Сутра је нови дан...

 "... Христос је умро за грехе наше, по Писму; и сахранили, и он је васкрсао трећи дан по писму." (1 Коринћанима 15:3-4)

 Сви смо, колико толико, стигли до закључка да је живот једно лепо чудо, река која се не може два пута препливати. Поред свих сурових одузимања драгих нам људи, поред свих падова, поновног уздизања и кретање од нуле, овај живот је јединствен и треба му се радовати. Господ нам је дао тај дар, у нади да ћемо моћи на најбољи начин да се снађемо са њим и да га искористимо.

 "Јер Богу тако омиле свет да је дао свог јединородног Сина, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни." (Јован 3:16)


Доказ да је Господ увек ту за оне који у њега верују, јесте управо та жртва. Када жртвује свог јединородног Сина за нас грешнике. Зар није то довољан разлог да се радујемо сваком новом дану?
Наш проблем је што постајемо себични, гледамо само како себе да обезбедимо, а Господа се сетимо само у најтежим тренутцима свога живота.

Нада ипак постоји. Зато што Свевишњи говори:

"Ко позива на име Господње, биће спасен." (Римљанима 10:13)

У то име, сретан Вам ускрс, драги блогери. Нека је Христос са Вама од данас, током целе године.
Да празнике проведете са најмилијима у срећи, здрављу, миру и весељу.
Све остало дође временом.

Христос Воскресе!

 

  Данас, када прелиставам слике, а у позадини се нижу звуци мелодије која погађа, срце се стеже.
Речи кажу: "Љубав мог живота, моја сродна душа, а уствари-мој најбољи пријатељ"
Уствари, ја имам само то последње.
И тако, док лежим у кревету и размењујем поруке са њим, размишљам о нама у будућности. Иако знам да никада неће бити "нас" тамо негде. Шапућем самој себи на ухо: "Престани да се надаш, душо." Колико смо само пута начињали ту тему? И сваки пут је то био ураган који за собом не оставља много тога.
"Јесте ли се помирили? Сад сте опет заједно?" Пита мама са осмехом на лицу.
"Немој, молим те, немој никада више то да ме питаш. Нисмо заједно. Никада нећемо бити заједно. Ми смо само најбољи другови и тако ће бити заувек"
Речи се лако изговарају, али дуго после пеку у стомаку.
И колико је само пута рекао: "Не могу. Жао ми је што патиш због мене, али није у мојим рукама"
И колико сам пута рекла: "Крива сам. Биће све уреду. После неког времена ћу те заборавити."
Нисам заборавила.
И колико сам пута заплакала док смо причали.
Колико сам само пута покушавала да објасним себи да не смем да идем тако далеко.
Да се губим у времену, да престанем да се надам. Зар је толико тешко?
Али моје срце диктира други ритам, ноге га без питања прате.

Лежим на његовом рамену. Причамо, соба је пуна наших пријатеља. Он чачка телефон. Улази у именик, брише број своје бивше.
"Ко ти је то?" Правим се луда.
"Не познајеш."
"Нисам ни чула ништа о њој?"
"Не."
"Зашто си избрисао њен број?"
"Зато што ми не треба више."
Остајем зачуђена. И, шта ја треба да схватим на крају?

Понедељак. Улазим у аутобус који креће на националну олимпијаду. Нас 40-ак. У стомаку неки чудан осећај. После толико месеци ћу додирнути, загрлити мог Словака. Пут је дуг, 9 сати клацкања, пауза, климе, али и доброг друштва.
Они стижу, са њим причам целим путем.
После два сата, стижемо и ми. Видим га кроз сноп сунца који пада тачно на њега. Идемо смирено ка њима, а срце искаче из груди. Грлим га и привија ме чврсто уз себе. Пожелела сам да ме никада не пусти, али сам обећала да нећу да будем толико изгубљена.
Шетње са њим, приче, никада доста таквих ствари.

                                                     ***

У руке ми долази папир са субјектима. Први је Дучићева песма, треба извршити књижевну интерпретацију. Други је састав, тражим очима наслов и осмех ми извире на лицу. "Последњи пољубац" Напокон се неко сетио да нам да инспиративну тему. И пуштам руку да искаже све оно што ми је у глави. Пишем о Њему, али правим трагедију.
Делови из мог састава, звучили би овако:

Сутон. Сетим на узаврелом камену његовог гроба, дан се гаси и одједном: јун почиње да мирише на носталгију и последње "збогом".
На небу се преливају нијансе љубичасте, наранџасте и розе боје, а у мојој глави се преврћу слике, као за инат се враћају успомене. Све оне изговорене речи, речи које су остале да леже у грлу и до данас остале неизречене, сви додири, држање за руку... и тако стижем до оног петнаестог априла, када смо први пут изговорили своја имена. У том тренутку, десило се оно чега сам се највише бојала: изгубила сам се у плаветнилу његових очију.
Ми смо били пар који се није држао само за руку, већ и за срце. Сећам се како смо једног предвечерја седели прилепљени једно уз друго, он је устао и почео гласно да говори: "По први пут, знам шта желим од живота. Ти ћеш бити моја жена, видећеш. Дочекаћемо касну старост заједно". Благо руменило се ширило преко мог лица, ћутала сам, иако сам желела исто то.
Људи су се чудили како наша осећања одолевају верским и националним разликама. Али никада нисам могла да објасним свету да могу да будем Српкиња и у наручју једног Словака.
Био је војник. Сваки пут када је одлазио на дужност, срце ми се цепало. Проводила сам сате молећи се испред иконе Светог Ђорђа: "Молим те да ми га вратиш." И сваки пут када је телефон зазвонио, срце је застајало.
Имали смо обичај да шетамо крај оближњег језера. Стојећи тако крај тог природног огледала, окренула сам се ка њему и упитала: "Шта видиш?" Проучавао је моје лице, иако је добро познавао већ сваку пегу и са сигурношћом је изговорио: "Своју будућност."
Даљина је учинила своје. Растанци са П.-ом су више болели него било која отворена рана. Гутала сам сузе сваки пут када је воз клизио низ шине и губио се у мраку.
Тада сам разумела реченицу коју ми је драга особа стално понављала: "Даљина гаси мале ватре, а велике разгорева"
Управо зато, сваки нови састанак са њим, био је откривање нових тајни. Као да су сакривене у кутијици живота, у нади да ће бити сачуване од времена.
Данас, када знам да је он највреднија медаља из свих досадашњих борби кроз живот, захваљујем Богу за сваки моменат проведен крај њега. Захваљујем за онај осећај припадоности, као и за осећај одрицања. Када си спреман да оставиш своју срећу, зарад његове.
Када нам додељују такве награде, нико нам не говори да их не можемо задржати заувек.
Никада нећу моћи да опростим Богу што га је тако отргао од мене. Нећу моћи да изгазим ни онај мој осмех пун наде, на нашем растанку. Када сам му рекла "Знам да ћеш се вратити", а он се само насмешио.
Отишао је у Ирак и никада се више није вратио.
Још увек понекад одем у Н.,у нашу кућу. Пробудим успомене размишљајући о нама. Додирујем зидове у нади да ћу на кожи осетити његове дланове, облачим његову одећу и пуштам сузе да заплешу танго низ моје лице.
То није само вода, ту су сва моја осећања која више немам са ким да делим.
Заувек ће ми у сећању остати урезан онај последњи пољубац. Када се доближио до мене и његове усне боје вишње су се спојиле са мојима. Тада ми је пренео сав свој мир. И знала сам добро: усне су опасније од зуба. Зуби уједу за тренутак, усне за цео живот.

Нисам сигурна за ред реченица, али тако нешто је звучио мој састав. (Ово је скраћена верзија. Састав је био сачињен од 3 стране.) Очи су ми се пуниле сузама док сам писала. По завршетку, изашла сам из сале и отишла на ручак. Причала са Словаком, каже знао је. Стрепимо обоје у ишчекивању резултата.
Али ја ипак дубоко у себи носим знак: тај 19. је наш срећан дан. 19.-ог јуна ми је признао да ме воли.

                                                       ***

Сутра дан. Враћамо се са екскурзије. Не могу да склопим очи, мисли су ми већ одавно одлутале до резултата који су изложени, а ускоро ћемо их и сами видети. Вртим на телефону "нашу песму" и молим се Богу да Он буде први, ја нисам толико битна, имам још један покушај, њему је ово последња година. Стижемо испред школе. Сви јуримо ка резултатима. Један друг и ја стижемо први. Гледам, табела са резултатима Словака. Срце је стало за неколико секунди. Он је први! Друг нешто мрмља:
"Честитам ти, први си, мене претекла В. , други сам."
Окрећем његов број: "П, први си!" Његов узвик радости. и питање: "А ти?"
Нисам заборавила, али као да сам се бојала да погледам.
И ја сам прва. Са максималним бројем поена. Добила сам оцену 10. Била сам једина са том оценом. Сан је био скроз остварен.
Најбоља другарица узима треће место, што је веома важно. И она путује, по Румунији.
А Словак и ја идемо у Барселону.
Не, није бајка.
На додели награда уручене су и 4 специјалне награде.
Добијам специјалну награду и захваљујем Богу што могу да радим оно што највише волим.
Он добија такође специјалну награду, за своју област.
Растанак овога пута није био тужан. Смејала сам се јер се све догодило. Док је пун аутобус Словака чекао да крену, изгубила сам се у његовом чврстом загрљају. Његови другари су показивали срца кроз прозор аутобуса, моје другарице су се топиле од нежности, а ја сам знала да за овакве ствари вреди живети.

Пиљим у спаковани кофер, а срце ми нараста, као тесто за крофне.
Приближио се и дан поласка. На 300 километара од куће, моје ће се руке срести са Словаковим.
У уторак пишемо олимпијаду.
Он дрхти као прут од страха. Тешим га да ће га мој загрљај умирити.
"Мислиш?" Пита уплашено.
Не мислим ја ништа, само се надам.
Једва чекам да упали ватру у мени. Да се осећања изнова пробуде и да се изгубим у његовим рукама.

Плаветнило неба обасјава пут. Нада у мени све више расте. Срећа прати храбре, кажу.
Најхрабрији, ове године путују у Барселону. Молим се Богу да Словак и ја идемо заједно.
То би нам пружило шансу да опет пробамо. Или можда не...
Чак иако знамо сваки детаљ на лицу оног другог, увек може још по нешто да се научи.
И осећам да вечерас нема спавања. Пред очима ми је сво друштво које ће се напокон окупити. Смех, песме. Моји покушаји да причам Словачки, шетња по ботаничкој башти у Клужу. Планови за будућност, непроспаване ноћи.
И он, ког нећу испушташти из вида.
Чак се и моја сенка плаши да га не изгуби.

Сремски Карловци.
Место моје младости, градић који чува у себи важан део мог живота. Моју прву љубав, које се увек сетим када прођем поред гимназије, или пијем воде са "четири лава".
Јуче стижем тамо, носталгија ме убија, све ме подсећа на неке тренутке који су давно прошли, и нажалост, никада се више неће вратити.
Долазе само у нашим сећањима, филм се врти непрестано. Шта све нисмо рекли, а могли смо. Зашто нешто нисмо учинили, када нам се већ пружила прилика.
Али, живот је плетен од танких нити, те нити се нижу и стварају слику која дочарава наш живот. Који је, превасходно, обојен зеленом бојом и леп је.
У једном од налета носталгије, осећам нежну руку на свом рамену, окрећем се и осмех који ме посебно радује. Жена која је рођена истог дана када и ја, која ме толико подсећа на мене и од које имам толико тога да научим.
Први сусрет, на блогу, и сваки наредни у Карловцима.
Грлим је, а тај загрљај одише недостајањем.
Како, уопште, може неко да ти постане тако драг за тако кратко време?
Одговора нема. Мира одмах развезује причу, која се не завршава ни на један једини тренутак. Ми увек имамо о чему да причамо. Она је толико интелигентна, да гутам сваку њену реч.
Минути теку, као трептаји ока. Да могу, зауставила бих време, да још мало гледам ту сталожену, оптимистичну жену. Правог борца.
Осим што прави најбоље куглофе, она даје најбоље савете. Охрабри човека.
А ипак је, у исту руку, тако реална.
И ко би рекао, толико је старија од мене, а уме да се спусти на ниво седамнаестогодишње девојчице и да ме разуме.
Зато ће за мене увек бити специјална, жена са најтоплијим изразом лица. Моја мама Мира.

Хвала ти што си увек ту за мене.

 

За два дана ће се испунити година од кад се знамо. Најлепша година, украшена тобом.
Од најбољег друга, до покушаја да будемо заједно. И поново враћање на најбоље пријатеље. Тешко да је прошао дан да се нисмо чули.
Пре неки дан, као да сам се опет заљубила у тебе.
Да ли је могуће заљубити се у исту особу више пута? Пробудиш у мени емоције које се проспу, уопште не питајући.
Замишљам твоје морско-плаве очи. Зажмурим.
Као да стојиш испред мене.
"Отвори очи. Шта видиш?" Питаш ме.
"Своју будућност." Шапућем сигурно.
И знам, ако Бог да да дође и тај понедељак, осамнаести април, у мојим очима ће сијати нека посебна светлост. Неће то бити сузе. Оне ће спавати у срцу још неко време. То ће исијавати све оне речи које сам желела да ти кажем, да их испишем једним потезом руке. Да сазнаш колико ми је стало до тебе и да сам спремна на све, ради твоје среће.
Причам са нашим заједничким пријатељем, који је јако добар психолог.
"Ниси ти плакала за џаба. Ти си изгледа, заиста волела, а осећања се не могу контролисати."
Смејемо се док замишљамо како ћемо проводити дане када дођеш у мој град.
И тако је лепо знати да ћеш бити ту, да могу да осетим твоју близину, додир твоје руке, поглед.
Да моменти буду овеличани твојом присутношћу.
Да се могу назвати најсрећнијом девојком.
Гледам нашу слику у раму који си ми поклонио. И ипак, добро знам да ћемо остати само пријатељи. Није нам суђено, ваљда.
Али у мојој души, још увек тиња онај пламен наде, који и поред толико ветрова не жели да се угаси.
Већ осећам мирис твог парфема, као да чујем у ушима мелодију твог гласа и словачки акценат. И знам: Ти си оно о чему сам одувек сањала.

Ја: Хеј, П.!
Он: Да?
Ја: Волим те!
Он: И ја тебе волим!

И ипак је то било најискреније "Волим те". Без трунке поноса, туге и срушених снова.
То је било "волим те" које није тражило ништа заузврат.

Највише волим, када се нешто деси неочекивано. И тако, све наде су се угасиле после његових грубих и јаких речи.
Али нисам дала себи одушка да почнем да плачем и да паднем у депресију.
И када су све лађе потонуле, појављује се један леп црнооки дечко.
Који каже да ме је запазио пре три месеца, али није смео да ми приђе на дотичној журци, јер сам била са момком.
Што, уствари, није истина. То је био брат моје сестре, мени само друг.
Али тако то обично иде.
Једна моја бивша "љубав" је његов најбољи друг. Каже, само речи хвале има о мени.
Уме да прича баш оно што ја желим да чујем, тако да ми се осмех лако извија по лицу.
Сунце се промаља кроз пенушасте облаке и једно је сигурно: Нова врата су отворена.
(Иако врата за Словаком не могу још увек да затворим)
Битно је да сам срећна. :)
Можда је баш он онај, са којим ми је суђено да се огледам у језеру или да заплешем по тек покошеној трави.
Време ће показати.

Јутро се купало у неком несавладивом ветру. Двоје људи су седели једно поред другог и осећали много тога. Сунце се полако издизало на помућено ружичасто небо.
Девојка је руку провлачила кроз оштру траву, док је он будно посматрао сваки њен покрет.
"Миришеш на тек процветали зумбул." Прекинуо је он тишину.
Девојка се насмејала:
"Какав зумбул, о чему ти причаш?"
"О твојим коленима. Миришу на зумбул." Исцурело је низ његове усне, кроз bлаги осмех.
Наслонила је главу на његово раме.
У стомаку тек одраслог дечака комешала су се нека нова осећања. После дугог чекања, опија га додир њене косе по рукама и стоји ту уз њу и све је тако реално и опипиво.
"Певај ми." Рекла је вртећи маслачак у руци.
"Не знам да певам." Рече кроз смех.
"Али ја хоћу да ми певаш!" Рекла је размажено и устала.
Немој да се одвајаш од мене. - помислио је, али је ћутао.
Уздахнуо је и запевао мелодију, која ће је до краја живота подсећати на благи лик једног дечака који ју је волео.

 

 

Неким обичним покретима тела, одишем недостајањем.
Све је фантастично. И ово пролеће, чак и они снови који су шћућурени у мојој души.
Она једна неостварена прича у којој двоје који брзо зарумене, играју главне улоге.
Тамо где непостоји граница, она покушава да крене даље без окретања. Скупља снагу да га после 7 месеци погледа у очи. Да не задрхти од бола и страха.
Било је време.
Нека носталгија, скроз обична, трепери у ваздуху и подсећа је да неће бити лако.
Тамо ће бити и онај који је не заслужује.

 

Желим да пронађем оног ко ће, ако му затражим да ме опише у једној речи, рећи "Моја".
А као што каже Коељо; "људи не губе никога, јер никога не поседују." И то је истина.

Познато је да парарелне линије имају много заједничких ствари, али се никада не сретну. Што је тужно. Али било које друге линије које се секу бар једном, немају ништа заједничког  сусрета. И ипак се срећу.
Што је још тужније.

Када размишљам о тим стварима, заклопим очи и покушавам да зароним њушкицу у неку књигу. Тако се на најлакши начин бежи.
По препоруци сањарења, читам "11 минута"

Нижу се дани, један за другим се троше у лету.
Он ми долази у снове. Пљушти нека топла киша, а ја му у загрљај трчим.
Словак је моја мирна лука. Онај који ме и без речи умири, утиша моју нарав и насмеје.
Убијам сате на разне начине. Ускоро ћу свакодневно на пробе, у мају ме чекају 2 премијере са 2 позоришна студија.
Само да прође... Да га видим.

Гледала га је, док јој је сунце клонило видике.
Брод. На броду избрисана лица путника.
Он је један од њих. Слеже главу, куца поруку, која ће убрзо сломити њено срце.
Један од њених другова је стеже у наручје. 
Она уздише. Пожелела је да је то био он, онај који ју је само гледао са дистанце.
Нада је расла у њој, али се испоставило да је све било лажно. 
У глави се мешају изговорене речи:
"Свиђаш му се, али само жели да се прикаже као грубијан"
"Покушај! Пошаљи му поруку"
"Причао ми је да се чујете.. кад прича о теби сав се зарумени..."
"Идете заједно на државну олимпијаду!"
Можда је превише људи билo умешано у све то.
И онда, пресута професорке психологије:
" Па да, тако ти је то. Увек ове интелигентне девојке, које ће вероватно урадити нешто од свог живота, изгубе главу за оваквим простацима!"
И онда он све решава једноставно откуцаном поруком:
"Немој више да ме тражиш! Ни да ми пишеш поруке, ни да ме зовеш! Окрени се свом животу."
И тако је завршено нешто што никада није постојало.
Уздах.

 

 

"Зелене су! Погледај како се под сунцем види блага нијанса жуте."
"Ма, шта ти знаш о очима." Насмејала се и одгурнула његову рују.
У њему је прострујао неки чудан осећај. Поново је осетио као да га одбија и не жели у свом животу.
"Зашто ниси дошао синоћ?" Прекинула је непријатну тешину. На лицу су јој се извијале боре, док се мрштила, разбијајући погледом јаке зраке сунца.
Прво је удахнуо. Гестовима је показивао своју нестабилност.
"Хтео сам. Али, бојао сам се, Тамара." У његовим речима, одзвањала је искреност.
Она је већ била навикла на лажи и више није могла да их разазнаје.
"Опет лажеш. Зашто би се плашио? То сви мушкарци желе." Саркастично га је убијала речима.
Почео је да трља руке, затим да се чеше по глави.
"Плашим се да те ... да те не повредим. Да не одемо предалеко. Да се не заљубим. Разумеш?" Изговарајући питање, узео је њену руку у своју.
Она је погледала у њихове руке које су се савршено уклапале једна у другу, затим је подигла поглед и на трен, очи су им се сусреле. Као да је цео свет стао у том тренутку и ништа није било битније од тог момента чисте интиме.
Скренула је поглед ка сунцу и мучила се да задржи сузе.
"Увек је тако. Знам, ја ћу се заљубити, а ти ћеш-због страха, побећи као главом без обзира."
Стегнуо је њену руку. 
"И тада, више ништа неће моћи да те задржи. Никакав стисак руке." Додала је још.
"Ја... нисам..." Покушао је, али га је њена оштрина пресекла и прекинула:
"Рекао си да ме волиш. То ти је као обећање." Већ је била љута.
Оно што је највише мрзела, била су та давања лажне наде. Када се у њеној глави креирао читав свемир и свака звездица је добила своје место. Онда се појави неко и једноставно: Каже да тај свемир никада и није постојао.
"Заборави" Рекла је, устала са зида на ком су седели и кренула.
Није размишљала ни куда иде ни шта ће са собом. Знала је да жели да угаси оно у њој.
Оно што се већ разбуктало и излаза није било.
"Чекај!" Викнуо је, али се није померао.
Суза је замаглила то њено зелено-жуто око.
Осећања не бирамо сами. Она се проспу по нашој души, као што висибабе сваке године поново излазе и дочекују пролеће.
Понекад боли. Али они најјачи, чак и када боли имају осмех.
Тим се борила она. 

 

I heard that you're settled down,
That you found a girl and you're married now,
I heard that your dreams came true,
Guess she gave you things I didn't give to you,
Old friend, why are you so shy?
Ain't like you to hold back or hide from the light.