Сутра је нови дан...

Некада давно, чуда су се заиста догађала. Али као што све (у овој земљи) пропада, пропала су и та чуда. Свако време има своје бреме. Све оставља последице. Тако да, ако смо и престали да верујемо у чуда, могли смо да их изазовемо, када нешто јако пожелимо. Једно од чуда био је и остаће он.
 Упознали смо се на почетку прве године гимназије. И уместо да се понашам према њему нормално, као према било ком вршњаку, ја сам стекла неко поштовање према њему.
Укључивањем у свет глуме, била сам му ближе. Иако нисмо били исто одељење, постајали смо све приснији један са другим. Пријало ми је његово присуство, његова духовитост коју још увек нисам открила у другим мушкарцима, његова мушкост, јак карактер. Прави лав, као што је и у хороскопу. Глумили смо у неколико представа, практично сваки дан нам је пролазио у присуству оног другог. И онда, сасвим несвесно, схватила сам да је он она моја прека потреба. Да имам уз себе неког ко је јачи од мене, неког ко ме разуме и неког толико интелигентног.
 Наша је прича била једноставна. Када је он био ту, нико ми више није био потребан. Имала сам све уз себе. Свог давно одсањаног мушкарца. А пред светом смо били скоро странци.
  Културан, паметан, интерсантан. Сан сваке мајке.
  Имао је једног најбољег пријатеља и брата. Они су били његов свет, они којима је све говорио. И тако, када бих са њим причала, ни сама нисам знала, да ли сада говоримо саркастично или озбиљно. Једини мушкарац који је поред мене био доминантан.
  Са мајком сам у изванредним односима. Она зна о људима који долазе и одлазе из мог живота. Њега није лепо дочекала: "Драга моја, па ви сте род!"
Биле су то речи које су сломиле моје срце, на неки начин. Зашто стављати барикаде на нешто толико специјално, можда непоновљиво?
  Касније ми је баба причала да су ипак удаљене те родбинске линије. "Али крв је крв!" Говори ми увек. Уз назнаку: "Немој, љуби те баба, да направиш неку глупост."
   Рекла сам му то, рекао је да су глупости.
   Никада ме није пољубио. Једном смо се, у Карловцима, држали за руке. И то је био најинтимнији моменат. Као да је дотицао само моје срце.
    Касније се појавио Словак, а њега сам одгурнула у страну. Иако, сваки пут када бих га срела, сетила бих се потенцијалних "нас". Временом се све више приближавао оном савршенству о ком сам сањала. Показао је, иако вероватно несвесно, дозу љубоморе прека Словаку.
    После једног неспоразума и моје импулсивности, посвађали смо се. Патила сам јако због тог губитка. Као печат у сећању, остаће ми урезана она ноћ. Када ме је ухвтио за руку и рекао: "Од тебе ово нисам очекивао. Ја сам имао 2 особе које сам пустио у свој живот. Сада мислим да ми је жао што сам ти пружио прилику да будеш трећа."
                                                                             

 

                                                                                      Наставиће се....

Испоставило се да време стварно лечи све, тако ће извадити и оне флеке које су после њега остале.
И остаће ми у неком бледом сећању, као нешто што се није дало запамтити, а било је лепо...
Питања која не бих желела да поставим сама себи, али се врте, ипак.
"Да си бар допустила да пробате... да си била стрпљивија... да си га подржала, сада... шта би било?"
У мојој глави био је осликан лик савршеног мушкарца, онај о ком сам сањала. Мој, само мој... онај прави.
Захвалила сам небу што ми га је довео. И тати, јер верујем да је имао удео у томе.
Да ме чува од свег зла.
Ето доказа да савршенства не постоје.
Како доказати себи самој, да није био за мене?

Као што сам проценила, сетио ме се. Али да сам тада пала, вероватно би се цео ток приче променио. А то није пожељно... зар не? И зато сам према њему овог петка била хладнија од леденице.

И не плачем уопште, не патим. Али ме понекад обухвати нека лепршава носталгија. И не да ми да се отарасим сећања на нас и срећу коју смо делили. Још по некад осетим мирис његовог парфема или пољубац у чело...
Али схватим да је узалуд. Ствари се не могу исправити.
Жалим мало, можда.
Али знам. Пробудићу се једног суморног децембарског јутра и уз себе ћу имати биће које волим. И чисто сумњам да ће то бити он.
 
Али ми ипак недостаје.

Уверила сам се да ти неки људи једноставно постану драги, због онога што јесу.
Са њим сам увек проналазила заједнички језик. Па чисто да му се захвалим путем овог поста. На његов дан!
Дакле, сопран, желим ти најсрећнији рођендан!
Нека ти сваки нови дан представља изазов, да сваке вечери легнеш у кревет са веееликим осмехом на лицу!

Пре свега, да останеш дете у души, заувек!

 

Веровали или не чак и маме славе рођендане!
Од када је сазнала да је у другом стању, одмах се знало да ће бити дивна мајка. А од кад је њено Сунашце дошло на свет, запоставила је све послове и њено право име је Мама, па тек онда сунчица ... :)

Најлепше букете цвећа, само за њен дан:

Већ је прошло подоста времена од када си отишао.
Некако сам се навикла, можда због превише обавеза, које су ипак добродошле, можда због тога што сам бесна.
Постао си одиста безобразан и некако ми је драго што те нема више у мом животу.
Речима си ми налупао шамаре, тако да се вероватно нећу скоро окренут за тобом.
Али признаћу, био је то онај осећај о ком сам до сада само читала. Шетала сам са сетром и у једном моменту ми се учинило да видим тебе. (да ли је то тако увек са заборављањем? причињава ти се да га видиш, а оно ништа...?) Одједном сам се пресекла, а очи се напунише сузама. Не, то није било самовољно. Једноставно се десило, то не бира човек...
Било је тешко повратити се, али ту сам! Усправна, јака, разочарана... али вољна да идем даље, научим из овога и не понављам исте грешке.
Не треба увек давати сва осећања на тацни. На крају ће ти бацити тацну у лице, све са јелом постављеним на њој (осећањима).
Нећу да се питам да ли је вредело све што сам учинила, али сам ја мирне душе.
Жртвовала сам се безброј пута, пролазила стотине и стотине километара како бих била уз њега. Целу Румунију прешла како бих се сакрила у његовом загрљају.
Уздисала и гутала сузе.
Све то, да би ме одбацио као последњег олоша.
Бар знам да сам учинила све. И наставка више нема...
Ту је почетком октобра стављена тачка.

Само још мало, да уживам у кињењу себе саме.
И нека киша пљушти, убија... не видим ни куда идем, али знам да морам да стигнем до његовог интерната. То је углавном, као у филмовима. Трчимо кроз баре и тражимо интернат број 17...
Сто зграда, још сто... одакле извиру? Студентски град. Сви су интернати овде смештени, као да су наслоњени један уз другог и смеше се нама, лудима.
А онда, као неки флеш. 17.
Добро и шта сад?
Као, мирна сам, знам где проводи дане. Баш лепо...
И радо бих да помешам своје сузице са оном кишом која је желела да обори кишобран.
Изнутра ме је пекло оно сазнање да ме је заменио са 10 нових девојака. Које су, верујем, лепше, можда боље, паметније, вредније.
Али ме је пекло. Зато што сам се трудила да будем уз њега увек. Док је падао, посустајао, склапао нове везе. Раскидао. Испити, један, па други... Туге. Увек ту уз тебе. Рођендани.
И где смо стигли? Да одједном стави тачку, јер упознаје интересантне људе.
Хвала Богу што је синоћ падала киша.
Нека смиреност се ширила кроз моје тело.
Флеш.
Четвртак вече. Нас двоје, као прави странци. Како ме избегава... и мало љубоморе када га упознајем са другом. Загрљај за крај. И то је све.
Зашто ме онда још увек тражи? Нека га однесе ветар, заувек. Хоћу да заборавим. Да се исплачем. Да покажем себи да никада и није био за мене. Да је само пролазник.
Да га ишчупам из овог лудог срца. Да кажем да уопште није вредело све што сам учинила. Да закључамо, једном заувек ово поглавље.
Од свега што нам је преостало, после те глориозне љубави, развејаних осећања, не желим више ништа да задржим. У сећању се заледило све, онако како је некад било.
Како си ме стегнуо у наручје, како никад нико није и желела сам да заувек тако остане.
Додирнуо си моју душу, као што нико није. Твојом љубављу си ме узвисио. Оно сам што јесам, другачија него пре годину и седам месеци.
Када си ме обележио познанством нашим.

Знам, једног дана ће ти бити жао што си ме се одрекао. Покушај да разумеш моју тугу.
И знам, једног дана, бићу срећна што се све овако завршило. Молим те да ме тада оставиш да уживам у тим осећањима.
Као што сам се и на ову носталгију навикла.

Отишао је у Братиславу, како би студирао теологију. Појављивао се на мом блогу у више навратаја, једном сам га представила са мојим преводом његове приче, а неколико пута писах о нама. О оној вези између 2 бића која су на истом нивоу, која су се пронашла.
Прича која је, сећам се, многе растужила, а мама каспер ми је рекла да је најлепша коју сам написала, посвећена је управо њему. Пре 2 месеца, игром случаја, упознала сам његовог најбољег пријатеља и била у прилици да са њим проведем 10-ак дана.
Тако се, ваљда, сазнају важне ствари. Најбољи пријатељи, некако, осликавају и нас саме...

 

 

Чисто да бих запамтила 15. октобар
Још један 15., у низу лепих.
Остаће у сећању, на Словака, који ми је некада био све.
Болеће још неко време, али ето, Словака више нема.
Нема га у мом животу. Напустио ме је, машући без речи. Без објашњења.
И то је оно што ће ме пецкати још неко време. Та мистика, нејасноће... Ћутање његово.
Али сам свесна да мене чека живот, који чека да буде испуњен.
Носићу црну машницу уз срце, чисто да се зна да га још увек нисам преболела.
И да у мени још увек гори нада да ће се вратити.
Сећам се нашег последњег загрљаја.. пре практично 10ак дана. И како сам се истргла из њега и побегла главом без обзира.
Сада ми је близу, то највише боли.
Драги мозгу, опрости за преоптерећивање информацијама о њему.
Драги стомаку, опрости за све лептириће и вартомете.
Драги јастуче, опрости за све сузе и уздисаје.
Драго срце, опрости за сва разочарења.
Покушала сам да га задржим, мислим да сам учинила све што сам могла. Да сам била у могућности да ишта урадим, урадила бих. Али нисам могла. Покушала сам да причам, да објасним, да покажем своја осећања.
Али једноставно то њему више није било битно.
Сада сам остала сама, са својим осећањима која не знам где да "тутнем", да се забораве...

 

Вељко прелази прстима по типкама клавира. Загледан у једну тачку изнад њега. Тешко дише, као да га нешто у грудима стеже. Његови уздисаји одјекују у соби, по поду су разбацани папири са нотама, неки су изгужвани, побацани по ћошковима.
Пред очима му се одједном појављује бледо лице Таре. Њене светле, плаве очи које сијају на сунцу. Њеног носа који се лако мрштио када јој нешто није годило, туге у њеним зеницама када је одлазио.
"Вратићу се, Сунце моје" Шапутао јој је, гутајући сузе. И тако би се растајали, месецима, док је учио по белом свету, култивисао знање по Берлину.
Наслањао би шаку на прозорско стакло воза, а њена би попунила оне празнине међу његовим прстима, са супротне стране.
И одлазио би воз, јурећи, а Вељку би се још дуго причињавале њене плаве локне.
Сетио се њених крупних очију, које су биле пуне суза када јој је рекао да је дипломирао и да се сели у Беч. Било је толико среће и туге измешано у њеном осмеху. Радости и бола.  Није могла да  уздржи сузе. Просуле су се као бисери са покиданог ланчића на врату лепе девојке.
"Пођи са мном" Молио је. У његовом гласу се препознавао очај.
И горки укус у устима, који никада неће заборавити, када је одрично климнула главом.
Још само један догађај их спаја: свадба њене сестре у Калифорнији. И онда ће се заувек раставити, свако ће својим путем поћи.

                                                            ***
Вриштање. Надеждино срце убрзано лупа. Мрак је окружује, она као да трчи у круг, не може да се заустави. Кочнице не постоје. Игра на живот или смрт.
Она жмури. Запушава уши шакама и као када је била мала гласно говори "Ла-ла-ла-ла" Све гласније и гласније, као да жели да надгласа оно изнутра, што је притиска, што јој не даје мира. Гласови у њеној глави, неки блесави осећај кривице и одједном, уплакана пада на под. Јецаји. Али више ништа није у њеним рукама. Крај је већ ту, само што Надежда не жели да га прихвати. Ствари не сагледава реално, остала је загубљена у прошлости.
"Тамо негде".
Они који су је познавали  и пре удеса, више нису могли да је препознају. Била је један од најбољих менаџера у угледној фирми. А сада је доспела до душевне болнице.
Није могла да се избори са самом собом. И тако је то са великим људима - брзо дотакну дно, а што је најтужније, у већини случајева се више никада не подигну.
У њеним помућеним мислима се извија неки тајанствени осмех. Пресеца се слика, као да се губи. Лице је у магли, али она успева да га сагледа пажљиво. Њена Снежа се смеши, као и увек. Њен оптимизам јој је увек падао као мелем на рану, охрабрење, нешто без чега није могла да осмисли свој дан.
Сећа се како су као мале градиле куле у песку. Још тада, Надежда је била уверена да ће јој Снежа остати заувек "прва до срца". Другарица за коју је вретело дати и живот.
И ето! Њихове радости, када су чуле да пословно, али заједно, путују у Калифорнију.

                                                            ***
Вељко је био један од оних путника којима пртљази нису били потребни. Носио је њу, његову Тару, увек у срцу. И ноте су му биле измешане по мозгу. Он је нон - стоп у глави имао неку мелодију, која се непрестано вртела, мењајући ритам са времена на време... Свакој стварчици је додељивао по неку ноту, све га је инспирисао. Углавном су његове мелодије биле ритмичне, брзе, као и његов живот: интересантан и брз.
Али и динамични људи понекад желе да се скрасе. Када пронаћу своју мирну луку.
Његове место под сунцем било је уз Тару.
Док је писао, сањао је о њој, о потенцијалној породици, замишљао је мале близне дечаке, опијен мирисом њене коже.
Чак и у тим моментима, када се паковао да отпутује у Беч, знајући да ће ускоро све бити рашчишћено са Таром, он се присећао оних идеалних момената, поља ливадског цвећа, њене руке у његовој, савршених осмеха и додира који је лечио сваку болест. Губећи се у сећањима, заборављао је на садашњост. Градио је себи оазу у којој се осећао добро.
Тек касније, када би сагледао ствари из оног правог угла, обузимала га је носталгија и тешке мисли су му се мотале по глави.
Волео је. по први пут у животу, одустао би од свега, само за њу. Али њено одбијање га је натерало да се замисли "Вреди ли?" било је питање које га је већ данима мучило.
Изолован у савршенству прошлости, изгубио је појам о времену. Дао је обећање да ће јој бити пратња, да ће заједно са њом у Калифорнију на свадбу, али под условом да се по повратку достојно разићу.
Чини се да је Вељко заборављао последњи део договора.

                                                          ***
Кикотале су се, чим су заузеле своја места у авиону. Већ после пар сати, једна од њих ће бити мртва. Да је то тада знала, Надежда би можда стегнула Снежу чврсто у наручје. Можда би јој рекла колико је воли, да не жели да је изгуби. Да је она нешто најбоље што јој се догодило. Али била је немоћна.
Данима после несреће је седела на њеном гробу, говорећи јој о болу, о прошлости, о проклетству. О авионима у које се више никада неће попети. О правом пријатељству. Причала јој је о губитцима. И ти њени разговори су постали толико уобичајени за њу, да их је касније настављала идући кући, низ Алеју Хероја, пролазећи покрај тужних врби, које као да су јој се клањале и туговале са њом, али и за њом. Шетајући низ тесне улице велеграда, говорила је... људи су се смејали, чак се и не питајући како је дослепа у ово стање, из ког нема повратка.
Опет јој се оцртава лик најбоље другарице пред очима. Она је ту, само што је не додирне. Сећа се ње, у оном тренутку када јој је рекла да је положила возачки испит. Осећа мирис радости која се ширила тих данима у њиховом окружењу. Сећа се Снежиног првог пољупца и њеног узбуђења, са којим је трчала право у Надеждино наручје, како би до јутра чаврљале о томе.
И више је нема, одједном слика нестаје, као да се телевизор угасио. Бледи слика, али бол још увек прожима све изнутра. Он никада неће нестати.

                                                         ***
  Заузели су своје позиције у огромном авиону. Враћајући се из Калифорније. После незаборавне ноћи, вођења љубави до поподневних сата. На неки начин, Вељку је све то пружило наду, док је Тара још увек била подоста хладна.
"Недостајаћеш ми" Шапнуо јој је, стежући њену руку, чврсто, као да је предосетио да ће је заувек изгубити.
  Игнорише помисао на то да је више нема. Чује се тужна мелодија која допире од његовог клавира. Нека тешка, разарајућа и болна мелодија, као да говори о растанку, о смрти, о трагу који на њега то оставља. Као да га пече изнутра, он посустаје. Закашљава се, тешко дише и на тренутак обуставља свирање. Али већ идућег момента наставља, последњу песму посвећену њој. Овим ће заувек завршити своју каријеру композитора. У покушају да искомпнује остатак своје судбине са празнином која вришти у њему. И тешко му је, али обећава себи да ће издржати, још само мало, док не одсвира "Опроштајну". Последњи такт. И он затвара клавир сигурним треском. И тај ће тресак много времена касније, да му одјекује у мислима. Као питање, потенцијално кајање и изгубљена љубав.

Први део 

 

  Преко платна се прелива маслинасто зелено Сунце, кроз тешку маглу и много дима, тек се једва види по који зрачак, као знак неке наде која дрхти, само што се не сломи. Несигурним рукама, сликар прелази преко платна. Убацује још црне, преливају се боје стварајући застрашујућу, тамну слику. Као да је неко измешао бол, тугу, сва тешка осећања, сложио их као пузле: и ево шта испаде.
Из дрхтавих руку испада му четкица, он је подиже, смирено, као што му је доктор наредио. Не сме да ремети своје психичко стање. Зато и даље слика: како би избацио из себе сав чемер који носи у дну душе, који тиња у њему, изгриза га изнутра и не даје му мира.
Пламен му је пред очима, све односи. Одједном све нестаје. Као да остаје сам...
   Изнова, додаје мало црвене, као да се по барама пролила крв. Пече га изнутра нешто, он додаје још црвене. Као да ће њоме појачати осећања која жели да пренесе.
Јесен му се одавно завукла у кости, ко зна кад ће оданде изаћи... Море га тешке мисли и од њих не може да се сакрије.
                                                            ***
   Уплакано лице девојке која подсећа на лутку. Очи као два плава кристала се цакле, црвене од суза, које се сливају низ њене беле образе. Риђа коса јој се лепи за лице а јецаји одјекују у соби пуној немира. Сада ће попримити мирис туге, која се заглавила по свим њеним буџацима. Покушава да убеди себе да није истина, да ће се Оливер вратити. "То је само сан, набујале тешке мисли, вихор који ће проћи". Убеђивала је себе.
Али се навршила већ прва година од кад је остала без брата. Нешто њено, откинуто од утробе.
  Флеш. Сећа се како га је до последњег момента држала за руку. И онда се авион руши, само осам преживелих путника.
   Љубица је дрхтала као прут, ноћима касније, док се борила. Тада су живот и смрт биле најбоље другарице, а она шетала границом између њих. И на крају је живот ипак победио, због њене воље.
                                                            ***

  Сликар се уморио. Седа на столицу и загледан у тмурно јутро које се кезило кроз прозор, залази дубоко у своје мисли. Тунели кроз које пролази су тамни, нема ни трачка светлости. Он склапа очи, али још увек му у ушима одјекује дечији плач. Невини дечак и његова мајка, која је била изврстан лекар. Он види ватру која их гута, мршти се и брзо отвара очи. Слика пред очима нестаје, али осећање празнине изнутра га никада неће напустити.
  Устаје, а на њему се тачно виде промене. Сада је просед, погнуо је леђа и боре су му прекриле лице. А нека туга се усадила у његове очи, па слабо говори, затворио се у себе и скоро да из куће не излази.
   Додаје наранџасту боју, као симбол пламена. И одбацује недовршено дело у ћошак собе, као и све што је започео.
   

                                                           ***

   Пред очима се мењају слике њиховог детињства. Када су делили и последње парче чоколаде. Оливеров топли осмех који је одлеђивао и најхладније човечије срце. Како израста у плавушастог момка и држи за руку једну Анђелу...
Љубица се дури, осећа се запостављено. Њене риђе локне се пркосно мрште, као да саме завиде оној плавој Анђели која је освојила срце њеног брата и можда га заувек зароби и присвоји за себе.
Љубица планира пут у Калифорнију код родитеља. Тако ће Оливера имати само за себе... бар неко време.

                                                           ***
   Од када се његова ћерка удала за човека друге вере, сањао је о унучету, преко ког ће опростити ћерци на томе што се одрекла себе због другога. Чекао је годинама малог анђела, док се једног новембра није појавио Наталијин син јединац. Дете које је имало осмех у очима. Постао је главни мотив на дединим сликама. Од једном је његов правац у уметности добио нову боју, светлију. И као да је свакодневно и деда постајао све млађи, дружећи се са унуком. И тако му давао један део себе. Понекад, док је сликао, размишљао је о тим линијама око његових усана, неукаљаних греховима. О том анђеоском лицу. Истина је: можда га је волео више од његове мајке. Њега никада неће моћи да преболи.

                                                           ***
   Авион раздире облаке, пропада кроз њих. Оливер стеже сестрину руку. У грлу му се стежу речи које никада није изговорио. Рекао би јој да је воли, али је превише тешко. Његов израз лица, ипак, рекао је много више. Да му је жао за све. И да је њему, Љубица увек била испред свих. Жена модел. Она о каквој је сањао да ће једног дана пронаћи.
Она је загледана у његове крупне очи и жели да их добро запамти. Ко зна шта ће се догодити. Жели да их такве понесе и на онај свет. И једна тешка, оловна суза кваси јој образ. 

 

Наставиће се ...

Није да не желим да признам. Ево, викнућу: у ужасном сам стању.
То су ти осећаји када не могу да се покупим. И ствар измичу контроли. Лако је дању, када су ту људи, обавезе... Али ноћу, када се хладан ваздух проспе тамним улицама, језа ме дрма.
Како су се само ствари промениле, а ја не могу више да их контролишем. Све је теже, треба се борити. Чини ми се као да одустајем, много пута. Да сам превише уморна да бих схватила шта у ствари желим.
Јуче сам била девојчица, данас сам матуранткиња. Теже је него што сам мислила. Треба донети одлуке које ће оставити трага на цео живот. Отићи? или остати?
Ја и он. Нека меланхолија која ми зуји у ушима. И онај моменат када се трзам из његовог загрљаја и одлазим.
Па плачем, чисто да олакшам себи.
И певала бих тужне песме наглас, нема везе што сам сама на улици.
Најгрознији осећај, шетамо један до другог, руке нам се случајно додирују, не могу да издржим када нам се погледи сретну и тако ми недостаје, иако је ту.
Мало сам носталгична. Мало више. Можда је само период, проћи ће... али је све другачије, морам да се навикнем. Можда.
Само ћу признати да сам схватила. Ово осећање што носим у себи је почело мене да контролише. Разбујало се, ноншалантно и ето. Оно ме води.

Напокон, више не морам да те тражим у другима. А дешавало ми се, шетам улицом, учини ми се да видим твоје лице.
"Ма престани. Он је километрима далеко."
Када смо се упознали, сањао си о другачијем животу. Имао си у глави неке идеје о екологији, новинарству... О Братислави. Чак и о еазним даљинама...
После годину и по дана, када смо се зближили довољно да препознајемо дисање оног другог, после безброј загрљаја који су временом говорили све више, после пропалих покушаја, после нечег што се назива правим пријатељством, после тога што смо се залагали једно за друго, после мог беса и одустајања, после твојх "молим те", "требаш ми".
После обостраног "волим те" и "недостајеш ми"... Кажеш: "Долазим у Темишвар ти си један од разлога"
У углу мога ока назирала се нека срећа, неочекивана радост. И стандардна питања: "Чиме заслужих ово биће...?"
И тако је време брзо прошло, сретали смо се у туђим градовима, а пре неколико дана добили смо један сопствени. Наш град, у ком можемо да сањамо заједно, чак и да покушамо да остваримо нешто од тога.
И као да се не познајемо, пре тог поновног сусрета, колена су ми клецала. Као да то није био мој добро познати Словак, понестајало ми је речи, бојала сам се да не паднем. И видим га, смеши се са краја улице, журимо једно ка другом, а као да нам људи не дају да се сретнемо, све извиру са свих страна, шири руке и ја се бацам у његово наручје и да... сада схватам шта ми је недостајало.
Моја мирна лука, уточиште које ме увек прими назад, куда год сам корачала пре тога.
Оно што ме увек призива да се осврнем, када бесна одем и кажем да је крај.
Мирисао је феноменално, а нека ме је носталгија убила када сам стигла кући и мирисала на њега.
Мој Словак, студент географије-туризма.
Сада је ту, после тога што ми је изјавио љубав. "Али није нам време", додао је.
Кроз сузе сам шапутала да је све уреду.
И сада, када знам да ми је на дохват руке, некако захвалнија лежем у кревет сваке вечери. Захвална Богу што нас је спојио. Дао нам шансу...
Доста тога и од нас зависи.
И опет почињем да га сањам. И не знам да ли је перфектнији у сновима, или у реалности. И то је оно што ме тера да се радујем сваком новом дану...