Сутра је нови дан...

Мили мој,
када ми време дозволи, кренем да претурам по успоменама, да анализирам сећања. Стижем далеко, веруј ми. Гледам нас двоје. Кога лажемо, сво ово време?
Шта смо све радили, тек сада могу да схватим у потпуности.
Улазили смо у везе које нисмо желели, са погрешним људима. Како бисмо ранили једно друго.
"Знаш, она је тако... тако посебна. Шта кажеш, да јој пошаљем ону песму : You're one in the million?"
Како си ме убијао! И причао ми о њој, као да је то сасвим нормално, као да си заборавио да сам за тебе чувала најлепше осмехе и осећања.
И када сам ја ступила у везу, био си љубоморан. Кажеш "Знаш ти врло добро шта ја мислим о њему, али ако си срећна, мени је драго. Заслужујеш срећу"
Више бих се радовала да си вриснуо: Глупачо, јеси ти слепа или шта? Не видиш да сам луд за тобом?!
Али било је много лакше овако. Трљати теби на нос детаље из наше везе и слушати како ти се глас мења. Како не подносиш.
Колико сам само плакала због тог нашег ината. И сад се питам: да ли је нешто од тога уопште имало смисла?
И онда, док смо у дворишту хотела стојали прилепљени једно уз друго, осетила сам како се моја шака савршено уклапа у твоју и... подигла сам поглед ка небу, али се он зауставио на твојим очима. Знаш ли шта ми је тај поглед шапутао?
"Стрпи се. Време нас чува за касније"
И тако сам те желела, у тим моментима када се олуја спремала. Ветар ми је мрсио косу, приближавала сам ти се све више, тако сам се осећала сигурном у твом наручју.
Дани уз тебе су прошли као вихором однесени.
Почели смо тако добро да се уклапамо једно уз друго. Да допуњавамо мисли једно другом, а онда да се смејемо. Шта се то десило са нама?
И гле чуда!
По повратку са путовања, истог дана смо завршили са лажним везама. Ваљда смо схватили.
Никада признали.
"Па, шта је било, зашто си све окончао?"
"Ма... било је ок и све то, али не може да се пореди са..." Рекао си. Ћутала сам. Разумела сам. Угушила сузе које су се скривале у грлу"
Никада нећу заборавити речи из твог последњег писма које је почињало:
"Драга М., не могу да измислим наслов за ово писмо. Знаш, то ти је као кад одеш у књижару и очара те наслов неке књиге, а уствари, садржај је очајан. Понекад уопште није битан наслов, ако је оно изнутра савршено. Тако је и са нашим пријатељством. Не могу да му дам назив. Толико сам хтео да кажем..."
Или ме је можда више дирнуло оно: "Данас захваљујем Господу што ми је на пут извео Специјалну особу, са великим "С". Мора да сам велики срећник јер те знам. И заслужујеш да се бориш за своју срећу"

Да ли ти је некада пало на ум да си ми ти ... сва та срећа? Да си ми потребнији од многих других ствари? Да још увек замишљам тамо неку будућност са тобом?
И да, ако сам икада и била храбра и стрпљива, сада сам све то сакрила, дубоко у својој утроби. Требаће ми. За тебе, драги мој. Играм само на тебе.

Моји сијају од среће кад виде да стално причам са тобом. Да сам већ раширила руке и чекам да прође овај месец и да ми скочиш у загрљај. Зашто те тако воле?
Ваљда јер су видели шта си од мене направио.
Неко срећно блесаво биће. Које је уз тебе заборавило да плаче. Преболело старе патње.
И ето, постала сам оно о чему сам одавно сањала.
Још само да будем твоја.

                                                                                          

Чекај, мала пегава, шта је са том тачкицом у твоме оку што несташно сија? Само немој да ми кажеш да носталгија хоће да исплива из твог зеленила...
Гледао ме је, а ја сам чувала радоснице, прекривене осмесима и љубављу. Та шта да се лажемо, и то је нека фела љубави. Чудна. Затутурена дубоко у нама.
И те даљине, о којима сам писала већ месецима, њих ћу стално носити под овим тешким ноктима. Прилепљене уз мене.
Зар се може друкчије?
И оне додире, несташне, скроз, носићу у ципелицама, бар за један број мањим. Није то игра, то је сан. То смо нас двоје. У било ком граду у Европи. Или било којој америчкој држави. Ми се уклапамо у било који пејзаж.
Зато и мислимо једнако. Зато сањамо о даљинама, не знајући, да све што нам треба, јесте управо ту, до нас.
Прекрила сам плавим покривачем све моје поразе. Добила сам медаљу-Њега. Поносно сам се шепурила када сам га имала уз себе.
И сад?
Остаје да се зацаклим у његовом оку и пустим га да учини корак ка нама.
Или да оде, трчећим кораком.
Шта знам... Ја још увек осећам његову врућу руку на мом носу. И мислим: као да време не може да крене изнова да тече...

Да ниси отишао, данас би прослављали твој 54. рођендан. Један од оних дана када треба захвалити Богу.
Ако ништа друго, захваљујем му што сам твоја.
Сећам се овог датума пре 10 година, како смо му се радовали, сви скупа. Уједињени. Породица. Која се распала твојим одласком. Твоје три ћерке, понос који цвили из твог осмеха. Жена која је увек била ту за тебе.
Мајка и отац са огромним осмесима на лицу.
И спаковали сте се, сви нас напустили. Једном заувек.
Данас је некако и дан лепши. Схватићу то као знак да нас посматраш.

Ишла сам на састанак са твојим пријатељем, човеком који је доктор наука. Како само лепо о теби прича, тата. Да знаш да те људи неће заборавити. Каже да си био геније.

Живот без тебе је пуст. Толико пута те се сетим, заплачем... захвалим ти на лепом детињству, на будућности коју си ми, на неки начин, сам обезбедио. Захвалим Богу што после твоје смрти изабрах прави пут. И ето, ако Бог да, следеће године ћу бити студент медицине.
Волела бих да сам Теби могла да помогнем.

Срећан рођендан, где год био...

 

 

Завртео се свет, као чигра, и одједном је све стало.
Ухватио ме је полако, око струка, рука у руци. Срце му је куцало страшно брзо, руке су нам се знојиле. Наше очи су говориле о вечности, док се са звучника чула блага музика.
Био је наш први валцер. Мирис мора се ширио и крао ми уздахе.
И, у тим моментима док смо се вртели по сцени, знала сам да му припадам од првог дана.
Додирује ми нос и усне ми се шире у осмех. И ето! Оне рупице у које има обичај да буде загледан.
Погледи нам се срећу. Цео универзум је сакривен у том плаветнилу. Рекле су ми да сам сакривена дубоко у њему и да не жели да ме пусти да икада одем.
Други су рекли да се издалека види наша срећа-када смо заједно.
Већ говоримо о истим стварима. Смејемо се једнако. То је онај осећај када више ниси сигуран: јесмо ли ми једно? И како смо довде стигли? Једино у шта сам сигурна је да не дам овом осећају да оде. Памтићу онај загрљај са растанка. Када сам загњурила главу у његово мишићаво тело. Плакало ми се, али сам стегнула зубе.
И недостајаће ми да једемо заједно један сладолед. Да га мучим разним питањима. Да се правим важна што сам пунолетна, а он ће тек за месец дана. Недостајаће ми... Док се не досели у мој град, а то само што није...

До тада, слушам песму са нашег првог плеса.

Један од најважнијих датума у години. Дан када се родила једна хумана душа, која одржава овај блог.
Својом великодушношћу је помогла многима од нас, на разне начине.
Помогла је многим људима, ако се осврнемо на њену професију.
Научила нас је многим стварима.
Са њом смо пропутовали Европу.
Била је увек ту, шта год да затреба.

У то име, превасходно бих јој рекла велико ХВАЛА!
И да јој пожелим да одживи своје снове, онако како она то најбоље уме. Да од живота узима оно најобље. Никада да јој не остане времена за тугу, већ да јој сваки нови дан буде весео, сунчан, испуњен.
Љубав и здравље нека се вечно настале у њеном животу.

Драга сањарења, СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

 

Знам.
Пуцали су шавови њене пепељасте хаљине,
У твојим стакленим очима.
Знам,
Завукао би поглед под њене рукаве,
И дубље.
Знам,
Суза би њена канула,
Радосница,
Када би јој признао да је твоја
Несаница.

Знам...
Са потока бисери ће се пролити,
Када се буду срели.
Знам.
Речи су понекад сувишне.
Тада ће се све сакрити
У скривеној рупи незаборава.

 

Пиљећи у звезде, као у његове морско-плаве очи, размишљала је о сусрету. То ти је, на неки начин, судар светова. Толико емоција у обичном додиру, дубоко је сакривено. И не мислећи, журила је да јој дани брже прођу. Гурала сате у фиоке, а када би се казаљке среле, баш кад поноћ откуца, ето, прешкрабала би још један дан на календару који је висио на зиду, и сам чекајући ту суботу.
Та зна се и сада, шором ће се пронети крик среће, увијен у тишину. Посрљаће она, у танкој мајчици, нек поприми његови мирис. И тако ће после мирисати на носталгију.
Све ће то, на крају крајева, прекрити рузмарин. Све ће то, посути сунчеви зраци. Све ће то, надгледати неко од горе.
Од свега ће остати пар успомена, уоквирених у раму са светлуцавим повезом.
Мило и драго дете, да л' његово, ил' њено, отвориће албум са сликама и упитати: "Ко је ово?"
Ако то буде њен насмејани син, рећиће му: "То је мама, када је била млада"
И присетиће се свега.
Ако пак, то буде његов плавооки дечак, он ће се насмејати и рећи: "То је једна тета."
И можда пожали што није она мајка.

И данас, као да све већ мирише на август. Среде и уторци једнако тешко вуку своје отекле ноге кроз недељу. Ал' ето, окрећу се две чигре и ишчекују лет. Онај који ће приближити њихова узрујана срца.
Оно прво "волим те", које још увек трепери у ваздуху, чекајући тренутак када ће се погледи укрстити. Када ће се сручити у његов загрљај и помислити: "За ово је вредело живети..."

13. децембра 2006. године, небо јој је украло сина. Туга јој је заробила срце и никако није могла да га оплаче, прежали, заборави. Кажу, када детету умре родитељ: оно постаје сироче; када супружник остане без брачног пара, он постаје удовац; али када родитељ остане без детета, шта он постаје?
После три године, установљен јој је рак дојке са којим се снажно борила, али у моментима туге говорила је: "Па и нека ме узме, идем код мог сина јединца, идем и код мог Маринка" Уздисала би.

                                                               ***
Позната лица свуда око мене. Мало је теже док мозак не прими информацију и тачан податак. Лица позната, али не могу да се сетим имена и да све повежем у глави. И улазе.
Ево га стриц чије су нас посете увек радовале највише. И када би требао да крене, сакривали би му ципеле, само да га још који сат, можда дан, задржимо.
Лепушкаста млада девојка, чије је срце одувек било осетљиво. Улази и плач ломи тишину. Привија ме у снажни загрљај. Одише љубављу и подсећа ме на детињство. Губимо се у причи. Наше котарке. Увек када би њих 4, деца две сестре, долазили из Београда код нас на распуст, био би то прави циркус. Деца из града једва чекају да уживају у безазлености и занимљивостима села. Тако смо једном преуредили котарку, сви се "преселили" тамо и планирамо да заспимо. Ја, како сам била знатно млађа од свих, трпела сам најгоре "муке" и увек су покушавали да свале своју кривицу на мене. Једне вечери, када се мрак већ спустио, упали мој брат фењер и поче прича. У тренутку непажње, упали се ћебе и то поче да гори!
Њихова бака беше строга жена. Сећам се да сам јој говорила: "Ти си шкорпија и у хороскопу и у животу", а она је то разумела као шалу.
"Иди ти до баке и тражи јој воде, а немој да кажеш да нам се упалило ово"
Идем ја, шта ћу, по задатку, кажем: "Баба, дај ми једну чашу воде, али морам да је пијем на котарци"
Као да се са једном чашом могла умирити она пометња горе.
Присећамо се наше козе Милке, која је на крају завршила на тацни, испечена. Сећамо се Лилике, моје куце која ме је одрасла. Присећамо се породичних окупљања, када би се цело двориште скупило а причи и весељу никад краја!

Ево баба тетке која је завршила медицину у Београду, познати лекар. Болест је и њу средила, преполовила се.
"Цела Црна Гора слуша о теби, него како. Слика и прилика твога оца." Почне, па се заплаче. Стегнем јој руку, захвалим се. "Па шта ти мислиш, таква интелигенција не може да се не хвали. Само ти завршавај школе, тата би твој био поносан да те види."
Сузе се скупљају у грлу, али не дам им да крену.

"Ти си она девојка из Београда?" Упита непознато лице човека.
"Не, ја сам средња унука преминуле." Одговарам уз благи осмех.
"Ти си? Боже, не бих те никада препознао, мада ето, татине очи... Па чуо сам ја о теби. Израсла си у праву лепотицу."


Перем судове, а тетка ће до мене.

"Мала моја, та нико те није препознао. Кажу преполовила си се, пролепшала. Хвале те. Сунце теткино" Говори, љуби ме у чело. "Ех, да је тата жив" и свима се губи глас.

Полу-сестра коју не видех 4 године. Њена хладноћа ми пробада срце. Није крв вода, залуд све приче. А када се сетим да смо заједно расле, делиле и најмање парче хлеба. Ето, ето где нас живот довуче.
Да родбину виђамо од сахране до сахране, да се вучемо кроз овај живот, он пролази великом брзином и тако... бол.

                                                            ***

Ето, жеља јој се испуњава. Напокон леже поред сина и тамо ће довека остати. Да се исприча, да му пренесе новости. Да му каже колико је патила у последњих 5 година.


Стојим на татином гробу и плачем. Сузе не могу да се зауставе. Чекала сам да се сви разиђу и да олакшам душу. Шта да му причам?
Све што сам урадила, због тебе је било. Ти си ме гурао напред, бодрио ме, рекао: "Настави! Издржи, хероју мој!" И јесам. Да може родбина са поносом да каже: "Његова ћерка је постигла то.. и то..."
За тебе, тата.
И све бих ја то вратила када би ми рекли: ево ти тата назад!

И сањам те понекад. Као да се ништа није променило...
На улазу у нашу кућу, сат је стао, тамо је већ годинама 5 до 6, а календар још увек показује јун 2008.
Тамо је време стало. Додирујем твоје књиге, рукописе, али узалуд. Очински додир нећу осетити док сам жива.

И пролази дан, враћам се назад. Прекривам огледало.
Нека заспе успомене. Бар на неко време...

3 године.
Гимназијалски дани, најлепши, промене које ће оставити траг на цео наш живот.
Учим да постанем човек. Износим своје глупости, склапам мисли, понекад напишем стих, причу, да испразним оно туге што се напуни на дну душе.
И обичан коментар ми улепша дан.
Гомила блогера се ушуњала у мој живот.
Данас испуњавам 3 године на овом блог сервису. Ко би рекао?
И на почетку бејах дете. Сад већ могу да кажем да сам девојчица :))
Нико не зна шта ме је навело овде. А као да је то битно.
Девојчица са сунцем у очима, осим што је оплеменила своју душу на блог код причалице, насмејала се, пратила њена путовања и добијала савете од сањарења, плакала на блогу унеједине, несанице, (ал' то онако кришом...) добила 3 блог маме, поред већ поменуте сањарења, ту су и каспер и мама Мира. Са Миром кисла у нашим Карловцима, само да бисмо се искрале на један сладолед. Уживала је у стиховима крилаанђела, степског вука.. Добила више блог сестрица са којима одржава контакт: Цицили, тужна и кати. Научила много од најстаријег блогера, Баладашевића - и свако његово свраћање на блог јој промени дан... Читала мистериозне постове које је генијално писао Шуки (који, онако узгред, страшно недостаје девојчици) заволела сам Балашевића уз прелепу Полууспаванку, која оде да тражи своју судбину... Добила новог пријатеља који је у стању да слуша моје приче до касно у ноћ: Сопран. Научила много из дивних Мандракових прича, АнаМ ми је увек исцртавала осмех на лицу.
Касније се ту појавила једна двојка која ми је невероватно драга: Гастро и Диди.
И шта још пожелети?
Хвала што сте пропратили моје успоне, падове, плач, хистерију, осмехе, гледали ме када сам била на врху али нисте ме заборављали ни када сам пала на дно.
Живот је леп, то сам схватила док сам читала разне постове, упознавала се са трагичним судбинама других.
Заволела сам свој живот овде- Пишући о њему, схватила сам да није монотон, научила сам да га живим.
Спознала сам себе, те данас знам шта желим. Добила самопоуздања и зато успевам, шта год покушам. :)
Једно велико хвала! Без вас, све ове речи биле би узалуд исписане, све моје мисли могле би да остану да леже на дну неке  фиоке, исто би било.
Желим да знате да су ово биле 3 специјалне године!

 

Утиснућу своју сузу,
јако,
нека се осуши
на крагни кошуљице.
Да не примети дечак из тебе
мој немир.
И почећу да трчим за сунцем
којe ме
тамо негде чека.
Ја сам своју слободу поклонила некоме.
Некоме ко ме воли.
И тако се,
бар на неко време,
одрекла свог испуњења.
Где сам ја?
Коме ћу припасти?
И ко је крив,
када се све у погрешно време деси.
Када ме се сви прекасно сете.
Тамо, иза облака,
стоји зрно мојих осмеха.
Да заборавимо на све,
па изнова да кренемо.
Шта кажеш на то?
Судбина нам пресеца путеве,
свако ће својим,
знам.

 

 

(фотографија - М.С. Брашов "Залазак сунца" или "Вера"...)

Дечко ком је посвећен овај пост, је нешто што се десило и променило моју концепцију о животу. Тек после њега, схватила сам да се све дешава са неким разлогом, добро утемељеним.
Сада, када ми кајање полако улази под кожу, много ми је лакше да само то мислим: да је све тако морало да буде и да ја нисам крива за оно што се десило после.

Ја сам така  увек била: у свему што  радим, давала сам се максималнно. Ако сам глумела у 2 представе у истом периоду, покушала сам да дам све од себе на обе стране. Шта онда рећи о Словаку? Већ помињаном момку. Кога ћу, ето, после неког времена помињати као "моје прве девојачке сузе", "мој првии отети осмех", "моје прво устезање". И свакако, "мој Словак". Најбољи друг у ког сам се заљубила. И ето, преко њега стигох до осталх Словака. Што би рекли: "Ко је к'о ти сад?"

Ако одузмем чињеницу да смо се у пролазу мимоишли, да смо седели један до другог у трамвају а нисмо имали појма да ћемо се једног дана заволети оно друго, и ако се запитам "Случајност?" Смем да дрзнем и гласно одговорим "не!"
Тамо негде, међу облацима, одавно је било записано ово. Да ћу му пружити руку у возу који је јурио до Букурешта и да ћу уз осмех додати: "Причали су ми о теби."
Сећам се туге у његовим очима. Пресекла ме је одмах.
Наше дружење у Букурешту, а касније и у Паризу, сретно се наставило и месецима касније, када смо се вратили својим кућама.
Душу сам давала за ноћна филозофирања са њим. Да прогутам још мало његове интелигенције, да чујем, да осетим... А ја... ја сам у своје конверзације увек уводила и његовог најбољег друга. Била сам заљубљена, ваљда се опрашта? И откуд сам тада знала, да он осећа нешто?

Под прекривачем његовог осмеха, скривало се мало туге, намењене мени. Мало жалости, што се нисмо раније срели и што није он био тај који ће освојити моје срце.
И волео ме је достојанствено. Никада ништа није затражио. Било му је довољно да понекад причамо. Дивио се мени, говорећи како сам вредна и борбена.
Није признавао да га боли када причам о другим мушкарцима. Само је прогнозирао да ћу његовог најбољег друга преболети.

У априлу ме је гледао како се смејем. Можете ли да замислите када је неко загледан у једну тачку. Размишља о нечему, али је тешко протумачити о чему је реч.
Моја објективност би ту била беспотребна, али су ми други рекли.
"Ма јеси ли ти видела, будалице, како је он тебе гледао? Изгубио се у твојим очима."
Стидљиво бих подигла поглед а он би тада свој спуштао.
Желела сам да причамо, али нисмо. Али смо у џеповима својих панталона чврсто стезали Париз који ће нас заувек повезивати.

Болно ми је када се сетим да сам некоме украла осмех. А хиљаду пута касније сам помислила да смо једно за друго.
И са истином је увек тако: када је сазнате, почињете да враћате све моменте уназад и да склапате слагалицу.

Честитао ми је на освојеној награди и на десетци. Плакало ми се. Загрлила сам га снажно и тај загрљај је питао: "зашто нисмо пробали?"
Једног дана сам у пошти затекла бели коверат са читко исписаним именом. Била сам прва којој је послао слику и сонет по завршетку гимназије.
И ронила сам сузе.

Са њим, ето, ништа није било површно. Све је одмах било предубоко. Заљубила сам се. У новог Словака. Његови односи са најбољим другом су се изненада покварили и мислим да сам једина која зна прави разлог за то. Желим да одтугујем све то. Да помирим ноћ и дан и да престанем да плачем сваки пут када се сетим њега.

Он одлази у Братиславу на факултет. Понеће са собом књигу коју сам му поклонила и можда ме се никада више не сети. А ја ћу, уроњена у блесаво перје тмурних облака, мислити да сам кретен јер сам га изгубила.
Јер смо заједно могли да будемо целина. Да рушимо куле које су нам препречавале путеве.
И чујем једну мелодију, која призива сузе.

И сећам се једне књиге, професорка ми је рекла: "Подсећа ме на тебе"
И чим сам прочитала наслов сетила сам се њега. Касније ју је и Уна помињала.
А мени се плакало.

П.С. После неких немилих догађаја из мог живота, сузе су пресушиле. Плакала сам 2-3 пута годишње и то обично онда када ми понестане снаге и ствари не иду својим током. Овај дечко је успео да ме расплаче опет. Зашто нисмо раније признали једно другом?
Ко зна шта нам судбина спрема.

Кажу да те тај први пољубац обележи, да га памтиш после дуго. Не питам се више да ли је био прави, уверена сам да јесте. Сањарења ме ја научила да верујем да се све дешава са разлогом и то је моја лозинка.
Али, шта се дешава ако дечко са којим си имала први пољубац потпуно излуди за тобом?

Знала сам да му се допадам, али никада нисам ни сумњала да ће се неко тако јако заљубити у мени, да ће ми припадати и да ћу, ако будем пожелела, моћи да радим са њим шта год хоћу.
У љубави је увек тако: један воли мање, барем на почетку.
Код нас је тако: ја, романтична, не знам како да изаберем речи. Да устакнем и кажем шта осећам. Или не осећам. Он је тај који нас одржава.

"И-и-и, не знам како да то све смирим у себи. Да се све сталожи, да схватим шта мислим / осећам же.."
Прекида ме : "Љубави, ја те разумем. Чекаћу док не схватиш.. док не прође одређено време, док се не смириш. Само буди ту. Мислим да бих полудео ако би сада и ти отишла."

Ћутање је понекад неизоставно. Понекад се ћутањем каже много више. И док сам му тако ћутала о томе како сам срећна уз њега, он ми је говорио најлепше речи.


"И небо је ноћас тако звездано... добро, мало ме нервирају ове звезде, ај сад искрено. Гледам их и покушавам.. не, не, глупо је. Ништа не покушавам." Прича ми о универзумима, о нама, о ноћи која штипа рамена.
"А реци ми, шта си замислио?" Смешим се.
"Немој да се смејеш. Замислио сам твој лик на небу... од звезда направљен.. Али гледааај, звезде не стоје добро и... ВОЛИМ ТЕ."
Блокажа. Тотално понестајање смисла онога што следи она да каже. Тако се то дешава, ваљда, када први пут чујеш, осећај искреност у гласу тог момка. Ваљда би пољубац све то најбоље решио, али она решава да уздахне само.

"Ја... треба ми још времена. Мене мало убија ова даљина."
"Разумем, драга, разумем да ти треба времена. Само, ја сам сигуран. Знам шта желим, уверен сам у оно што осећам."
Срце јој је пуно. Звездице, ватромети и музика из филмова - да простите, то је тотална глупост поред онога што она осећа када јој он прича. Јер, на крају крајева, она спознаје шта значи делити на једнаке делове слободу.

"Не, не, ма нисам могао. Била је ноћ, скоро поноћ, а требао сам да се вратим кући. И где ћу да идем тако касно до куће? Али боље да сам спавао у неком јарку него тамо. Тамо је била једна девојка и сама помисао да ћу да будем у просторији са неком женском особом - а да то ниси ти, тера ме да се осећам блесаво. Као да сам те већ преварио." Слеже неку тужну фацу.

"Веруј ми, могао си да останеш да преспаваш. То није превара, ниси ишао код ње, ишао си послом. И..."
"Не! Ја нисам могао. Мислио сам на тебе и... (уздише) нисам могао. Никада не бих могао да те преварим."
"Ја бих можда и могла да пређем преко преваре, евентуално ако би ми ти то рекао, а не да чујем од других."
"Е ја не верујем да бих могао. И зато је моја реченица увек била и остаће: Не чини другима, оно што не желиш да они теби чине."

"Ја сам, уствари, све ово сањала до сада, али нисам себи смела да признам. Нисам могла да признам себи ни то да се... да се мој сан остварује. Хоћу да ме загрлиш."

Речи јесу моје играчке. Цакле ми се углави као они шарени стаклићи калеидоскопа и... сваки пут ми друга слика у очима кад зажмурим, али... постоје у нама неке непреводиве дубине, постоје у нама неке ствари, непреводиве у речи.

 

Спавала је мирно на његовом рамену и када је видела да већ свиће, почела је да купи своје ситнице по соби, не осврћући се.
Пиљио је у њу, у њене беле бутине које су се пресијавале на плавчастој светлости која је допирала споља. Гутао је њене пуне усне, и све то непомично, желећи је јако. Осећао је да губи ту зеленооку, али није желео да то призна. Осећао је да му измиче, али се правио да га не боли. Али оно прожимање изнутра када би затварала врата за собом, било је неописиво снажно. Седео је на кревету, није могао ни да трепће, бојао се да је не изгуби из видокруга.
Спаковала је своје ствари на брзину и рекла:
"Било ми је лепо." Али тек онако, у пролазу. Као да је љубав обавеза.
Климнуо је главом, јер речи би само испрљале оно величанствено осећање које поносно шета црвеним тепихом његове душе. Куд сме и да помисли да претвори те мисли о њој, у обичне речи. Речи које ће проћи кроз уста свих сељака.
"Хоћеш ли навраћати скоро?" Једва је успео да прозбори.
Насмешила се, узимајући торбу, а коса јој се играла око усана.
"Не знам, пробаћу." Рекла је искрено и без сувише емоција.
Имао је снаге да је задржи уз њега. Од сад, па на даље. Али му је страх ломио груди. Знао је да неће остати.
Друго му ништа није преостало, до да стане уз прозор који је имао поглед на стару липу.
Да гледа како се вољено биће губи. И да од почетка зна да она одлази другом човеку. Оном официјалном, који је одувек био на првом плану.
Да се осећа понижено и испуњено у исти трен. Он седа на трем прозора, који је већ почео да труне, а фарба са њега да се скида. Шта је оно што види кроз прозор?
Једно враголасто девојче које му се ушуњало у живот, оставило за собом неизбрисив траг.
"Ти си такав романтик, да са тобом и испијање обичне кафе постаје специјално." Смејала би се она.
"Оно што говорим, изазиваш ти, тако да си сама кривац. Уосталом, мислим да су моје руке сигурније од кад си ти почела да се увијаш око њих."
Размишљао би он о њој. Стално би му се вртела по глави. Била је тако невина... као нежна голубица, која ће се сада отопити у његовим длановима. Али само у посебним моментима.
Њен темперамент је био ватрен, подсећао је на лавицу. Која се бори за своје место на планети.
Која је његова? Питао би се често.
И због те љубави, која је тињала негде дубоко у њему, сваки пут би дозволио да га понизи до те мере, да дође код њега, затражи нешто, а он јој да све. Једноставно да буде други. Други у свему.

Тешко је пронаћи изгубљеног себе, у некој пустињи.
Тешко је пронаћи себе чак и у неком граду где свакодневно диши милиони људи, који немају појма да уопште постојиш.

                                                         ***

"Када сам тог суморног јутра стигла на железничку станицу, била сам збуњена. Помислила са да грешим, да бих можда требала да се вратим назад оцу... да је моје место крај њега.
"Изволите" Изговорила је жена на шалтеру.
Замислила сам се. Па куда ја идем? Нисам имала појма. Само сам желела да побегнем.
"Изволите госпођице, како могу да Вам помогнем?" Већ је нервозно сиктала жена.
"Карту за Лисабон. У једном правцу." Изустила сам.
Ионако ћу се већ снаћи. Сама сам се увалила у ово.
После 2 и по сата чекања, села сам у воз и знала сам: мој живот је почео да се мења.
Све оно што ме је на телевизору заслепљивало, у реалном животу је почело да ме разочарава.
Недостајао ми је мајчински загрљај, очински савет... недостајала ми је бака. И Андреј. Онај момак ког сам оставила, без поздрава. Тако му је, вероватно, све остало нејасно, замагљено, чудно...
"Али желим да пронађем себе!" Убеђивала сам се.
Не могу да кажем, живот је био тежак још од почетка. Сналазила сам се једва са својим енглеским, и већ кад сам изнајмила собу у којој ћу боравити, новца је понестајало.
Запослила сам се код приватника, коме ћу месецима касније прати кафанске клозете. То сам урадила од своје младости? То је та судбина за коју сам се борила? Због које сам напустила све?
После годину дана, када сам већ пристојно живела, решила сам да се специјализујем у домену архитектуре. Да станем на ноге и престанем да радим за друге.
Да сама одлучујем о свом постојању.
Кажу да се лепе ствари догађају онда када то најмање очекујемо. На факултету сам упознала Шпанца који се одмах заљубио у мене. Мислим да тако звучи моја прича."
Изјавила је Весна, по повратку у своју родну земљу.
Новинарка:"Да ли Вам је жао сада, после свега? Да ли се кајете због ичега?" 
Весна: "Знате како, она коју сам највише волела, моја бака, умрла је, а није ни знала да ли сам жива, шта се догодило са мном. Бојала сам се да је тражим, да се не бих сусрела са прошлошћу. Тако је то... Кад једном одете, живот креће даље, а ми не желимо да се он за тренутак врати. Поготово не, када нам све крене на боље. Изгубила сам и оца, због ког сам и решила да напустим све. На крају крајева, кајање не води никуда, а ја не желим да се вртим у круг. Сама сам то изабрала, тако да ћу носити свој крст до краја."
Новинарка: "Одакле помисао да се уопште вратите у државу?"
Весна: "Имам сина који ускоро пуни 18 година. Са истим оним Шпанцем ког сам упознала на факултету. Шпанци су невероватни мужеви. Топли, пажљиви, пружају све вољеној жени. Дуго после порођаја, није ми дозвољавао да макнем прстом. Све је радио, од чишћења до пресвлачења бебе. Усрећио ме је тај човек... И ето, данас, после 20 година, могу рећи, навикли смо једно на друго. Дошли смо, како би наш син видео мало "овог овде", научио је мало српског, па да проба и да га искористи. Ипак је то, неким делом, његово. Вуче одавде."
Новинарка: "После студентског живота, напустили сте заувек Португал. Разболели сте се, удали... То су уједно и трагедије и лепи животни тренутци. Како сте се изборили са тим?"
Весна: "Не бих могла рећи да је трагедија. То је нешто што се вуче из фамилије. Мајка ми је боловала од дијабетеса, тај терет сам добила и ја. Али сам ипак срећна, имам сина, мужа који ме воли и цео живот за мном. Сад, биће како ми је записано. Ја се борим до краја, велики сам борац. После студентског живота, истина је, одселили смо се у Мадрид, касније смо се настанили скроз на југу Шпаније. У сваком кутку тог градића, сакривене су моје најлепше успомене. "
Новинарка: "Отишли сте у потрази за својом судбином. Да ли сте је пронашли?"
Весна: "То се ја, и данас дан питам. Да ли сам је пронашла, или сам је оставила овде, одлазећи у бели свет...? Не знам, остаће то загонетка за мене, до саме моје смрти."

                                                       ***
Скоро ће четрдесет година. Кажу да никада није касно за ону љубав, која ти је суђена још од почетка.
Брезе су се њихале, красећи улице њиховог села. Стара клупа, на којој су се Андреј и Весна први пут пољубиле... некада давно.
Њихов састанак после 20 година. Као да се и сада препознаје она ватра у очима. Као да се никада нису ни растали.
Порастао је, прави је мушкарац, јак, брата му је густа, руке велике.
Чим га је угледала, Весна је знала. То је њена судбина. Судбина од које је побегла, уплашена. Онда када јој је младост дала снагу да трчи.
"Био си сво време ту." Рекла је тихо. Неколико седих власи  јој се лелујало на ветру.
"Чекао сам те." Рекао је његов дубоки глас. А црне очи, боје чемера, говориле су о недостајању.
И плакала је. У његовом наручју.
Плакала над својом судбином, коју је сама изабрала.

Никада се није развела. Допустила је себи да пати, због грешака из младости. Душа јој је остала у шакама оног Андреја.
Човека који ју је чекао после толико времена. Човека који се никада није женио, јер није желео да усне укаља нечијим туђим уснама, после ње.
Да своје тело прода другој, без љубави.
Од првог дана, био је њен.
Све док смрт није однела све...

"Сањала сам те опет. Држали смо се за руке." Рекла је стидљиво.
"Како? Је л' овако?" Питао је, уплашено јој стежући руку.
Срца су им куцала све јаче.
"Тако" Уздисала је Весна.
Били су деца. Било им је скоро 19 година, али су још увек били деца. У њима је остало оне детиње невиности и доброте, која се скрила тихо под покривачем њихове душе.
Припадали су једно другом, јер су се савршено допуњавали.
Весни је често претрчавала кроз мисли, она реченица коју јој је мајка изговорила пред смрт. Питала се, да ли је Андреј тај коме своје срце требала поклонити?
Заборавила је да пита мајку, како ће препознати оног правог?
Од мајчине смрти, Весна је певала само тужне песме. Ако би их некакав случајни пролазник чуо, најежила би му се кожа, а у срцу би осетио неко пробадање. Њен продорни глас, стигао је и до најчвршћих срца.
Када је била срећна, заборављала је на песму. Тада је чак и асфалт упијао њену радост и радовао се заједно са њом. Као да је цвеће расло путем којим је Весна пролазила.
Чудила се бака, како то да песму призива само у тешким моментима. Зато се плашила, сваки пут када би села за клавир.
Знала је да се опет сетила мајке, претурала по успоменама и нарушила их.
Ускоро су почеле и свађе. Отац је много више времена проводио у кафани код Миће, него што је боравио кући.
У последње две године од кад јој је мајка умрла, Весна као да је остала и без оца. Отела га је чаша.
Љутила ју је његова немарност.
"Као да имаш тридесеторо деце!" Хистерисала би када би га ухватила трезног, мада се то ретко дешавало.
Једини спас, проналазила је у тим савршеним моментима поред Андреја.
Био је стидљив, али су умели да се ускладе. Њен јак карактер је њега очаравао, док се она дивила његовој доброти.
"Срећо моја, чуваћу те, обећавам ти. Само те од звезда нећу скривати. Пустићу да те дирну, да засијаш. Да се људи диве твојој лепоти. Да могу да се шепурим што си моја. Магична. Понекад, гледам те и мислим: да ли си стварна? Бојим се да пустим време да пролази, мислим се: проћи ће." Говорио јој је, са неким жаром у очима.
Ноћу, када би остао сам, сањао би о њима. Како јој ставља прстен на руку и како се заједно боре за сопствену срећу.
Углавном, када све делује савршено, нешто крене низбрдо.
После дуге ноћи, удараца које је попила од стране њеног оца, трагова бича по целом телу, Весна се борила са самом собом. Скоро до сванућа није престајала да плаче. Али није зајецала ни за трен. Не! То су биле сузе које су у себи носиле бес. Тугу за мајком. Бол за оцем и његовом судбином. Те сузе су одлучивале.
Спаковала је кофер и отишла да тражи своју судбину. Знала је да је она ту негде...

(Наставиће се)