Не могу да те делим.
Аутор behappy | 18 ÐÐ, 2011Стојим. Наспрам мене се спушта мрак и још један мартовски дан, тоне у мрак.
Загледана сам у сутон и размишљам, како бих била срећна, само да умем да повежем своје мисли са осећањима и претворим их у неко дело.
Више се то не зове размишљање, прераста у сањарење. Снови, за које од почетка знам да никада неће бити остварени, али се из петних жила борим.. или, само покушавам?
Одавно нисам желела нешто тако јако.
Нико није умео да ме разбије на ситне капљице, па да се после једва скупљам из пукотина у бетону.
Или, да ме својом појавом насмеје, па да сијам данима после.
Али цео свет већ зна колико сам проста.
Нисам имала у шта да се заљубим. Ни не знам, да ли смо проговорили више од 10 речи током овог живота.
Али су очи говориле најмелодичнији језик који сам до сада чула.
И гестови су напунили душу неком благом светлошћу.
А тело је остало истетовирано ветром, па је на кожи исцртан твој лик.
Није поента у разумевању. Ствар је у губљењу главе.
А то обично долази неочекивано, са погрешним особама и на погрешном месту.
Али, шта ћу?
Hm, sanjarenjem se mešaš u moj domen :))
Аутор sanjarenja56 18 ÐÐ 2011, 20:44