И небо плаче...
Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2009Тек је октобар, а мени је већ у глави онај одвратни децембар који мрзим из дна душе...
Који ми те је однео пре три године.
Опет ме ухвати носталгија, нека јака и снажна, да се бојим да ће да ме обори.
Онда листам албуме са сликама, сећам се...
Твој осмех.
Било ти је тешко, и патио си изнутра, али никада се ниси пожалио.
Најлепши осмех...
Оставио си га мени.
Твоје слике су ту, да ме увек подсете на тебе.
Кажу да особе које волимо, за нас никада не умиру.
Такође кажу, да Бог за себе бира најбоље... Ваљда те је зато узео.
Не могу... не могу да се начудим. Ускоро ће три године...
Да ме је неко пре три године питао, рекла бих му да ђеш да се вратиш.
Сада знам да се нећеш вратити.
И то ме највише боли.
Надам се да си поносан на мене, на сестре... Надам се да се не љутиш због неких ствари, надам се да разумеш све што се дешава.
Тата, никада те нећу заборавити, и никада ни један мушкарац неће моћи да замени тебе.
Не постоји начин.
Не постоји особа.
Ти си ти. Једино ти си био мој отац, истина је да нисмо баш стигли најбоље да се упознамо јер је било мало времена... али ми је драго да те носим у себи. Да гајим исту ону љубав према писању и историји, као што си и ти радио.
Сигурно би био срећан да ме видиш данас.
Волим те више него што то могу речима да опишем.
Ваљда ћемо се једном на небу, срести, ваљда ћу те још једном загрлити...
До тада, носим твоју слику у ланчићу око врата.
И носим те у себи.
Mila,reci su suvisne.Ne znam kako da te utesim.Tesko je,ali mora se ici dalje...
Аутор mesecina 26 ÐÐ 2009, 22:03