Сутра је нови дан...

И, напокон се приближио и тај 07.04.2010. национална фаза олимпијаде словенских језика. (Чешки, Српски и Словачки) Требаће ми доста инспирације, (по могућству више него на прошлој фази), среће и мало магије, како бих се изборила за прво место ;)

Нека се виле побрину да вечерас одспавам лепо :) Награде су превише лепе да не бих освојила прво место :))

Па, нека ми је са срећом.
Такође и месечини желим среће! :)
Ако Бог да, да путујемо заједно овог лета :Д

Држите нам палчеве драги блогери ;)

Цело детињство на тебе ме сећа. Ти си учинила да буде посебно.
Од оног 05.04.1999. Знала сам да ћеш бити мој најбољи пријатељ.
Бомбардовање ми се није чинило тако страшно као остаој деци. Имала сам тебе уз себе.

Данас је твој дан! Желим ти да комплетно уживаш у њему!
Нека све у животу буде под зеленом бојом!
Да лако решаваш све препреке и останеш тако јака и шкрта на сузама.
Нека сунце стално сија, и да поред себе увек имаш људе које највише волиш!
СРЕЋАН РОЂЕНДАН, СЕСТРО!

Драги моји, Христос Воскресе!
Нека вам Господ подари све најлепше на овај и сваки наредни дан!
Будите радосни и уживајте у миру са људима које волите!

Па, ево је ускршња трпеза:

Храна је у кухињи. Ко ће да ми помогне да је послужим??

Послужите се тортом! Назвала сам је весела торта. Има за све, не брините!

Надам се да сте офарбали ускршња јаја.
Ја јесам:

Коме се не свиђа торта, има и колача, наравно.

И на крају, ту су поклони!

Нека нам Исус да снаге да се боримо, воље за живот и наде.
Нека нас овај празник очисти од грехова а ми се потрудимо да постанемо бољи.

Уживајте у празницима, са онима које највише волите!

Ти си моја сигурна лука.
После свих лутања, трчкарања по свету, увек се Теби враћам.
Хвала за уточиште.

Сањам, сањам да си ту... К'о да лебдиш, на златном ћилиму... Сањам, Бог нас проклео, све нам дао... А срећу нам је узео...

Напокон април. Прах среће почиње да пада са свих страна...
Чаробни мирис цвећа се шири, и ја јесам срећна.
У среду је писање олимпијаде и искрено, једва чекам да све то прође.
Пролеће ми даје неку неописиву снагу и жељу за животом.
Ја волим. :)

Био је то напоран пут. Али, на крају дана, схватили смо да се исплатио!
Стижемо у огромну гимназију, иако више личи на нешто веома отмено. Упознајемо се са својим газдама, и свако креће својим путем. Сазнајем да девојка код које ћу провести наредних недељу дана, тренира јахање. И то ме радује.
Касније, истог тог дана, враћамо се у предивну гимназију, на презентацију држава. Сви оригинални, на духовити начин представљају своју државу. Међу њима смо и ми.
После двочасовне представе, разилазимо се, и договарамо састанак за девет часи ујутру.
Четвртак. Други дан фестивала. Преподневни часови су предвиђени за упознавање Марибора. Подељени смо по групама, и идемо у обилазак града.

Пошто смо били у прилици да се определимо за неку радионицу, у један сат, оне почињу са радом. Избор је био велики: Екологија, фотографија, позориште, певање, плес, учење Словенског, примењена уметност, филм, креативно писање, дебате... Итд.
Ја сам се определила за позориште. Упознавање са колегама из групе, и почињемо са радом. Много је напорно, али смо решени да ћемо истрајати.
Четвратак вече- мјузикл који нам домаћини приређују. Сви остајемо запањени. Три сата плеса, певања и глуме на енглеском језику. И данас се питам, како нису пали са ногу?!
Нама се наравно свидео, овај део:

Петак: Радионице завршавају са радом, и у 14 часова почиње финална презентација, где ће се све радионице представити. Било је неочекивано добро.
За то вече, била нам је приређена журка, на којој смо се феноменално провели и саградили још по неку нову успомену.
Седам сати ујутру. Субота. Полазимо на једнодневну екскурзију по Словенији. Прво место које обилазимо је "Постојнска јама". Једна од најпознатијих туристичких атракција Словеније. Пећина, у којој смо мало промрзли, али и сазнали доста нових ствари.
Друга дестинација био је прелепи Пиран. Напокон мирис мора!

Као тријумф овог дугог и лепог дана, било је језеро Блед. Мени најлепша посећена дестинација. Ваздух чист, мир... И неко са ким могу да причам о свему.

Недеља- повратак кући.
Целим путем препричавамо успомене и догађаје... никада нећемо заборавити ово искуство. Надамо се да ће нас пут поново навести на Марибор, и на све те предивне људе.

Сањала сам како се држимо за руке у Паризу.
Ти идеш, али без мене...

Постоји велика могућност да се овог лета мој сан испуни и посетим Лондон. Тај предивни град...

Још увек се сабирам од путовања. Још увек ми у глави одзвањају звуци предивног мјузикла... А ноге боле од проба позоришта... Још увек ми је пред очима прелепи Пиран... И још увек се дивим једном дечку, о ком сам имала погрешно мишљење... Хвала Словенији, убедила ме је у супротно.
Ускоро, када успем да стишам мисли, написаћу пост о спринг фестивалу.

Остала сам без речи. Било је прелепо. Толико нових очаравајућих предела, толико дивних људи из разних делова света...
Организација - чиста десетка.
О некима сам променила своје мишљење из корена.
Дружење.
Прво јахање коња.
Провера мог енглеског, и схватам да није уопште лоше :)

Дуго ћу памтити ово путовање. Убраја се у једно од најбољих. Преживели смо много тога за ова 4 дана.
Још дуго ћу причати о овоме.
Дуго, дуго...

Сањам, једно тихо бледозелено пространство, пуно маслачака.

Тамо где "жеља" није само реч, већ се, вољом, долази до испуњења.
Ја желим да живим.
И та жеља тиња у мени.
Не, не тиња. Букти.
И једна погрешна мисао не може угасити ту жељу.
Мирис прве пролећне кише увлачи ми се под кожу.
Обожавам тај мирис.
Живим за Април и Мај.
За први мирис трешњиног цвета, за први наступ са позориштем...
И за промоцију своје књиге.

Мој живот?
Пољана посута цвећем.
Дрвореди трешања.
Понекад сасуше, али ако се заливају оптимизмом, живе вечно!

Коначно се ближи тај 24.03. и пут у Словенију.
Пролазак кроз Београд. Ех, тај Београд, који од августа видела нисам.
Нека нам је са срећом. :)

Сунце се кроз ситне травчице промаља и долази.
Преко шарене дуге, улази у наше животе.
Радују се дечица, и весео дечији смех одјекује улицом.
Мирис спокоја и среће.
То је живот.
Хор птичица певуши, а дечица играју.
Све се буди...
Буди се оптимизам у мени, а мирис мора већ осећам.
На хиљаде живота је управо дошло на свет.
Мајчина суза која ороси по први пут дечије лице...
Негде, управо сада, неко изговара своје судбоносно "да".
Изашло је сунце, пунимо батерије, јер прекосутра путујемо :)

Случајно смо се мимоишли. Окрзли капутима, али смо журили. Нисмо се освртали, мало је било времена за испитивање.
Али то је било то.
Само што смо наставили, свако у свом погрешном правцу.

Сећаш ли се нашег првог састанка пред Катедралом?
Дрхтала сам.
Тек твој поглед је успео да ме смири.

"Znam, sutra će drukčije
tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu."

Мика Антић

Драги П.,
Хвала ти што си ми увек чувао осигурано место на рамену. Што си имао поверења да самном причаш о најинтимнијим стварима, и дозволио и мени да се отворим, као ни једном момку до тада.
Научио си ме да уживам у животу. И данас се питам, да ли сам, од кад те познајем боља или лошија особа?
Иако теби она представа у позоришту можда и не значи пуно, мени је значила све. Јер тада је све почело, тада нас је професор упознао и тада је све заиграло у мени.
Уз тебе сам постала опуштенија, слободнија и приступачнија.
Али сам превише далеко отишла.
Наше најгоре вече. Грожђебал у Вршцу, и повратак у наш град. Скоро без речи.
Само понеки, безначајан додир.
И одлазиш у мрак, а у мени остављаш непопуњиву празнину која боли.
И сада долазиш, корачаш крупно и одлучно, враћаш се у мој живот. Као да си, само сасвим случајно преспавао зиму и дошао назад. Као да ти је ту одувек и било место.
Знаш, нећу да размишљам о томе шта ће се дешавати даље.
"Време ће показати."
Ја ти место чувам, јер само са тобом сам сасвим природна и обична.
Само у твојој близини могу да живим пуним плућима и будем потпуно срећна.
Са тобом ми није битно да ли је јесен, зима, киша или снег.
Важно је да сам ту, у твојој близини.
Тек сада то схватам.

Твоја,
М.

Био је јуче доста леп дан. Ушуњао се у мене мирис пролећа. Седим ја тако, и размишљам шта да спремим за пут, звони телефон.
Помислим да је другарица, и баш се обрадујем, кад оно непознат број. Јавим се ја.
Његов глас.
Следим се.
Пита шта радим како сам... А неизвесност ме убија. Разглабамо ми тако, тражио да му пошаљем неки чланак, јер радимо за исти недељник.
Како ми је недостајао његов глас...

Касније сам га звала да му пожелим срећу на возачком.

Не могу да верујем како се прошлост враћа...

У среду путујем у Марибор.

Одакле да почнем, шта да ти кажем?
"Не, не волим те!" то те само лажем.
Још памтим наше дане,
Кад чекала сам, ново јутро да нам сване.

Наше пролеће. Будим се на рамену твом,
Тако се срећна будим. Ту, на месту том.
Још сањам да ти држим руку,
И тај немир у мени....
Нико не може да смири ту буку.

Још памтим онај дан,
Када си отишао.
"Збогом" Рекао. И ниси се вратио.

Још памтим шта сам желела,
О чему сањала...
Још памтим како сам се предала,
И ништа за узврат нисам добила.

Дугочасовне пробе... А брат твој, толико на тебе подсећа. Исти покрети, исте речи... Исте те руке!...само што то ниси ти.
И посматрам га, а као тебе да видим...
Пре сваког састанка потребни су ми сати припреме, како бих се контролисала, и убедила себе да ништа не осећам.
Ништа. Као да сам од камена...
Али, мало сутра.
Данас, чим сам те угледала, колена су ми заклецала, у глави ми се замутило, и сва сам се следила.
Лако је говорити разне речи, али срце мало теже слуша.
И никада нећу себи опростити што сам се толико препустила...
И што ми толико недостајеш!
Да бар могу да те ишчупам из срца, и бацим, као да се никада ништа догодило није, као да те не знам. Кад бих само могла да се осетим обично, и да ми глас не задрхти...

И данас, оно твоје "Здраво, колегинице." које је звучало тако хладно... Продрмуса... па наставим даље...

Волим те. Ето. А небо је у пролеће плаво, као нешто чега се никада сетити нећу. Ништа... Само црвене птице над главом узлећу.