само да не бих плакала.
Извињавам му се за сваку лаж, за сваки бол, за то што нисам знала да га чувам.
И желим му све најбоље. Јер и данас, када има 21 годину, остао је тако чисте душе. Пун жеља.
Један леп дечко, са зеленим очима и најискренијим осмехом.
Желим му да нађе девојку која ће умети да га начини најсретнијим дечком на свету.
Да се избори са тим правним факултетом.
Да уздигнуте главе корача кроз живот, и да на том путу нема трња и препрека.
А ја.. бићу овде, бар као подршка.
Сремче мој, нека је са срећом!

То "дете" сам упознала пре пар месеци. Али толико смо слични, да је то невероватно.
Још првог дана смо испричали једно другом животне приче. 
Обе су имале у себи дозу трагике, али и сретне тренутке.
Када смо се растајали, рекао ми је да имам најлепше очи и најперфектније обрве које је он икада видео. Насмешила сам се. 
Из мог телефона су допирали звуци песме "You are beautiful" .
Још увек чувам његове поруке у телефону, јер су ме тако разнежиле...
Рекао ми је да сам ја његова вила. Млађи је од мене три године.
Пре неки дан, замолио ме је, да ми буде пратња на црвеном тепиху.
"Ех, баш ми ласкаш. Ја на црвеном тепиху.. ал' обећавам, ти ћеш ми бити пратња, ако икада стигнем"

Ускоро ће у рођендан. И како да не посветим пост таквом бићу? Тако "мали", а тако зрео, паметан. Човек који се бори!
Поклањам му шаку љубави. То ће му бити довољно да закорачи у мало безазленији свет од онога у ком је до сада живео.

Мали... недостајеш ми.

 

 

 

 

Моја највећа љубав, још од када сам била малена, јесу књиге.
Научила сам са 4 године ћирилицу, поред тате, који је увек био окружен новинама и књигама.. пискарао је.. и онда сам и ја, онако - одувек радознала, почела да испитујем: Које је то слово? Је л' се то овако пише?
У забавишту сам већ умела течно да читам, да би васпитачица звала моје кући и рекла им да ме не пуштају да учим бајке напамет. Уствари сам само знала да читам..
Са тим сам имала проблема до 5-ог разреда, јер сам писала по моме, нисам хтела да слушам учитељицине савете.
Хајде, да издвојим и ја три књиге, које су у последње време утицале позитивно на мене, и оставиле неки специјални утисак.

Wuthering Heights -  Оркански висови  (Емили Бронте) 

Ја бих то описала као игру мачке и миша. Нешто што се и данас дан нама дешава. Бежимо од  праве љубави, тражећи неку драму, неко дешавање, нешто.. да закомпликујемо. Двоје младих који се воле са толико страсти... Бол. Одрицање свега и почетак нечега са неким другим. Инат, и то све због те исте љубави. Трагичан крај.
Књига је свакако вредна читања...

 

 

 

 Преступление и наказание - Злочин и казна (Ф.М. Достојевски)

Је генијална књига, коју, за коју, верујем, већина вас зна. Када сам завршила са читањем, стала сам, замислила се и... Је л' овај Достојевски био геније? Кроз 15-ак ликова, улази у психолошку анализу сваке личности. У 600 страница, стало је само неколико дана. 
Све се дешава када један пропали студент, генијални дечко, решава да испроба себе и одлучује се на убиство једне жене код које је залагао ствари. Одмах се испоставља његово неискуство, јер не само што није био способан да украде неке ствари, већ је приморан на двоструко убиство. Радња се компликује, неки сумњају на њега, неки не. У бунилу говори разне ствари, помиње нешто што би могло негативно да утиче и на његов живот...
Али на крају, показује се слика љубави, која ипак може да превазиђе све препреке. Нада, нова шанса..
Не знам, после ове књиге, дуго ћу ћутати.

Уствари, више нисам хтела да пишем о томе.
Али је некако, увек много лакше тако...
Неспретно се увлачи у мој живот, али се заиста увлачи.
Рекла сам му да гледа друге девојке, да отвори очи... Да има бољих од мене... А шта сам друго могла да му кажем?
Нисам навикла да ми неко посвећује толику пажњу. Нећу рећи да ме гуши, јер ми на неки чудни начин прија... 
Навикла сам да сам ја она која тражи, она која плаче, она која нема...
Али изгледа да се понекад улоге преокрену... И сада, ако размислим, помислим да се шали. Али није тако.
"Како то да једна девојка за чисту десетку, може да се спусти на мој ниво?"
и рекла сам му да не губи време.
"Зашто изгубити 5-6 месеци свог живота, за неколико дана са мном? " 
"Зато што си специјална, интелигентна.. зато што, искрено? Када чујем све што радиш.. останем без речи. И не могу да верујем да можеш без проблема да говориш и са неким интелигентним и са неким ко није баш тако начитан..."
Касније сам отпутовала, имала сам представу. 
Био је ту, као подршка.
Ја ништа не осећам, и не знам да ли ће се то променити. Једино ми је драг...
Али то није то!
"Звао сам те, јер желим да ти кажем нешто. И да.. јако је тешко, али морам... Променила си ме. Јако. Прошло је само месец дана, а ја сам сазрео. Можда ће то да ти делује глупо, имам 20 година.. али истина је. Мама се исто чуди. Почео сам да читам! Да гледам ведрије на свет. И ја бих био најсрећнији када бих могао тебе да назовем својом"
Занемела сам. Нико ми никада није тако лепо говорио... Или сам можда заборавила?
Да ли заслужујем?
Не знам.
Знам само да не желим да повредим овог дечка. Он то најмање заслужује.
"До сада си вероватно налетала на неке који нису знали шта желе. Ја знам. И кунем ти се да те нећу повредити."

И јесам налетала на погрешне. И јесам давала све своје емоције. Али шта са тим?
Данас имам само пар бројева више  у телефону, пар фотографија... много успомена.
И то је све.

Али нећу ни да живим за лето.

Као што би то мој Словак рекао: "Време ће показати" 

 

 

Ако размислим боље, стижем до закључка да смо се, можда, само уплашили свих тих емоција и нисмо могли да са сигурношћу закорачимо у свет који ће бити само наш.
Ја те толико добро познајем, да сам ти из очију прочитала много тога. Ниси морао да кажеш. Понекад једноставно, човек схвати. 
Неколико речи које су толико јаке, да су сасвим довољне.
Стисак руке... руке које се зноје и топло додирују.
Тако си ми близу, а тако ми недостајеш.

Ако пожелиш да дођеш.. предпостављам да си свестан да су ти моја врата отворена нон-стоп.