Сутра је нови дан...

Неки људи имају баш све.

Имала је вилу у центру града, све са послугом, као у серијама. Била је удата за најлепшег дечка из града, живели су идиличан живот, али увек су тражили још. Похлепа је била оно у шта је прерастао њихов живот. Она је свакодневно ишла да купује најлешу одећу из најелитнијих бутика у граду, а он је сваког месеца мењао аутомобиле. Волели су се.

Питате се сад, шта би још човек могао да пожели?

Једног дана, сазнала је да болује од неизлечиве болести.

Рекла је да паре нису проблем, да ће дати колико је год потребно само да буде излечена. Али, заборавила је да новац не може купити баш све. Здравље се не може купити. 

Преклињала је, била је очајна. 

Човек, тек тада почне да се спушта на ниво обичних људи, на ниво оних који тешко живе. Схвати да није све у новцу, и да је много битније оно што имамо у себи. 

Тек тада почињемо да ценимо оне "ситнице".

Права вредност неких ствари препознаје се тек када се она изгуби.

Нажалост.

Она његова смеђа коврџа која је несташно штрчала, највише ми се допала. Његове очи су биле нешто неопсиво. Можете само да замислите колико сам била срећна  када ме је питао да будемо заједно.

За кратко време увео ме је у свет снова, где смо били сами на "свом облаку". И више нисам могла да се сетим, како сам живела без њега?

Јутра нису могла да почну без његовог "Добро јутро" и пољупца. Није могао да прође дан а да ме није изненадио на неки начин. Куповао ми је по једну ружу, и на свакој осављао поруку.

"Волим те", "Мој анђео си ти", "Хвала ти што си ту!" "Волим осмех твој и добро ти стоји!", "Нико као ти" "Ја сам најсрећнији човек на свету јер имам тебе..."

Све те поруке сам чувала, а љубав коју сам осећала била је дубоко у мени, и увек бих је описивала као нешто посебно и непоновљиво. Научила сам да се смејем свакој његовој шали, и знате шта? Навикла сам на њега.

Пре њега, сви су били пролазни, и обични.

Али, љубав нас је обоје учинила посебнима.

Људи. Неки су завидели, неки су се смејали са нама. Али ми смо живели за нас.

За свој османаести рођендан, осећала сам се лоше. Претпостављала сам да знам шта се дешавало.

Затруднела сам.

Изгубила сам се. 

То је био најлепши дар од Бога. У себи имати знак од човека ког волиш, али била сам превише млада. Неспремна и незрела...

"Душо... ја сам трудна" Јецала сам преко телефона. Нисам имала храбрости да му то кажем у лице.  Веза се прекинула. Ово је готово. Помислила сам. Мој свет не постоји! Ја не постојим! Шта сада урадити?? Сама осамнаестогодишњакиња са малим створењем. Не, ја нећу то издржати.

Како је наша љубав могла да се овако заврши?

Све те мисли су ми одједном пролете кроз главу.

Али он се појавио. Загрлио ме је, и рекао да ме воли.

"Анђеле, па то је нешто најлепше што се може десити људима који се воле!"Рекао је. И у том тренутку била сам поносна што га имам. Била сам најсрећнија. И више ми није било битни ни шта ће породица рећи, а још мање шта ће рећи сви са стране.

Он је био ту.

И више ништа није било важно.

 

Све је почело тако што јој је рекао да је слатка. Ласкало јој је то, али никада га није сматрала потенцијалним. Она је увек волела друге... Волела нешто недостижно, сањала о "небесима", али други су је увек остављали на цедилу, други су је искоришћавали, други су јој били потенцијални пријатељи, она је давала све, али ништа није добијала за узврат. На крају је она патила, плакала, губила своју младост узалуд. На крају, када су јој све лађе потонуле, када није знала шта да ради, није имала са ким да прича, јавила му се... Био је ту за њу. Једнога дана позвала га је да прошетају. Сво време ју је срушао. Она се скорз отворила. Рекла му је све што ју је болело, а он је знао како да је утеши. Постали су пар. Били су скорз различити. Њена популарност попуњавала је његову повученост. Сви су били зачуђени. Ко би рекао да ће постати пар? Шетали су градом увек се држећи за руке. Свиђала јој се чињеница да је он њу волео, а он је уживао у њој. После толико времена ју је поседовао! Није је занимало то што су други говорили: "Имала си и лепше момке, није баш нешто посебно..." Она је препознала нешто лепше, нешто што је било у њему... Свашта су преживели заједно. Шетали су по киши без кишобрана. Осећали су се сигурно једно поред другог. Размењивали су најнежније пољупцв, исто онако као што су имали најлепше страсне тренутке. Препустили су се тој љубави више него икада пре тога. Она се пролепшала, и "бивши момци" су почели да је јуре. Али, било је касно. "Где си био када сам те волела више од ваздуха који дишем? Нисам била згодна, јел' ? Е, па сада је касно. Жао ми је." Говорила је свима. У њеним очима, ОН је био лепши од свих бивших. Јер је био увек уз њу, и искрено је волео. Волела је да спава у његовом крилу у парку. Волела је да га држи за руку. Он јој је писао најлеше песме. Желео је целом свету да покаже колико је воли... Почела је школа, она је упознала нове људе. У њен разред дошао је нови младић, који је био јако привлачан. Све цуре су биле зањљубљене у њега, а замислите, он је волео баш њу. И тако је решила да заврши причу са дечком који је био спреман да јој подари читав свој живот. Почела је да излази са "школском фацом", и све је било лепо... једно време... Док јој није рекао да је "живот зезање", и да не може да потроши младост само на њу. Поново је била повређена. Али овога пута није имала на кога да се ослони... Када мрак замени дан, и киша прекрије њен прозор, седела је на прозору, плакала и схватила какву је глупост направила. Осећала се као најусамљенија особа на свету. Облачила је његову мајицу и мислила на њега. Недостајао јој је. А он, свакодневно је очекивао њен позив, поруку. Желео је да зна да ли јој је добро у новој вези, да ли је срећна? Бринуо је о њој, јер ју је волео. Био је зрелији, старији 4 године. У тим тренутцима, када се његов свет рушио на комадиће, имао је највише инспирације и писао јој је. Тако се најбоље празнио. После неколико месеци, схватила је да њен живот нема смисао без њега. Решила је да победи свој понос, и напише му писмо. "Опрости ми.- то је оно што ти прво морам рећи. Не знам где ми је била глава када сам отишла. Ти мене дефинитивно не заслужујеш. Знам да сам те повредила на најгори начин. Али сам из ове глупости научила. Никада никога волети нећу као што волим тебе. Био си ту и када ми је падала киша, и када ми је сунце сијало. Волео си ме и у најгорим тренутцима. Препознао си нешто у мени. Знао си да ме цениш... Само желим да ти захвалим. Никада те нећу заборавити... Ти си нешто посебно... Хвала ти... И волим те." На почетку се надала, али када је прошло месец дана, схватила је да никада неће моћи да врати оно што је изгубила. "Ја не могу даље без тебе. Опраштам ти! Чекам те, и волим те." Имали шта лепше од тога? То је права љубав. Љубав која опрашта све, љубав коју ништа не може зауставити. Човек учи из грешака. Некима се никада не укаже друга прилика. Њој јесте! И другу је знала да цени. Знала је да је он најсавршенији, да је он створен за њу. Знала је да је воли. Све јој је опростио. И прича се није никада завршила. То је било то... П.С. Пост је мало дужи, али сам морала да избацим све емоције из себе. Прича је мешавина реалности, оно што се дешава мени и другима, а већина је настала у мојој машти.

 

Данас-Вршац, грожђебал. Било је лепо... Волим Вршац...

Повратак кући. И он се враћа са нама. Нисам га на блогу помињала од кад се Милош појавио.

Била сам узрујана што ћу га поново видети. Звао ме је неколико пута да се договоримо око места састанка. 

Налазимо се у колима. Тетка и теча причају увелико са њим. Мрак је, и магла се протеже, али се трудим да га посматрам и да га упијем сваким делићем свога ока. Схватам колико ми недостаје. 

Почела сам да се правим као да нема довољно места и ноге су нам биле прилепљене једна уз другу. Осетила сам топлоту његовог тела. 

Девојка му је стално слала поруке и звикала га, иако зна да га то нервира. Баш ме је бригало. Нисам била љубоморна. Понашао се доста хладно самном.

Је ли му забранила нешто?

Све једно ми је. Он ће увек живети у мени. Иако не верујем да бих икада била у озбиљној вези са њим.

Али га ипак желим. Поред тога што је мали милион пута преварио цуру, ја то знам али ћутим. Могао би и мени да учини исто. Волим га и поред тога што највише времена проводи у свирању гитаре, и поред тога што је луцкаст, и безобзиран...

Волим га, и поред тога што је у друштву хладан према мени...

Зашто недођеш? Зар не видиш да сам те жељна?...

Обећала сам да ћу те заборавити.

И очи твоје,

А све оно што имали смо, 

сачуваћу, 

памтићу.

Знам, нисмо рођени под звездом истом,

Немаш ти љубави за мене.

И морам ти признати:

Не свиђа ми се твоја себичност,

Ни то када правиш драме.

Мада,

Могла сам да те волим и таквог.

Али, ниси желео.

Па,

Испуњавам ти жељу...

Идем.

П.С. Песму обожавам...

 

 

 

Срећна сам. Али јако уморна...

Волим, и пишем за њега. Све ће то добити једног дана. Обећавам... 

Песма ме опчињава...

Враћам се из града са другарицом, и на једној од аутобуских станица- сиромашна породица. Жена која држи малу девојчицу у рукама. Малецка маше оцу који улази у аутобус, и он им маше, са женским ранцем на леђима. Претпостављам да живе тешко. Немају новца, али на њиховим лицима се виде искрени осмеси.
И питам се сад, шта ће нам палате у Њујорку, Чикагу, Москви, или било ком граду ако љубави немамо? Шта ће нам сво богатство света, ако немамо пријатеља, ако немамо особу са којом ћемо све то поделити?

Захављујем Богу на овако дивним пријатељима. Не би их мењала ни зашта. 

Моје мишљење је да љубав може да победи све. Ако имаш неког као прави осолонац, неког ко те воли, можете заједно кроз све проблеме. 

У животу је битно само волети...

 

Српску Теоретску гимназију овде у Темишвару, похађају ученици од 1. до 12. разреда. Нема нас баш пуно, али сасвим довољно за једну националну мањину. Поносим се својом школом. Пружа нам разне могућности. Као прво, професори су фантастични. Са обзиром да нас нема баш пуно, радимо више на часовима него што нам задају да кући бубамо, и не преоптерећују нас превише. Наравно, ко хоће учи, ко неће, не мора али лоше пролази. Дивни су професори. Екскурзије са њима никада нису досадне, и сасвим је нормално да за време одмора долазе да причају са нама о разним темама. Све нас познају одлично, и то ми се такође чини супер. Ок, има и оних професора које никада за време школовања нећете видети насмејана, али нећемо о њима. У школи ми се највише свиђа што нам се пружа прилика да видимо целу Србију, а такође и остале државе, и све то не у нашем трошку! Где то има? Ми ученици, наравно уживамо у тим екскурзијама од минимум три дана, па чак и до 12. Ове године смо били на 8 таквих екскурзија, (писала сам о томе). За сваког се нађе по нешто. Ту су такође и такмичења из Српског језика (или, како овде кажу, олимпијаде), на којима се могу освојити лепе награде. (Ја сам прави доказ за то :)) ) 

Настава се одвија на Српском језику, изузев Румунској и латинског (због професора који не знају наш језик). Све у свему, функционишемо као једна мала али организована заједница. Имамо око 250-ак ђака.

Данас, после три месеца одмарања били смо на свечаном отварању. Фалила ми је много та атмосфера. Заиста... И једва чекам да кренемо, да се загрејемо... 

Хвала Богу што сам у овој гимназији... 

Много је волим...

Босонога песма 2.

Поделићу са тобом

сва моја шашава здравља.

Заволи моју сенку

што се клати низ дан.

 

Сутра нас могу срести

понори или узглавља.

Лудо моја, зар не знаш:

дивно је немати план

 

Изиђи из тог детињства

као из старих патика.

Заволи мој осмех,

дубок као језерске воде.

 

Ево, и ја сам се изуо.

Под врелим табанима

растапа ми се асфалт.

 

 

Буди уз мене кад одем.

 

Мика Антић

 

Кренула сам новим путем. И невероватно ми је лепо. Сама. Наравно, пријатељи су ту, без њих не могу. Они су дивни, највећа моја подршка. Било је дивно и ово лето, изласци, кафе, лимунаде, музика, концерти, фестивал, путовања, дружења... море. Било је и заљубљивања, наравно неуспешног, и на крају још једно моје одустајање и нови пут. Само уживање. Сутра је још један нови почетак. Нова школска година. И сада могу рећи да сам спремна. Потпуно спремна, и срећна.

Нема праве љубави у овим годинама. Нема... И зато се играмо. Излазимо, певамо... уживамо. Доћиће љубав касније. Сада... сада су сви пролазни чини ми се... И лепи су... Неки су посебни. Заљубиш се као, и они оставе траг. И они се као заљубе. Али нешто гаси те "ватре". Зато знам да нема љубави сада. И леп ми је овај, онај ми је симпатичан, он је добар, онај тамо паметан... Све то прође. (ваљда) Изгледа да се мој принц још увек појавио није. Мада је могао он да буде. Стварно јесте. Али није хтео. И нећу ја у то да се мешам. Можда ће касније жалити што ме није желео онако како сам желела њега ја, Можда и неће. А и баш ме брига. Мој живот се наставља, воз наставља свој пут, и све наредне станице су прелепа места. Париз, Барселона, Рим, Лондон, Москва, Венеција, Мадрид, Праг, Беч... То ме сада интересује. И моје друштво. Ја могу сама, научила сам. Без мушкарца уз себе. И само се плачим да не постанем дивља. А уосталом, кога је бирга? Књиге. То је оно без чега не могу... А мушкарци... Дођу, и оду...

Пожалила сам се једном пријатељу, причала му о даљину која ми смета, и одговорио ми је :

"Далеко је Месец! А кад се воли, ни једна тачка на кугли земаљској није далеко"

Свака му част. Потпуно је управу.

Још увек сам срећна, само ме помало помери из колосека ... понекад. 

Али, живот се наставља, данас и сутра на фестивал, а у понедељак први дан школе...

Било би боље да је ту... 

Али није. И шта сад учинити?

Ја волим и одавде. 

 

 

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena zelja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je zelis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav no� u srcu,
a bojite se taj no� izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino zivi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.                            

Desanka Maksimovic

 

 

Гледала сам слике са венчања наших пријатеља.

Одувек сам ја маштала о себи у белом, и о момку који стоји поред мене. Али, увек је тај момак био неко непознат, неко измишљен, неко из снова.

Данас сам видела јасну слику твог лика уместо оног младожење и мене уз тебе. Деловали смо срећни. Ти си био онако шармантан, отмен у том црном оделу, фантастично ти је пристајало. То зато што си мој, волела бих те и да си изгледао било како другачије. А ја сам сигурно била срећна. Сигурна у себе, јер имам тебе као ослонац. Предивнабела венчаница... као из сна... локне које падају низ моје лице, и букет са цвећем у рукама. Какви осмеси красе ту слику...

Зашто ми се ово дешава? Питам себе сада. Јесам ја срећна... али толико сам се заљубила... све ми је равно... желим га уз себе више него икога пре.

И како би било да га поново држим за руку... 

Ја ЗНАМ... наша љубав срушила би све те километре... знам да бих могла...желим... али нешто се неда...

 

 

 

Достигла сам поново врхунац у срећи!

Јако брзо учим, и у последње време сазревам брзо.

Последњих месец дана скоро да није прошао дан да се не видим са друштвом. Данас сам била два пута до града. Прво са једном од три најбоље другарице, која се вратила са свог летовања из Грчке. Шетале смо, седеле, али највише причале.
После подне, изашла сам са друге две најбоље другарице. И све ситнице су ме опчињавале, чиниле срећном! Сада поново добијам крила!

Данас сам поново видела да живим у овом дивном граду, да ВОЛИМ! Да некоме значим. Колико само волим ове три девојке!... данас сам схватила да једва чекам да почне моја школа, коју толико волим, која ми је отворила толико врата у животу! Једва чекам... Да поново кренемо да путујемо, да се дружимо, да наставим да пишем... Толико ме радују похвале које добијам у вези књиге... Професорка српског језика ми је рекла да је одушевљена и да је два пута прочитала... Све ме то испуњава... 

Време које проводим по књижарама истраживајући неке нове светове, који ми дају инспирацију да створим свој, сопствени свет...

Ја не смем да се жалим. Ја сам срећна и ја волим. 

Учинићу све да тако остане.

Такође ме, ЈОШ срећнијом чини чињеница да сутра путујем кући у Србију на један дан, да поделим књиге пријатељима, рођацима... Само да их видим... да им чујем глас, и да стиснем зубе до следећег пута када ћу их поново видети. Много их волим, и носим са собом у сваки нови дан...

Волим......

 

Молим те, дођи.
Јер хоћу да овај дан поделим са тобом,
Јер нисмо шетали росном травом,
Јер никада нисмо брали заједно боровнице,
Јер желим да одгледам оне најлепше филмове са тобом,
Јер хоћу да стварамо нашу причу,
Јер бринем када не знам ништа о теби,
Јер су моје мисли заокупљене тобом,
Јер хоћу да моје снове претворим у стварност,
Јер желим да осетим мирис твоје коже,
Јер ми недостају твоје приче до бесконачности,
Јер желим да се твој песимизам посвађа са мојим оптимизмом,
Јер ти нисам рекла неке ствари, и сад чезнем да ти их шапнем,
Јер хоћу да ми објашњаваш све на онај твој начин,
Јер хоћу да заједно сањамо,
Јер ми је потребна твоја утеха,
Јер ти си једини који ме је видео да плачем,
Јер си ти моја прва и последња мисао у дану,
Јер само теби сам толико рекла,
Јер ти знаш да погодиш тамо где боли,
Јер зацељујеш све ране,
Јер очи моје само тебе виде,
Јер без тебе нема боје,
Јер ме је за све брига када ти ниси ту,
Јер су ме поруке излуделе и желим да те видим,
Јер са тобом је сваки дан славље,
Јер ми још увек у ушима одзвања твој смех,
Јер имам поверења у твој долазак,
Јер верујем у твој глас, Молим те дођи...

Не могу да поднесем када су људи хладни, немају осећаја за оно што се дешава. Мрзим хладноћу, и стварно је не разумем. У чему је штос, да када ти ја испричам све о својим осећањима ти кажеш "аха" или нешто у том стилу. Али, све у свему, има нас разних, и то је живот... 

Досадио ми је распуст, ипак желим да почне школа, да се дешава нешто ново... Желим да опет почну путовања, али то ће тек тамо после фебруара... значи ово је умирање за мене. Исти град месецима, иста дешавања... Ја живим од промена...

А у међувремену, волим....волим....волим...волим... (то ми никада не досади)

И... нећу плакати.