Сутра је нови дан...

После једнонедељног распуста и завршеног првог семестра, полако се психички спремам за нови почетак.
Просек првог семестра: 9,74
Три предмета ми кваре просек. Румунски-9 (из познатих разлога, да га радим тек другу годину и стога сам презадовољна својим досадашњим знањем)
Латински-9 (Јер га радим на румунском. Преводи са латинског на румунски, нисам баш толико добра у томе. А плус сам и филолог, и доста се тражи)
И трећи предмет, онај најгори- физика-7. Једноставно никада нећу волети физику. Професор је чудак, и хвала Богу, па ми је ово последњи семестар са њим.

Од сутра ћу опет свакодневно по седам сати дневно слушати и трпети моје "драге" другаре. Само је једна особа у том одељењу која ме никада није издала. Не могу да верујем, да ем нас има мало, ем је атмосфера к'о у рату. Све су то кланови од по двоје... Просто због њих једва чекам тај фамозни дванаести разред... и крај ...

Али долази пролеће, и то ме теши. Ускоро почињу путовања, и то ће ми дати неку додатну енергију. Ако све буде по плану, крајем марта путујемо у Словенију, а након тога је олимпијада из српског, од које поново много тога очекујем.

Обећавам да ћу се мало више мучити овог семестра. Други је увек лакши... И надам се да ћу до краја године успети да још по нешто саберем, одузмем, и схватим шта желим да урадим од своје будућности.

Најбоља лектира у првом семестру: "Зона Замфирова" Стеван Сремац
Лектира која ми се најмање свидела: "Горски вијенац" П.П. Његош

Па, сретно нам било :)

 

 

 

 Обојиш моје дане,
И почнем да живим.
Сањам, и љубим.
Бескрајно нежан,
Мој...

Обојиш мој живот,
Капљицама речи,
Неколико суза,
Наслоњена глава
О моју...

Заједно корачамо,
Држећи се чврсто,
Наслоњени једно о друго.
Вечност.
И значиш све.

Заувек звучи дуго.
Вечност се чини бесконачна,
Али са тобом,
Све обојено,
Нашарано најлепшим осмесима...

Добро јутро... Бићу ту....

Можда сам погрешила још првог дана. Чим сам те угледала. Можда сам требала да размишљам другачије. Да ниси за мене, да си лош, препотентан, егоиста!
Мени то не треба!
Можда, нисам требала уопште да се толико предам.
Зашто сам се препустила?
Уствари, ти си као и сви други до сад. Обичан, лажан...

 Највише мрзим заборављање.

Драги, хоћемо ли стићи до оних тренутака, када ми се више на улици нећеш јављати?

И немој више да лажеш ни себе, ни друге!

1. Моје руке су малене; Немојте очекивати перфектност, онда када намештам кревет, када бацам лопту или када играм.
Моје ноге нису дуге; зато корачајте спорије да бих могао држати корак са вама.
2. Моје очи још увек нису виделе свет онако како сте га ви видели; оставите ме да претражујем, немојте ми давати забране.
3. Направите времена за мене; кућни послови ће увек бити тамо; ја сам дете само једном.
4. И ја имам осећања. Немојте се драти на мене због моје радозналости; третирајте ме онако како бисте желели да се са вама понашају.
5. Ја сам поклон. Препознајте моју вредност;Осмислите принципе по којима требам да живим, иваспитавајте ме са љубављу.
6. Да бих сазрео имам потребу за подршком, не за лажним похвалам; Немојте бити строги самном; Можете поправљати ствару које радим, без да ме обесхрабрујете.
7. Пустите ме да сам доносим одлуке, чак и ако нису увек исправне; Допустите ми да грешим, да бих научио да идем даље.
8. Немојте ми понављати обавезе. То ме тера да верујем да не могу да се подигнем на ниво ваших очекивања.
9. Доказујте ми свакодневно чаролију вашег брака.
10. Водите ме у цркву; Имам и имаћу потребу и за тиме.

 

Превод са румунског: Behappy

 

Краљици желим: Секунде испуњене љубављу, минуте обасјане сунцем, сате препуне здравља, дане уживања, недеље проведене са људима које воли, месеце пуне успеха, године неизмерне среће!
Нека се бар половина твојих снова испуни! Уживање у сваком новом дану...
Мало балона, да побољшају атмосферу...

Или ти се можда више свиђа ова торта дворац, да дуго у њему живиш са својим краљем :)...

Ево је и трећа... за сваки случај... Блогери воле слатко :))

И, да наздравимо. За Настасју!!! Да нас још дуго, дуго засмејава...
Шаљем вееелики рођендански загрљај!

Драги Сремче,

Наше време је било дивно. Испуњено неком дечијом срећом, обасуто латицама ружа, али је на крају морало бити закопано.
Хвала ти, јер си слушао моје глупости, заједно самном тражио решење.
Хвала ти, јер си једини који је био ту и када је пошло по злу.
Хвала ти, јер си несебично трошио своје време на мене.
Хвала ти, јер си праштао све моје глупе поступке, и увек ми давао нову прилику.
Хвала ти, јер си ме научио најлепшим стварима.
Хвала ти, јер си постојао у мом животу.
Хвала ти за успомене!

На данашњи дан, желим ти дане увијене у нежност, успех у даљим студијама, здравље у сваком новом дану, љубав какву заслужујеш...
Срећан ти рођенданм драги Сремче. Нека ово буде најлепша година у твом досадашњем животу, а свака наредна нека буде бар за нијансу боља...

Од срца,

твоја малена.

 

 

После петог дана проведеног у болници, напокон стижу резултати, и све је у реду.
Захваљујем Богу!
И тренутно нема срећније девојке на свету. Бојим дане најлепшим бојама, и не дам се!
Обећавам да ћу се придржавати правила које је лекар издао.

И у оваквим тренуцима схватам, колико здравље уствари значи, колико тога се поремети када је оно угрожено... Важно је водити рачуна о себи.

Слободна сам! :)

П.С. Лекар који ми је јутрос мерио притисак је тако...... дивааан :))))))
Мислим да постоји могућност да упишем медицину :))

Поздрављам драге блогере!

Cetiri bezdusna, bela zida. Ubod igle. Drugi ubod igle. Treci. I tek cetvrti je uspesan. krv. Puno krvi. Razna snimanja, analize, testiranja. Plac malih beba. Neudoban bolnicki krevet i par knjiga. Nedelju dana ce biti isto...

 

Неки су ме учили да је време најбољи лекар. Да лечи све ране, да их потпуно зацељује, и онда некако сам одлучиш да је време да кренеш даље, да одустанеш од патње, и да срљаш у будућност.
"Исплачи се сад, и биће боље. Време! Време ће све то да обрише и однесе у заборав!"

Други су ме учили да време не може никада залечити срце, никада обрисати оне страшне тренутке у патњи и болу... Не! Време то не може прешкрабати тек тако...
Оно нас само учи, како да живимо са неким стварима.
Ниједан јануар, април или септембар неће моћи да избрише љубав у срцу.
Никаква среда, субота или недеља неће моћи да ме натерају да заборавим, показим и тек тако пређем преко неких успомена.
Време нас само тера да их остављамо тамо негде, али опет при руци када затребају.
Оно нас чини јачима, снажнијима...

Време нас уствари, само спрема за борбу.
Са самим собом, са другима...
Време је чудо!

 

Више нема твоје мајице да је загрлим пре него да заспим. И недостаје ми! И мајица, и ти... Све ми недостаје.

Мајица пати за тобом! Не заборави: You have your own space in my heart!!! And I love you very, very much!

Немој молим те, знаш да нећу издржати без тебе. Знаш! Али, you know, I'm very happy because I met you.

Хвала ти што си била ту. И хвала Богу што те знам... умало да заборавим: Смеј се! Сунце се буди да би тебе видело... П.С. ја сам твоја подршка ка путу ка звездама. Немој то да заборавиш.

 

Нисам заборавила. Заправо, још увек си ми само ти на уму, само ти ми окупираш мисли.
Соба је пуна твојих отисака, све одише тобом.
Ја сам уствари неко други. Јер те познајем, волим и чувам.
Буди срећан...

 

Ноћас ме сви, на тебе подсјете,
погледима, моју бол осјете
ћутим, а знам да дијеле нас дани.

Мрзим што сви за тебе питају,
са усана, тугу ми читају,
ех да си ту, као некад, к'о лани.

Не нисам јак, сломе ме питања
Гдје ли си сад? Узалуд скитања
ћутим, а знам да сада смо сами.

Назови ме, да си
још добро то ми јави
ја немам куд, ти стално
си ту, у мојој глави
к'о спас, назови ме
Без тебе су дуги ови дани,
јер као луд, ја живим за нас...

Сергеј Ћетковић

И, све док држим твоју руку у својој, све ће бити у реду.
Рушићемо куле,
Стварати нове светове,
Сањати,
Смешити се зими,
Славити!
Певати из свег гласа,
Чекати...
Јер, само с' тобом све је лакше.
И зато, молим те,
Не пуштај ме....

 

Када саберем све, и одузмем све,
Шта ми остаје?
Понека суза,
Сећање на наше дане,
Здравица,
И држање за руку.

Нико. Нико не мора да зна,
Да није био само девојачки хир,
И да си и ноћас свратио
У мој сан.
У нежност умотан,
Од лутања уморан...

....схватим....

 

Али нисам. 

И опет се питам: Да ли је боље прећутати, прегристи усну и издржати?
Или признати да дан није дан, ако на њега не помислим.

Неколико речи.
Твој смех, погледи, загрљај.
Вечност се скривала у тим моментима.
И никоме нисам признавала колико ми је било драго оно гуркање.
И како сам, сасвим случајно на предавањима увек седела поред тебе.
И онај последњи загрљај, препун туге, обасут љубављу.
Уздах.
Е, тек тада сам схватила...

 

До пре неки дан, моје молитве су биле скроз другачије.
Док ме није нешто пецнуло, и схватила сам да сама себи треба да будем најважнија.
Бринути-нема сврхе.
Ни школа, ни каријера, ништа више... ни пријатељи... ништа није битније од мог здравља.
Уплашена сам. Умирем од страха, али  знам да ја МОГУ и МОРАМ даље.
Питала сам маму већ неколико пута "А хоћу ли ја умрети?"

Глупа школа. Не интересује ме хоћу ли бити закључена на све предмете. Па нека и паднем годину  ако се баш мора.

Треба ми одмор.

Хоћу само да будем здрава.