Јесен је. Хладно време долази, а мени не остај ништа друго него да маштам.
Не могу да верујем! Жена из мојих снова налази се поред мене у кревету. Осећам топлину њеног предивног тела. Очима обилазим контуре њеног тела. Савршена је. Или је можда моја љубав чини таквом.
Наше прво јутро, после незаборавне ноћи. У парку држим њену руку у својој. Сањам ли? или је ово заиста реалност. Могу да дотакнем њене образе и да пољубим њен осмех. Безброј пута.
Ко још осећа хладноћу?
Желим да јој покажем све лепе стране живота. Узимам осушени лист и заденем јој међ' косу. Обожавам њену косу. Обожавам њу.
Водио бих је на Хаваје, и у Тунис, показао их јој Москву, и Рим... Али немам средстава.
Зато ове две руке решавају све. Уз мало времена, спремам романтичну вечеру. Свеће, руже и она.
"Хоћеш ли да се удаш за мене?" Питам на коленима, спреман да учиним све. Баш све за та два ока.
Позитиван одговор, и моја срећа већа него икада. Нема срећнијег човека од мене. Грлимн је тако снажно и уживам у њеном смеху. Ја је волим.
Живнула сам. Ови филмови су ме опоравили. Нисам успела да скинем оне препоручене, али сам нашла неке. Љубав ме увек развесели и тако ме је и сад дигла из кревета.
Потребан ми је ваздух. (Мој елеменат).
Тако да ћу да прошетам пар минута.
Осећам се заљубљено, а нисам заљубљена. :)
Јуче сам слушала емисију 2 пута. Породица и пријатељи су одушевљени, бака ми је рекла:
"Ох, говориш као права одрасла особа" Поносни су. То ме је обрадовало.
Шетали смо држећи се за руке. Стезала сам га чврсто, плашећи се да га не изгубим. Коначно је дошао "мој ред".
Иако
је био старији десетак година, он ме је увек најбоље разумео. Чувао ме
је, и волео. Играо се са мојом косом... Када је одлазио увек се све
завршавало на исти начин. Моје сузе. Крупне, слане и тешке сузе.
"Зашто већ једном не решиш ово?. Или се разведи од ње, или мени реци
Збогом. Драги, ја те волим. Али поштоваћу твоју одлуку. Овако, овако
више не могу. Превише сам те жељна."
"Само се још мало стрпи." Миловао ми је образе.
"Обећај да ћеш се стрпети, и молим те не плачи више." Климнула сам главом, и пољубио ме у чело.
Увек се тако завршавало.
Али
како да не плачем? Он се увек враћао њој, делио је кревет са њом. Она
га је поседовала. Тада сам ја,вероватно нестајала, и видео је само њу.
Те
вечери, ишли смо на неку журку, која ми уопште није била важна. Било је
важно да сам ја поред њега. На журци смо мало попили, и цело вече смо
се смејали. Завршили смо на једној клупи у парку. Лежала сам у његовом
наручју. Тако сигурна, и тако тужна јер се ближио још један растанак.
"Хоћеш ли вечерас спавати са њом?" Постављам тако глупо питање. Ни сама не знам како сам се усудила.
Тајац.
Очи
поново почеше да се пуне сузама. Али сам гутала јецаје. Нисам желела, и
нисам смела да му покажем колико сам луда за њим. Није смео да зна.
Била сам сигурна да је ту био крај, и да је ово наше последње вече.
Желела сам да уживам још неко време у његовом наручју.
Почео је страшан пљусак. Нисмо имали решења него да се растанемо.
Пољубио ме је и свако је отишао својим путем. Хвала киши. Није могао да види моју чежњу и очај.
Била
је будна када се он вратио. Постављала је питања типа: "Где си био?",
"Шта си радио?" "Какав је то начин да долазиш кући у 4 сата ујутру?"
Није одговорио. Отишао је да се пресвуче.
Лежали су једно до другог у кревету. Припила се уз његово тело. И пољубила га.
"Знаш, морам да ти кажем. Време је да ставимо тачку. Десиле су се неке ствари и... желим развод." Изговорио је.
Када
ми је јавио шта се догодило, мислила сам да сањам. Сада је био само
мој. Добила сам могућност да га свако јутро гледам како отвара сањиве
очи, да посматрам како једе, како пије прву јутарњу кафу коју сам му ја
скувала...
Једва сам чекала да га загрлим, и да наша прича почне.
П.С. Ова прича је мој синоћни сан који сам желела да поделим са вама.
Била сам код лекара са мамом, и касније смо отишле до центра да купимо лекове.
Вирус влада... Морам да одлежим данас, сутра, викенд, а ако Бог да у понедељак ћу опет у школу.
Слушам ја српски радио, мама отишла у апотеку, температура ме обара са ногу, очи се склапају, и одједном чик погодите? К'о за инат, не да ми се да га итерам из главе. Испред наших кола, паркирају се коласа Новосадском регистрацијом. Да пукнем. И срећна, и тужна у исти мах. Обрадовала се ја, али ме растужило малкице. Зашто није могао да буде он?
И кад човек схвати да му уствари фали јако мало за срећу...
Ја сам срећна. Имам све. Још само један ОН ми фали. А можда није још моје време, али сигурна сам, доћиће. Е, онда ћу да уживам.
Болесна. Отишла у школу, али ми температура није дала да останем, па сам се после 2. часа вратила кући. Нос тече, глава ме разбија, а температура успављује. Хладно ми је (нема њега да ме загреје), и сад самујем, у свом креветићу. Само што нисам заспала...
Јуче сам била на интервјуу, све је супер прошло, била сам ЈА, и то је најважније. Сутра ће ме слушати на радију :)
Још увек ми фали Сремац, али н даје никакве знаке живота, и то ме убија. А горе постављена песма ме је дотукла.
Кад бих само могла да скокнем до Новог Сада. Бар на кратко, да му кажем шта имам и готово. Али, неда се и готово. Мирим се са тим.
Сад схватам да ипак ја волим јесен, а болест ме чини нерасположеном.
Мама је већ поставила торту, а ја додајем лепог, Карловачког вина, да весеље употпунимо.
Не брините, има довољно за све блогере.
Узмите чаше. Дигните их високо! За Cicilly!:
Да њена осећања и њен осмех још дуго красе овај блог! Желим јој од срца да успешно заврши факлутет који је започела, да има среће, успеха и здравља у животу. Наравно да нисам заборавила љубав. Без љубави ништа не би имало смисла. Дакле, драга сестро, желим ти да се заљубиш тако јако, и тако срећно, да ћеш факултет завршити као од шале :))
Све најбоље, и нека од данас, твоји снови постану јава.
Посвађала сам се са мојима. Знам ја да они мени желе све најбоље, и све то стоји. Али повредиле су ме. Рекле су неке баш ружне ствари, које су ме заболеле. И ја онако инпулисвна, наравно изашла сам из собе и почела да плачем. И сад бих да заплакала.
Још и ова глупа јесен. Мислила сам да волим јесен. Али изгледа да сам се заварала. Чим је дошла, испунила ме је носталгијом. И неке особе ми тако недостају... Тако су близу, а тако далеко.
И ја се осећам безмоћно, и све ми се опет чини глупо.
Учим. Све ми уђе на једно ухо, а на друго изађе. Ништа ми не улази у главу. Данас није мој дан.
Прошло је доста времена од када нисам плакала. Стварно сам мислила да ништа не може да ме дотуче, да ћу стално бити расположена и весела, али...
И опет ми се отргне, и заплачем. Слаба сам. А сутра је напоран дан.
Понекад помислим да мама и бака никад нису биле у мојим годинама. И чини ми се да траже сваку глупост да ми замере. Смета им свака ситница. Па шта би им се свидело?! да седим по цео дан у кревету и учим?
Зар нису виделе да сам била срећна? Морале су све да покваре.
И оно дете ме обара са ногу. Чим проговори, ја се сва отопим. А не ваља ми то.
А Сремац к'о Сремац. Сигурно има некога тамо. Али ми свакако фали. Да ми каже само једну реч. Он је то зно.
И хоћу да срушим границе, да одем код мојих пријатеља. Недостају ми, и то не могу да опишем. Волим их али то не знам да покажем. Све бих дала за један загрљај.
Све ми ноћас фали, све ме убија и не знам како да се поново саставим.
Што ја не волим психологију... (а моја мама то студирала). Морала сам да је скратим...:)
Имам добро оправдање. Зар не?
Напокон ми је прорадио интернет, па убацујем Ђолета.
Сутра имам интервју за радио, па сам малкице узнемирена, али се надам да ће бити добро. Не уједају водитељи. :))
Покушавам да ступим у контакт са мојим Сремцем, али нема га на интернету већ дуго, а ја кредита немам.
Мали клинац о ком сам причала... хе, хе детенце мало. Причали смо данас. Има цурицу чини ми се. Па, нек му је са срећом. Иначе, прелеп је. То све стоји. Али, неке људе мораш пустити да одем.
Док су пријатељи ту, ја сам супер. А оне су ту. И знам да ће остати. Волим их пуно.
Ваљда јесен.
Ухвати ме, и тера на сећања. Увек је она "прва љубав", онај "први дечко" некако дубокоу срцу. И не можеш га извадити. Он тамо живи.
Долази јесен, а он ми недостаје. Сећам се, пре 4 године у ово време, било је дивно. Он је био диван.
Били смо деца. Али смо се волели на неки свој клиначки начин. Ја никада нисам знала да чувам оно што волим. Све сам покварила. Али смо наставили да причамо, до дана данашњег. Он је у Новом Саду, ја сам овде. Али се чујемо, макар једном месечно.
Увек ме обрадује његова пажња. Радујем се када знам да постоји негде тамо за мене. Обоје верујемо да ће доћи наше време. Глупости. Никад неће доћи. То што нисмо знали да га ценимо када је било, то је друга прича.
Говорио је да ме воли, и да ће ме чекати. Натерао ме је да му обећам, да ако за десет година ни једно од нас не буде у браку, морам да се удам за њега. Обећала сам му.
Проживели смо лепе тренутке. Највише сам волела то што је увек знао самном. Ја сам правила неке глупости, али је он увек био тај који попушта, и који се враћа.
Ех, расписала сам се, а суза у оку сија. Сећања знају да погоде. Недостаје ми, и желим га сад поред мене. Проћиће ме ово убрзо, знам. Али он је неко специјалан, он је први ком сам допустила да ми се приближи. Он је једноставно ОН, мој Сремац, ког пуно волим, и поред свих недостатака.
Почиње да ме плаши овај мој карактер.
На почетку сам мислила да је супер бити рођен у знаку Близанци, али сад ме све више плаши.
Ја сам тог карактера, да ме занима јако пуно ствари, и могла бих да радим било који посао који није досадан. Ја живим од промена. Када ствари крену да буду досадне, и монотоне, морам нешто да мењам, да убацим нешто свеже. Желела сам многе ствари. Када сам била мала, желела сам да будем полицајац, касније су ми се родиле идеје за ветерину, али све је то прошло. Онда сам дошла овде. Заљубила сам се у глуму, али су ми рекли пријатељи који су то завршили, да од тога "нема 'леба". Занима ме историја, али сам од професора добила исти савет. Живим за књижевност, али ми се то чини више као хоби. На првом месту ми је журналистика, али ме јако занима и туризам. Плашим се да ћу да завршим неки факултет, и касније ће ми то досадити и пожелећу нешто друго.
Компликовано је.
Исто је и са мушкарцима. Наводно сам заљубљена до ушију у једног, али ми досади. Па шта ћу ја да радим??? Маштам о породици, мужу и деци, а шта ако ми и тај "срећник" досади?
Надам се да су то само моје младалачке безвезне идеје, које ће да ме прођу ускоро.
Очајнички желим да се заљубим. Маштам ових дана, и превише. И онда ме из сањања дрмне помисао на то колико имам да учим за следећу недељу. Данас сам сређивала само да не бих учила. Тешко ми нешто, не знам како ћу да се изборим са румунским... Али, преживећу.
Много ми је лепше у мојим сновима са оним дивнииим момком :) Само да га још и упознам...
Дала сам себи једно обећање, и овог пута морам да га се држим.
Весела сам. Уморна. Срећна...
Недостаје ми љубав, сита сам самовања.
Зрелија сам од својих вршњака. У неким ситуацијама, то је добро, али такође у неким је јако лоше. У сваком случају, увек су ми се свиђали старији мушкарци, дечаци или како већ. Чини ми се, то је као било нешто што ме је привлачило највише. Старији-да имам шта да причам са њима, а можда и као заштита.
И шта ми сада би? да одлепим за једним "клинцем", ок, млађи је само једну годину, али је детињаст.
Ко ће га знати? нешто ме је привукло. И то само један осмејак... ах... :)))))))))))))))))))))
П.С. Срце, НЕ СМЕШ се заљубити!!!
Срце је пуно љубави. Према увелом листу, према опојном ваздуху, према пријатељима, на првом месту увек-према породици, према писању, према читању, према учењу, према изласцима, према граду.
Волела бих да се заљубим, али такође нећу да ризикујем. Лепо је само уживати.
Срце, буди стрпљиво. Доћиће једном и наше време....
Седела је сама на клупи у парку, и гледала како ветар односи опало лишће. Долази јесен. Ускоро ће и зима. Исто тако и у њеном срцу долазила је зима. Била је заљубљена. Али онда када је било најпотребније, он није био ту. Чула је само, као у сну да прелази њен праг и да је узима у наручје.
Била је усамљена. Ветар је почео да дува, а онда је стезала јакну јаче. Као да је осетила ветар да струји кроз цело њено тело.
"Волела бих да се деси чудо. Да се појави однекуд и да ме одведе из овог сивог света. Сивог без њега."
Почео је да пада мрак, а она се осећала све усамљеније. Одједном, неко ју је сасвим нежно помиловао по коси. Окренула се. Био је то он. Као из бајке извађен, стајао је баш ту пред њом. Помислила је да јој се причињава, те је још једном погледала. Да, то је стварно био он. Узео је њену руку у своју. Она се прилепила уз његово тело, и прошаптала кроз сузе: "Немој никада више ово да урадиш. Молим те не иди више."
Обрисао јој је сузе, и пољубио је. Стиснуо је руку јаче, и пожелео да никада не оде.
"Извини. Никада нећу отићи. Моје месте је поред тебе." Једва је изговорио. Сузе су га гушиле, али није смео да заплаче. То би га уздрмало. Волео ју је више од живота. Ни једну девојку није волео као што њу воли.
Загрлила га је снажно, као да се плаши да га не испусти. И кренули су да шетају кроз ноћ. Ноћ је била њихова. Нико им ништа није могао. Љубав је била јача од свега.
Да могу да бирам: Цео свет или ти, без размишљања бих изабрала тебе.
Јер си: Непоновљива, најбоља, најсличнија мени, незаборавна, УВЕК ту када си најпотребнија. Јер смо доживеле најлепше тренутке заједно, јер ниси никада заборавила на мене, јер си ПРАВИ ПРИЈАТЕЉ!
