Успомене. Детињство.
Аутор behappy | 6 ÐÐ, 2009Ових дана, обузела ме је велика носталгија за Србијом и пријатељима.
Долазе празници, и некако се осећам усамљено. Иако имам и овде људе које волим...
Недостају.
У недељу је три године од татине смрти... Желим да будем у Србији. И ако Бог да, потрудићу се да стигнем.
Решила сам да отворим мало албуме, да прочачкам успомене.
Из прича других, сазнала сам много о себи када сам била мала. (Јер се не сећам тих догађаја), па сам решила да напишем један пост о томе :))
Ово сам ја као јако мала. Не знам колико сам година имала.
Била сам прави зврк. Нисам се дружила са девојчицама, више са дечацима, јер је њих било више у околини. Уствари, била је ту једна цурица, млађа од мене две године, али њу не рачунам као другарицу. Она ми је и дан данас као сестра.
Међу играчкама: пиштољи, и пушке прављене од дрвета. :) Дека ми их је правио. И мени, и мом најбољем другу. Штета па ме је дека напустио када сам имала 6 година. Остале су неке успомене, али нисам имала времена да га боље упознам.
Мој најбољи друг био је један симпатични момак, избегао из рата у Хрватској, и доселио се у кућу до мене. Баш смо се слагали, и по цео дан заједно правили глупости.
Има пуно авантура...
Иначе, била сам јако безобразна и несташна када сам била клинка.
Када смо долазили код баке и деке овде, на царини никада нисам пуштала да ми прегледају мој мали мики-маус ранац. Увек сам правила драму, само да га не отворе. (А претпостављам да сам у њему носила пиштоље, или тако нешто).
Једном сам желела да личим на тетку која се вратила са мора, и узела сам уље из дединог трактора, и размазала га по лицу.
Теткино одушевљење нећу да описујем :)))))
Онда се десило нешто страшно- мој најбољи друг се одселио. Истина-на други крај села, али контакт се брзо изгубио. Сада имамо само заједничке успомене.
Моји су имали производњу кафе, тако да су стално путовали и много су радили.
Тако да сам ја одрастала са баком и деком. Било је ту свађа са баком-јер никада нисам желела да спавам поподне, али на крају ми је увек дека попуштао.
А у Румунији су ми увек попуштали. И ту сам добијала све, шта год сам пожелела. Сигурно су били усамљени, и много смо им недостајали.
Али ја сам увек своје село више волела-јер у граду нисам имала шта да радим, и са ким да се играм.
Такође памтим детињство по мојој старијој полу-сестри. Узимала сам јој књиге и свеске, да бих ишла у школу. А поред тате, који је био писац, научила сам ћирилицу са 4 године, тако да ми је први разред био јако досадан.
Моји су мислили да нећу никада да се променим. Да ћу стално говорити "ружне речи", и да ћу да се тучем са децом у школи.
Али ето, нису имали тих проблема.
Овде сам малкице намрштена. Нисам волела да будем дама :))
Пожар нам је захватио кућу, и ту све почиње да се руши.
Тата се разболео.
Лекари.
Болнице.
Онда нешто лепо-млађа сестра.
Екскурзије. Путовања. (ни једно породично :( )
Татина смрт. Наше одрастање...
Селидба.
(Мислила сам да је све црно, али сам сада јако захвална)
Цепање срца јер је старија сестра тамо...
Неки људи недостају...
А неке никада нећу успети да оживим.
Могла бих да пишем књигу о свему томе... Али за почетак је доста:)
Успомене...тако лепе... а понекад тако боле.
Mnogo mi se svidja post, i sreća i tuga, pomešano...
Аутор poluuspavanka 06 ÐÐ 2009, 19:34Mogu da zamislim kako si bila slatka sa rančićem i pištoljima... I ono kad si se mazala po licu, videlo se da dete ima mašte :))
Dodju tako dani kada se sećamo... uspomene su deo nas, čak i kad bole...