Сутра је нови дан...

Око мене, шуми живот. Пролазим ходником где је све обојено у зелено и мирише на тек процветали зумбул.
Осећам се лепо. Олакшано, као да је исповедање пред причест дошло у прави трен.
Долази април, а ја од среће бујам, као божури када су у пуном цвату.
Осећај заљубљености покушавам да угасим, јер све је било узалуд.
Не патим. То је младост, пролазе возови, али други долазе.
Смејем се новом јутру, јер знам да ће на свој начин бити посебно.
Времена је мало јер сваки дан представља нови корак.
Ближе се представе, са оба позоришна студија. Глума ми даје крила.
Све нешто покушавам да пишем, па прешкрабам. Те ме носталгија обавије, те ме ушушка срећа.
Туги не дам да се врати у моје крило. Доста је!
Контролу над мојим животом имам само ја.
Гледам у небо... Пенушави облаци ми се смеше и као да вриште: Промени нешто.
Чујем куцање на мојим вратима. Али, као да се бојим да отворим.
Сањам ли?
Нада пламти несташно а ја јој не дам да се угаси. Гасим светло и... пуштам осмех да се исцрта по мом лицу.

Живот је леп!

 

 

 

Ошамућена мирисом пролећа,
Летим ка теби, кожу ти љубим.
И знам, ту је једно место,
На ком је урезано моје име
Као некаквом дебелом оловком.
Читам га уснама-као да је одувек
тамо и постојало.
А знам-време га не може избрисати.

Опијена твојим парфемом,
бежим, а трчим у твоје наручје,
и дуго, дуго стојим загледана
у твоју пепељасту кожу
у морско плаве очи,
које ме увек као олуја,
поремете.

 

Тако сам лепо видела та два зелена ока,
која се на сунцу преливају,
као два златника... 
Мисли ми помало одлутају на све стране,
изгубим се, али само на трен.
Борба орлова у мени, већ полако
почиње да се стишава.
И видим, лепо видим,
кроз плавичасту маглу,
да се ближи ново јутро
и у том јутру, као окупан у нежности,
један Ти.
А преко мокрог бетона, 
срља једна Ја, да се за твоје раме закачи,
и тамо довека остане.
Лавица и нежна голубица
и то у исти трен.
Сакривам прошлост у унутрашњем џепу капута,
зашивам га, како она не би ненадано банула...
И идем да тражим та два ока,
која ћу заувек моћи да називам мојима.

 

 

 

 

 

Киша је усмерено мазила стакло прозора. Стојала сам загледана.
Прошлост ме је увек збуњивала и нисам је се радо сећала.
Али, постоји прошлост која ми се увек радо враћа и са собом доноси само бол.
Стојимо један наспрам другог. Опет сам та која не може да заборави.
Сузе покушавају да пресуше, али нешто изнутра не да! Оне се котрљају низ румене образе, гасе се на усни... или настављају свој пут до пиџаме.
Зашто?
Понекад имам осећај да умем да уништим ствари, пријатељства, било какве међуљудске односе.
Понекад се питам, човек ли сам?
"Заборави! Млада си, пут је пред тобом" тобоже се тешим.
И доћиће дан, када ћу моћи да подигнем главу. Да прозборим: "Најзад сам заборавила"
Овако се само повређујемо, из дана у дан. Ја њега, он сам себе. Ја себе. Докле?
Када ти је до нечега савршено стало, пусти га, нека оде. Ако је суђено, вратиће се.
"А можеш ли да живиш без њега?"
Па, човек се учи док је жив, ваљда. Заборавила сам и веће боли. 
Ране се полако завитају и остаје неки траг, само да нас сећа.
"Немој да заборавиш да се неке боли никада неће преболети."
И то знам. Али понекад је лепше окретати слике лепих сећања у глави. Оне нас очувавају из дана у дан.
"Зашто ти је толико стало до тог Словака? Зашто ниси могла да му будеш само другарица?"
После данашњег разговора са њим, још више окривљујем себе. Нисам умела, ето. То ти је као када не можеш да зауставиш кишу, а желиш.
Признаћу ти да сам плакала данас, док сам му говорила да сам преболела.. да може слободно да рачуна на мене. Превише ми је стало до тебе и не желим да те изгубим.-рекао је. 
А доћиће дан када ће се преселити у мој град. И виђаћу га чешће. 
"Очи које се не виде, заборављају се"
Да ли? Месецима га нисам виђала и још увек нисам успела да изгазим своја осећања. 
"Можда ће доћи неко нов? То може да ти помогне."
Дошао је и неко нов.. У њему сам видела спас... Али је тако равнодушан, да понекад заболи.
Једино што је добро, јесте да ми његово присуство даје снагу.

Борба која се води у мени, полако се приводи крају. Ипак, долази пролеће. Не смем уплакана да дочекам дан.

 

 

Evelyn: All he needs to think about is how to do this mission and get back alive. Oh Rafe, all I ever wanted was for us to have a home and grow old together, but life never asked me what I wanted. Now I'm going to give Danny my whole heart... but I don't think I'll ever look at another sunset without thinking of you... I'll love you my whole life.

Evelyn: You died Rafe. So did I.

Evelyn: If I had one more night to live... I'd wanna spend it with you.

Evelyn: You're acting like I didn't love you.
Rafe: Evelyn, loving you kept me alive.

Rafe: I should've died over there. When I was in that water, I made a deal with God. I told him I was sorry, I told him I knew I'd been a fool for leavin you and tryin to go over there and be a hero, and I promised I'd never ask for anything again, if I could just see you one more time... And ya know what? It was worth it. You kept me alive Evelyn, you brought me home. So I'm gonna stand by my end of the deal, I'm gonna walk away and I won't ask you for anything... but I just want to know why... Just tell me that will you please? Just tell me why.

Evelyn: [voiceover] When the action is over and we look back, we understand both more and less. This much is certain. Before the Doolittle raid, America knew nothing but defeat. After it, there was hope of victory. Japan realized, for the first time, they could lose and began to pull back. America realized, that she would win and surged forward. It was a war, that changed America and the world. Dorie Miller was the first black American to be awarded the Navy Cross. But he would not be the last. He joined a brotherhood of heroes. World War II, for us, began at Pearl Harbor, and 1.177 men still lie entombed in the battleship Arizona. America suffered, but America grew stronger. It was not inevitable. The times tried our souls, and through the trial, we overcame.

 

Ово су само неки од разлога зашто морате погледати филм. Раскршће између живота и смрти, љубави и пријатељства...
Једино ме је The notebook овако расплакао. 
И ето, још једном сам добила веру у љубав.

 

 

Анђели су певали химну љубави. У ваздуху се осећао мирис тек процветалог цвећа, а по бојама се могло схватити да је пролеће ту. Птичице на гранама су дочаравале атмосферу.
Излазили су из школе, сви узбуђени. Још једна олимпијада је прошла.
Она је причала, као по обичају, али када су се њене очи среле са тим плавим кристалима, понестало је речи.
Још тада је знала, тај Словак, биће нешто посебно у њеном животу.
Остварили су први контакт, а целе вечери је играла.
Био је то 15. април 2010. Смејала се више него обично, а у гласу су се могле приметити искрице чисте среће.
Она пева! лето не би имало смисла да је није држао за руку. Да није дошао на њен рођендан, упознао се са њеном породицом...
Никада им није зафалило речи. Улазили су све дубље у живот оног другог. Она је почела да воли. Тај осећај, у њеној души стварао је пометњу, а у глави конфузији.
"Волим те, али ово више није пријатељство. Ово је нешто много дубље" Рекао је. И одзвањале су јој те речи месецима касније у глави.
Погрешио је. Покушао је да одговори на њене емоције, иако је знао да неће ићи тако.
Седам непревазиђених дана. Гледање у тами, додири, који можда њему нису значили ништа, а њој су били све.

"Sys, дођи овде" Звао ју је, и лежао на њеном рамену скоро док не заспи.
Тада је схватила да никада неће моћи да се отараси тог осећаја заљубљености.
И плакала је на растанку, када је потрчао за возом.
И душа се кидала.
Од тада, није престала да испушта телефон из руке, чекајући новости о њему.
И данас, када је наставила да живи без њега и да гледа друге мушкарце, и данас се често враћа у њене мисли.
Не прође дан да се не чују, да не помисли на њега и на заједничку идеалну будућност.
Али, то су само недосањани снови.
И ближи се дан када ће га опет видети. 18 април.
И смеје се, а плакала би. Треба се уздржати... Само да не дође до експлозије.

 

 

 

ПоСтојао је једном, један Он, који је веровао у судбину.
И постојала је једна ОнА, која је представљала Његову судбину.
Прва помисао, када се будио, водила је ка њој. Ка њној мекој кожи и искреном осмеху.
Када се гасио дАн, у његовој глави остао би урезан њен лик и праМен косе који је увек покривао лице.
Срели су се случајно, како то обично са правим љубавима бива.
Заволео ју је намерно, зато што је била посебна.
Прошлост која није била баш тако сјајна, оставила је у њеној души ожиљак. Бојала се да самостално корача до будућности. Али је он био ту, као прави ослонац.
Како се изборити за осећања? Скупљао је њене сузе, као бисере. Њена бол је њега дупло болела.
Али зато, када су у сутону шетали једно до другог, опијала га је њена прича и она занесеност. Волео је све што је имало везе са њом.
Дан по дан, и сама је осећала неке птице у грудима, које желе да излете напоље.
"То је љубав." Мислила је уплашено.
Док су заједно, ништа није важно. Све се зауставља и леди на само том једном тренутку. Када се његове усне ближе њенима, очи не одвајају од њених, а руке обавијају око њеног тела... само да је никада не би изгубио.

Такве везе може раздвојити само онај, што од горе види све...

 

Стајала је на трему куће, загледана у месец који је ове ноћи био сјајнији него обично. Његово хладно расположење ледило јој је душу и на лицу се исцртавала сва туга коју је носила у себи, као да ју је потиснула у џепу старог капута. Пратила ју је та љубав, као кишни облак који пронађе човека за сапутника. И не само што није могла, већ на неки начин и није желела да је се отараси. Одједном, одсјај који је видела у даљини, појавио се као предзнак. Неке особе никада нећемо заборавити - то је одувек знала. 
Али, како спаковати бол у једну кутијицу? И где је сакрити?
На трентак, замислила је ливаду у пролеће... И четири шаке које се сасвим неприметно додирују.  За тај трен, вредело је живети.
Отворила је очи и још увек је улицама тутњала ноћ. Црвена хаљина била је исфлекана вином. Нажалост, док га је испијала са другим.
Са неким ко никада неће моћи да буде вољен као што је вољен Он. Онај због ког њено постојање још увек има смисла.

 

 

Мој домаћи се ради брзо и пише се шта ми прво на памет падне. Уна каже речи: Море, степенице, сунце, инат, снови, чежња. У мојој глави се створила слика која изгледа овако:

Док се мирис мора усађивао у моју душу и пунио је неком посебном носталгијом, мислила сам на тебе и на она твоја два златна ока. Најинтимнији трентуак на свету: Залазак сунца, нас двоје се пењемо степеницама успоменама... све до њега. Тамо где више ништа није важно, а реалност је чистија и лепша од било ког сна. Три метра испод сунца. Два бића која осећају. Топлина и љубав у инат свима! Док се за боље сутра боримо, осећамо у устима горак укус чежње, која куца на врата и одзвања у ходницима сећања...
И мирис мора још увек раздире груди. Нека влажна и топла течност пуни очи и излива се низ образе. То је печат на оно што она осећа а не зна да покаже. И у инат онима који се смеше са стране, она набацује осмех који ће дуго остати записан, тамо негде...

 

Шаљем даље домаћи, прозивајући Gasstrocity, pricalicu, casper, krilaandjela, mcdreammy, aleksandar88 i shuky.
Пишите полазећи од речи: НАДА, ОСМЕХ, ПРОЛЕЋЕ, ТРЕПТАЈ, ВЕТАР. 

То су они моменти савршености, када сам увијена у маштање о теби...

Тамо време не игра никакву улогу. Тамо се познајемо савршено и желимо подједнако.

Мика каже: "Када те нема, јер тако хоћу, заледим осмех. У себи кажем име. Удахнем дубоко и помислим: тако ми недостајеш." 

Можда ме је умор вечерас сломио, али ништа ме не може спречити да о теби поново запевам. 
И да у својој глави, најлепшим бојама исцртам заједничку будућност. Бар ће тамо трајати вечно.

 

Ноћас сам прешао границу
очај очи изгорио
нисам желео ту станицу
твој ветар њу је донио

Како за љубав молити
како да научим, да знам
нећеш ил 'не можеш се борити 
потисни све лијепо о нама
 

Стојим. Наспрам мене се спушта мрак и још један мартовски дан, тоне у мрак. 
Загледана сам у сутон и размишљам, како бих била срећна, само да умем да повежем своје мисли са осећањима и претворим их у неко дело.
Више се то не зове размишљање, прераста у сањарење. Снови, за које од почетка знам да никада неће бити остварени, али се из петних жила борим.. или, само покушавам? 
Одавно нисам желела нешто тако јако.
Нико није умео да ме разбије на ситне капљице, па да се после једва скупљам из пукотина у бетону. 
Или, да ме својом појавом насмеје, па да сијам данима после.
Али цео свет већ зна колико сам проста. 
Нисам имала у шта да се заљубим. Ни не знам, да ли смо проговорили више од 10 речи током овог живота.
Али су очи говориле најмелодичнији језик који сам до сада чула.
И гестови су напунили душу неком благом светлошћу. 
А тело је остало истетовирано ветром, па је на кожи исцртан твој лик.
Није поента у разумевању. Ствар је у губљењу главе. 
А то обично долази неочекивано, са погрешним особама и на погрешном месту.
Али, шта ћу?

 

 

 

 

 

"Од свега што на свету знам, најстрашније је кад си сам!"  Мика Антић

 

А ја кажем: Биће боље. Ево данас је падала киша. Надајмо се да ће нас, када се пробудимо, чекати дуга.


И опет лажем себе.
 

 

Пролеће ми доноси изнова тебе,
У сваком цвету видим твој лик,
У твојим очима замишљам себе,
А у грудима осећам среће крик.

Осмех са лица први је знак,
Да осмех твој од првог дана,
На душу оставља утисак јак,
А са срца свака брише се рана.

Румени образи у пролазу се дирну.
Сваки тренутак испуњен је тобом,
Мелодија нека у пролазу пирну,
И почех да се борим са самом собом.

 

 

 

Горе је од сваке треме оно што сам осећала тих неколико секунди док сам позивала његов број. Стомак ми се превртао. Чекање. Сваки пут када одзвони, осетим талас чежње.
"Шта ми се то са срцем дешава?"
Полудело је сасвим!
После другог покушаја, његово грубо: "Да"
И касније опуштена размена речи. Ништа посебно, али ми је тон пријао.
Морам да признам да су ми данас колена заклецала када сам га видела. Кожна јакна, наочаре, шмекерски ход. 
А када сам му чула глас... 
Напокон сам сигурна да постојим.
Неко ми је јуче рекао: Никада се немој бојати да волиш.
Овога пута идемо на све... или ништа...
Некако је мој иако ми никада није припадао.

Плакала бих ноћас, док се гаси један диван мартовски дан.

 

Зато што је опет дошао онај сенсибилни део месеца, када не могу да се покупим. Признаћу нешто: одавно нисам сузу пустила. Поготово не због мушкарца.
Али ово је невероватно.
Држим неке глупости у себи, да не бих звучала патетично. За чим сам полудела? не знам. 
Успела сам да се детиње заљубим у његов осмех и румене образе, недопуштајући себи да схватим неке ствари. Недопуштајући другима да ми кажу: Он није за тебе.
Увек сам више волела да се сама опечем, него да слушам свачији савет. То ми је, уствари, нанело највећи бол.

Написала сам дугачак пост, нисам га објавила, јер сам га случајно избрисала.
Поента је да нису ово моји дани.
И поента је да имам толико тога себи да признам, али онај мој српски понос ми недозвољва.
Не желим да се приче понављају. Не желим да прођем кроз оно што сам зимус прошла.
Али како се чини, овај осећај у мени нараста, као тесто пред теглење.
Као да шири своја крила у мојим грудима и уздиже се. Веће је од мене саме и зато не могу да поднесем!
Притиска ме.
Тај поглед ме обара, застаје дах, одсечно је, брзо се све дешава, сунце ме удара, осмехујем се, чујем неки глас. Његов глас. Плачем. Он долази сутра. Смејем се. Боли ме.

Боли ме што сам тако неспособна. Признајем самој себи и свима који ће ово прочитати: да не могу ја да радим све. Колико год ја желела да будем добра глумица, добар водитељ, добар писац, шта год сам покушала... не могу. Живим ван овог света.
А он је у мени.
Преносим га, али ме притискају ти кланови, свађања, завист!!!
"Зашто си се прикључила и оном позоришту?"
А шта то брига оне из првог?
Погрешим ли, пребацује се да сам то научила на оном другом месту. Мржња.
Не желим да попримим ишта од тога. Да сачувам бар ово мало чисте детиње душе што ми је преостало. На крају ћу се, и тако, стопити са њима.
Зато, чим закуца јун на врата, пред мој 18-и рођендан, напуштам позориште, опраштам се од сцене. Полако али сигурно треба одлучити прави пут.

Осећам. А то је, ваљда, најважније.

Суза овога пута не може да се стрпи. Боље да се испразним, сутра ће ваљда бити.
Она несустрашива ја, са највећим осмехом, е па има и она страхове. Страхове да неће од себе начинити особу каквом жели. Страх да ће већ следећи корак бити погрешан. Страх од летења и рањивања крила.

А оно дете за којим ми беже очи по ходницима... нека остане само дете. А не неко "специјалан" за мене.
Притисак је јак, само остаје нада да ћу издржати.