Сутра је нови дан...

Данас је важан дан.
Рођендан мојој блог сестри!
Желим јој све најбоље, пуно осмеха, успеха, снаге, љубави, здравља и да јој сваки моменат буде испуњен срећом!
Да вечно држиш руку онога кога волиш и да никада не престанеш да верујеш!
СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

 

 Надам се да је торта по твом укусу :)

Опет и поново сам га сањала.
Њега о ком не смем ни да размишљам као о мушкарцу.
Он је нешто забрањено.
А уме да нам буде лепо, понекад.
Опет сам сањала да је све оставио за мене.
Зашто ти проклети снови умеју да ме узнемире и поремете, и појачају лупање срца?
Са њим сам на исто. Толико смо слични, а толико различити.
И толико смо наши, колико смо туђи.

Верујем да ћу једног дана пронаћи оно о чему сањам.
Особу на коју могу да се ослоним, да загрлим и заплачем када ми је тешко.
Желим да имам стисак руке. Онако топао, као што је био његов.
Верујем да ћу пронаћи некога ко ће ме насмејати. Онако као он.
Надам се да ће се појавити неко, ко ће ме својим присуством учинити најсрећнијом особом на свету!
Желим некога ко ће ми говорити најдивније ствари, и заједно ћемо сањати.
Сањам о особи која ће ми пољубити чело и наслонити се на мене. Само зато што се самном осећа сигурно. Баш као он.
Хоћу да целог живота уз себе имам такву особу. Баш као што је он.
Само да осећања буду узвраћена.
У томе је зачкољица.

Никада ме нису обавестили,
Да љубав може да оде толико далеко,
Нису ми јавили да ћу разум изгубити.
Да ћу потпуно престати да користим мозак,
Да ће срце бити вођа.

А ти си нешто посебно.
Додир кише о суво тло,
Изненадна срећа,
После неколико кишних дана.
Ти си моја добра и лоша страна.

Нису ми нагласили,
Да ћу постати одличан глумац:
претвараћу се да не осећам.
Нису ми рекли да ћу задржавати сузе,
Да тебе не растужим.

Нико никада није напоменуо,
Да ће ме болети твој пораз.
Да ће ме твоја срећа у небеса дизати.
Нису ми рекли, чак ни то,
Да ћу због тебе све учинити.

А ти си нешто специјално.
Нешто што се уствари и не дешава.
Ти си одсјај сенке у води, усред јутра,
Ти си пролеће у мени,
Ти си осмех на мом лицу.
За све си крив.

Нису ми рекли, да ћу напустити све,
Да будем поред тебе.
Да стегнем те твоје руке две!
Нису ми причали о томе,
Да ћу те грлити и грцати у себи
Када одлазиш.

Шта им је било на уму,
Када су прећутали да ћу заволети?

 

Зашто тако јуримо?
Зашто нам више није стало куда идемо, већ идемо кроз овај један живот, са једном идејом, саплићемо се и опет дижемо, и опет, и само срљамо напред, ка том проклетом циљу.
Ја нећу да живим тако.
Хоћу да се радујем омиљеној песми, када је чујем на радију.
Хоћу да учим, да учим и да учим!
Хоћу да певам, да се смејем, да осећам!
Хоћу да лудујем, да мењам планове, да путујем, да заволим.
Хоћу да маштам, сањам, да планирам! Хоћу да останем увек позитивна.
Хоћу да увек будем задовољна, да немам времена за губљење.
Хоћу да читам, играм, и хоћу да особе које волим увек имам крај себе!
Тако је било до сада.
Нећу да се мењам.
Нећу да ми други граде живот.

 

 

Рекао је да му је жао и признао да је љубоморан на све мушке особе које пролазе кроз мој живот.
Извинуо се се милијарду пута.
Патетисао и преклињао да му опростим.
Наводио неколико пута "Ти знаш шта ја осећам".
А уствари нисам никада знала.
Рекао је да му недостајемо "Ми".
Поново је почео да се враћа, када сам потпуно срећна. Поново је почео да се меша у мој живот.
Рекла сам му да не драми.
Рекао је да осећа да му никада нећу опростити.
Опростила сам. Али не могу поново да осећам нешто.
Извини, али је касно.
Ја имам Неког.

 

Неког ко зове у сред луде журке, само да провери да ли сам добро.
Ко ми први пожели добро јутро.
Неког ко не може да заспи ако не каже наше чувено "СПС"-које само ми разумемо.
Неког ко је сасвим обичан, а опет посебан. Неког са ким нема драме, нема патетике, али има дугих разговора и ситница које улепшавају сваки дан.

 

Немој да ми квариш ово, опет, молим те.

Лагала бих ако бих рекла да је све у реду.
Прошлост се стално враћа. Понекад осећам као да идем у супротном правцу.
Али сам упркос свему, срећна.
Почели смо са школом. Ево, мени већ трећа година.
Превише брзо пролази овај живот. Схватих да нема стајања.
Брзо јуримо напред, у потрази за нечим. Ни сами још увек не разумемо шта то јуримо.
Кајање је ту. Гризе ме изнутра, чак иако сам рекла да кајања нема.
Повредила сам неке људе из своје прошлости, како бих сачувала своје срце.
Јесам ли?

Тренутно ми је време преокупирано, учим Словачки :))

 

Био је то најчврћи загрљај.
Одисао је чежњом и недостајањем.
Говорио је све светске језике, говорио више од хиљаду речи.
Сакривао сузе, осмехе, све се следило на неколико тренутака.
Како да се пустимо?
Осећам да ми је ту место. Да не смем да те пустим.
Бојим се, да те не испустим сасвим случајно.
Али не. Ти си ту. Први до срца.
И ту ти је место, мој Словак.

А пљуштале би речи, да усне нису занемеле, а ноге заклецале.
Ушли смо у нову годину твог живота. Заједно.

 

Није ме било 7 дана, опет ме пут позвао. :)
Овога пута сам прешла целу Румунији и остала на месту где се Дунав улива у море.
Друштво непоновљиво. Смех. Нема спавања.
И наравно Он. Мој Словак.
Коначно мало времена да будемо дуже заједно. Да му стегнем руку, или да га само слушам,  да се смејемо заједно...
Да схватим колико се добро познајемо.
Најлепши тренутци су нам пролетели брзо. Спавала сам на његовом рамену и осећала се тако сигурно... Није било потребе да глумим нешто што нисам. Са њим сам увек природна, увек своја.
Много сам срећна што смо провели пар дивних дана, под истим небом, заједно.
Знам само једно - сада још јаче осећам.

Колико су ми пута рекли, "Он те не заслужује".
Сад размишљам, а како то, неко може нешто да заслужи? Чиме?
Откуд знам да ли ме неко заслужује? Како ја могу да заслужим неког?
Ипак смо људи. Нисмо ствари.
Нажалост, иако се многи са нама играју, померају нас као шаховске фигурице, само зато што волимо.
А у тој лудости, заборавиш и ко си и шта си.
Гледаш само у једну тачку.
Зашто?
Да ли то заслужујемо?
Збуњена сам.

Само сам бесна.
Онда када сам најсрећнија, и стварно ми више ништа не треба, неко се из прошлост покуца на врата. Са неким глупим порукама које само он разуме.
Зар не схвата да је повредио и да ми не треба?
Али нека. Ја идем даље!
Без њега.
Извините господине, рекли сте ми да умишљам ту љубав, да се нисте предомислили?
Ја уживам у овом једном животу. Хвла Богу, стално се нешто дешава.
Али Ви, Ви ми нисте требали.

Плашим се.

 

 

 

Питате ме зашто волим турнеје? Ооо да.
Нема спавања. Само смех и зезање.
Највише ми се допада наша екипа јер смо сви толико сложни и везани.. Без обзира на разлику у годинама.
Најмлађи глумац има 16, а најстарији 28.
Али за нас то и није од некакве важности. Ових дана се нисмо раздвајали.
Представе су биле доста добре, чак и поред неколико смешних блокада и заборављања текста, па измишљај ти сад ново "вађење".
Али то, до краја, примећујемо само ми који текст добро познајемо.
Соба са 18 кревета.
Преко пута кабане, Дунав. А преко пута Дунава Србија.
Било је лепо, у сваком случају.
Али возач нам је био гром и пакао. Катастрофа.
Још увек ми се врти у глави.
Само да ми не фали још по нешто, има да идем да га тражим и наплатим трауме :))

Покушавам да се смирим...
Да не мислим толико. Али од умора, мисли се ређају. Ко ме пита?
Срце диктира свој ритам, а ја као треба да пратим...

 

Данас крећемо у кратку турнеју, имамо две представе.
Нешто и нисам расположена за те ствари, а још нам и један од глумаца неће доћи, пробећарио се момак, отишао у Мађарску.
Шта ћеш, сналази се, мењај текст, људи нас чекају.
Није лако бити "глумац".
Али идемо..
И 13. почиње школа. Кад пре?
Трудићу се да ове последње недеље испуним успоменама. Како ми буде..
Поздрав блогерима! :)

И тако, стигосмо ми и до последњег дела. У последњем делу неће бити ни речи о Паризу, чак иако се наставак тако зове.
Дакле, реч је о дворцима. Што се историје тиче, нисам баш пуно обавештена. Једино што знам је да је вредело превалити 150 км да бисте видели Chambord (16 век) и  Cheverny (мешавина 17-19 века)

Chambord

Са једне од тераса се може видети ово:


Месечина и ја смо мало залутале :)) Ал' није ни чудо, има око 600 соба.
Шта је занимљиво, овде смо сазнали да су Французи у 16 веку спавали у седећем положају да не би прогутали сопствени језик.
Тако смо решили мистерију "малих кревета".



Други дворац је много лепши, бар по мом укусу. Види се да је до скоро тамо живео неко.

Мене трава одушевљава :) Све је тако сређено, невероватно..

 Што се унутрашњости тиче слике ми и нису нешто успеле.
Углавном, на столовима је постављена "храна", у вазама је стављено "цвеће", али човек би рекао да је све право.
Башта је посебна прича, мирис лаванде те опија!

Сутра дан, завршило се наше путовање по Француској. Лет авионом је био посебна прича :)) Наш црни хумор, и почеше турбуленције.
Немојте се шалити! Стварно се свашта може догодити.
Било је то 6 предивних дана, одличног дружења, смеха...(вратила сам се без гласа) а и пуно тога смо научили и видели.
Непоновљиво.

Крај..

Наредна дестинација био је један од најпознатијих музеја на свету: Лувр. (Louvre)
Чини ми се да је поред Сант Петерзбуршког, највећи у Европи.
Но, елем. О Лувру не може много да се пише. Треба се доживети. Ми смо имали око 3 сата, што свакако није довољно да би се цео музеј обишао. Потребно је много више времена. Тако да смо се поделили у мале групице, од по двоје, како бисмо могли више и брже да видимо.

Нажалост, не сећам се имена слике, али ова ме је највише одушевила.

 Са једног од прозора, моћићете да видите ово:

Трпезарија Наполеона трећег:

 Мона Лиза ми и није нешто успела, али искрено да вам кажем,видела сам на стотине лепших слика и статуа од те, најпознатије, Мона Лизе.
Не бих више о Лувру, јер ниједна слика не може да се пренесе на фотографију, надам се да ћете бити у прилици да се уверите у то.
У Лувру су наравно, гужве велике, али је и објашњиво.

После тога, вратили смо се поново до Нотр Дам-а, али овога пута са мало "Друге стране", која је знатно прљавија.

Тамо смо јели сладолед од 3 евра :)) Али, то су прави сладоледи, прављени од воћа и јогурта, у шта смо се и уверили. Нису француски, већ италијански, и девојка која их прави нам је направила руже од сладоледа. Занимљиво за очи :)
Уследила је тријумфална капија, нажалост нисмо имали времена да се попнемо и посматрамо град од горе, јер су редови ненормално дуги..

Те смо, како не бисмо губили време, уживали у шетњи на најпознатијем булевару:  Les Champs Elysees. Не знам како је пре изгледао, али сада је претворен у живот за купохоличарке, свуда се налазе бутици, што за мене, која баш и не воли куповину, није било посебно занимљиво. Ипак, ушли смо да проверимо цене, и умало пали у несвест :)))
  Улица је веома чиста, и не, не претерујем. А највећи редови су у MC Donalds-у.

На самом почетку улице, где још увек не почињу дрвореди, можете присуствовати Street dance шоуу. :) Нас су одушевила три момка. Бар не просе, него можеш, а не мораш, да им оставиш новац. То ми се допада, нису насилни, као код нас.

За крај дана, посетили смо улицу у којој се налази Moulin Rouge. Улица баш и није за вечерње часове, али ето :))
Чак смо срели и неке Србе :)

У овој улици има пуно музеја и шопова који нису за децу млађу од 18 година.
Такође можете да се возите по кварту са малим возићем, у трајању од 40 минута. (Чини ми се да је цена 10 евра.)
Наставиће се.