Jedna divna osoba. Cini mi se da je ona medju prvima opazila moj blog. Mada nije to razlog, što mi je postala neopisivo draga. Svaki njen komentar, osećam kao ohrabrenje. Mnogo sam je zavolela, želim da naglasim koliko mi znači što je ona među blogerima. Ponekad osećam, kao da je ona moja blog mama. Njene kritike, kakve god bile, meni dobro dođu. Podstaknu me da se dignem, kada se spotaknem... Šta reći za takvu osobu? Nemam reči... (nešto mi ponestaje reči)
Sve u svemu, kada sam bila na odmoru, našla sam jedan poklon za nju, i nadam se da će je obradovati...
Casper, samo za tebe :
Cvetići sa tetkinog kaktusa... rascvetao se u pravo vreme...
Budim se i nervozno navlačim pokrivač u želji da spavam još samo 5 minuta. Ali nema šanse. Mama već pali svetlo: "Hajde, 4:50 je!" Govori.i sva nervozna, oblačim se, i za 10 minuta, već se nalazim u kolima. U 5 i 50 kreće voz Temišvar - Beograd. I kada nas deda ostavlja ispredželezničke stanice, mama i ja se vučemo ka ulazu na peron.
Voz naravno kasni. 6:20, i on dolazi. Ukrcavamo se, lepo se rasporedimo, vadim knjigu, i rešeno polinjemd a čitam. Pa šta bih drugo radila? Već sam razbuđena. I taman počinjem da se smešim "forama" Iz knjige, u kupe ulaze troje ljudi. Jedan bračni par i jedan čovek, koji su inače putovali zajedno. Španci. Ugledni, pametni ljudi. Putuju po Evropi... I naravno, odmah počinju zastoji. Voz nije dobro ni krenuo, već se zaustavlja. I to uporno radi.
Na izlazu iz Vršca, malo sam rešila da odremam. Ali NARAVNO, nije mi pošlo za rukom. U susednom kupeu čulo se neko zujanje burgija, na početku pomislih "ma daaaj, samo mi se sve čini" Ali zujanje postaje sve upornije i upornije. I odjednom, počinje da se pravi neka gužva u susednom kupeu, da se donosi neka roba. Začuh glasove kako govore "Pazi, vrati sve na svoje mesto" i nešto u sličnom smislu.
A ovi, ugledni Španci iz kupea? imali su šta i da vide. Naselje u kom žive Romi, puno blata, đubreta i ostalih "dragonlija". Beše mi na trenutak sramota. Gadi mi se.
Beograd k'o Beograd. Velik. Pun neljubaznih osoba. Nikada mi se nije dopadao.
Neljubazni taksisti, koji te prosto GURAJU u njihova vozila, koji voze po VEOMA povoljnim cenama. Samo 500 dinara za dve ulice od stanice.
Ali zato, upoznala sam jednog ljubaznog policajca.
I znate šta sam shvatila? Meni se baš dopadaju muškarci u uniformi. Vojnici, policajci...
I kada sam stigla u Temišvar. Bila sam sva srećna. Držim se ja mog grada. I Roma odavde, i jezika koji se ne sviđa svima. I svega. Jer ja to volim... :)
Petak. Rano jutro, 5 sati. Pocinje da svice. Pakujemo poslednje stvari i krecemo. Put je dug, ceka nas lepa voznja, kroz brda.
Od ranog jutra su toplote velike. Klima je tu. Ma sve je tu. Hrastovi stoje uz put, kao vojnici, i pokusavaju da zadrze hlad. Ja sva srecna, sedim na suvozacevom mestu, i pricam sa dedom. O onome što nas čeka na odredištu. Uzbuđena sam. Upoznaću sve one rođake... a ima ih puno. Velika je to familija. Deda je imao 5 braće, od kojih svako ima po 2-3 dece, a svi oni po 2 unučića. Pozadi sede mama, sestra i dedin najbolji prijatelj. I dok se vrte pesme Djordjeta Balasevica, Dina Merlina, Bijelog Dugmeta i Zdravka Čolića, moje misli lete. Sklapam oči, dremuckam, maštam... i oko 13 sati, nalazim se na odredištu. Počinjem da upoznajem rođake. Teško mi je da popamtim imena, ali se radujem što ih vidim. Svi su gostoprimivi, oduševljeni što nas napokon upoznaju. Ukratko, tih nekoliko dana, bilo je divno. Uživah u podnožju brda, u šumama, u divnim predelima. Imam jednog divnog ujaka, koji osim što jako dobro izgleda, ima i jako fino ponašanje. Prvi njihov utisak kada su me videli je: "Ista si kao tvoja mama". A ja uvek pomenem i tatu... Nekoliko dana, pričala sam samo rumunski. Nije više tako teško kao što je bilo na početku. Sada sam slobodnija, i pričljivija. Nadihala sam se tog vazduha. Uzela nekoliko porcija dobrog smeha sa svojom braćom i sestrama. I postala sam bogatija. Nova iskustva i novi ljudi.
Juče smo bili u šumi, i uhvati nas neka kiša. Svi u majicama na kratke rukave, u plitkoj obući. Ali nisam se nervirala. Vrištala sam od sreće. Ujka me je zagrlio, ja sam zamišljala da je to neko drugi. I bilo je lepo. Tako je sve delovalo nestvarno. Divno mi je leglo malo promene.
Dok sam bila tamo, javio mi se direktor, i rekao da sam osvojila nagradu na nekom literarnom konkursu, gde sam pisala o Dositeju Obradoviću (a rad je bio sklopljen na brzinu). I tako da sutra idem na nekoliko sati do Beograda.
Nikada nisam volela Beograd.
A sledeće nedelje, idem u Srbiju. Ovaj raspust biće baš ispunjen.:)
Kada sam rekla B-u da se čujemo 15. jula, kada se vratim odande, bio je tužan. Drago mi je da mu je stalo do mene... I dalje pevušim pesme, i sabiram utiske... Jedva čekam da idem ponovo tamo...
Šta reći, kada više nema reči? Onda kada se grlo osuši, i kada želimo reći nešto veoma važno, ali ne možemo? Jednostavno, ne ide, pa iako je naša želja veoma velika. E, u tim trenutcima, najbolje je pustiti vreme, da pokaže pravi put, da nam otvori nove puteve, da otvori naša srdašca, koja iskreno vole, da poveća naša osećanja, da nam neke osobe postanu više, a neke manje drage.
Pre tačno 2 meseca, počela sam da pričam svakodnevno sa jednim divnim dečkom. Sa B-om. Da ste me pitali u oktobru, šta mislim o B-u, rekla bih, da je to jedan pokvareni, zli, lažljivi dečko. I da ne želim ništa da čujem o njemu. Ali, ponekad prvi utisak zna da zavara.
Ako me pitate danas, šta mislim o tom istom dečku, daću vam potpuno različit odgovor. Puniji, opširniji, tačniji. Rećiću vam, da je to jedna draga osoba, čudna na svoj način, zaljubljena u muziku, ponekad svesna svojih potencijala, ponekad potcenjivac sebe. Osoba koja zna da te uteši, iako na prvi pogled ne izgleda tako. Mala pričalica, koja zna svašta pametno da kaže (a ponekad i da odvali neku glupost).
Prođoše dva meseca... mi se zbližili, ja se svaki dan sve više i više divim tom biću. Svakim danom, sve više i više mislim, da sam se zaljubila. (a teško mi je da to i priznam). I ipak, smatram da je to malo vremena. Neka se dešava sve spontano, ali mislim da mu pre 18. oktobra neću ništa reći. Do tada, verovatno ću početi da mu značim više, a i on meni. I ko zna, ako nam je suđeno, rodiće se nešto lepo..:)
P.S. Ovu pesmu mi je on poslao, i zato je obožavam.:D
Odavno nisam tako često plakala od sreće. Možda ne prođe dan, a da ja ne zaplačem, i zahvalim Bogu na svemu što mi se dešava u poslednje vreme. Samnom je sve ok, zaista. Srećna sam i ne dam nikome da mi kvari taj osećaj.
Bole me dešavanja oko mene. Moja najbolja drugarica je u nezgodnoj ljubavnoj situaciji, i boli me što ne znam kako da joj pomognem. A ona je uvek tu, kada je meni potrebna pomoć.
Druga najbolja drugarica je srećna, otišla je na selo, gde znam da je sva njena sreća. To je ceo njen svet...
A treća, sprema se za maturski ispit koji je u ponedeljak. Želim joj puno sreće.
I sve tri volim, jako, jako puno. Zaslužuju da budu srećne.
I kao što rekoh, ja sutra putujem. Kod dedinih rođaka. Tj u pitanju su dedina braća, njihova deca i unuci... I to su nam, veoma bliski rođaci. I ja nikoga od njih ne poznajem. Bili su daleko, ja nisam pre znala jezik, i čini mi se da se ukazala idealna prilika da upoznam svoje bliske rođake. A takođe i da vidim još jedan daeo Rumunije.
Jos jedan post posvecen ljubavi.
Opet treba da vam dosadjujem sa mojim ushicenjima, sa mojim radostima, sa mojim odusevljenjima.
Ali onda bolje ne. Jedino moram reci, HVALA BOGU! sto ga je uveo u moj zivot. HVALA BOGU sto je on tako dobar prema meni.
i kao sto rece ona pesma koju mi je poslao: "Voli me danas, vise nego juce, al' manje od sutra i sve tako redom..." Mnogo mi je stalo...
Sada sta mogu da kazem?
Putujem u petak, kod nekih rodjaka ovde.. u sredu se vracam, i posle idem u Srbiju, sa mamom sestrom, i najboljom drugaricom. Mislim da cu se zadrzati do 15. jula.
20. jula je njegov rodjendan.:)
I posle toga, nije nista isplanirano... Mozda odem na dve nedelje u Sremske Karlovce, ako me budu poslali sa skolom. Ne znam kada cu ici na letovanje, (ono prvo mesto na takmicenju)...
Uzivanje. Ljubav. Osmesi... :)
Srecna sam.
Pa zar se ne vidi...:)
Jako sam srecna u poslednje vreme. :) Sama pomisao na njega me tera da se smejem.
I tako mi se srce kida kada znam da ce ceo raspust proci bez njega..=( a od septembra, i skola ce biti braznija...:( Ali neka, u mom srcu ce ziveti vecno... mozda ga necu vecno voleti, ali uvek ce biti na posebnom mestu.
Jako, jako me usrecuje. Juce mi je rekao, da uvek mogu da mu kazem sta zelim i sta osecam. Ali se plasim. Ovo srce, vec je svasta prezivelo... bojim se da ga opet ne slomi neko... i tako mi znaci, da ne zelim da pokvarim ovo sto smo izgradili... Neka mi je Bog u pomoci..
Nedostaje mi. Žalim što je došao raspust, i sa sobom odneo drage ljude iz škole... Razume se, ne i iz mog života. Ali ponekad osećam, kao da ga nikada neću videti. Zašto? tako boli.
Kako znam da mi je stalo?
Nikada nisam volela niske momke.
On je nizak.
Nikada nisam volela momke koji se ne slažu sa mojim prijateljima.
On se ne slaže.
Nikada mi se nisu dopadali drski momci.
On je drzak.
Nikada nisam više želela da provedem sa nekim bar jedno veče.
Ne mora biti dodira, ne mora biti poljubaca. Samo da ga gledam. Da osetim kako diše, da ga posmatram iz svakog ugla... (mada se ne bunim ako bude i zagrljaja...i koji poljubac)
I opet se nadam... iako nade nema...
Sanjacu ga ja, još dugo... Postao je moja opsesija, i moja jedina misao...
Zamišljam idealan život. Zapravo, mislim samo na njega. Na ta dva oka, koja su se ugnezdila u moje srce. Ovoga buta, baš sam se zaljubila. Sva sijam. Plešem po vrelim temišvarskim betonima. Pevam note o ljubavi... Kao nikada do sada.
Razmišljam o tom "dečaku". O mom malom dečaku koji je završio gimaziju. Koji se sada nalazi na raskrsnici života. Ne želim da pogreši. Želim mu svu sreću ovoga sveta.
I kada nešto krene lošim putem, zamislim njegov osmeh, ćutim. Nasmešim se i sama.
Ne mogu da izdržim više bez njega. Ova ptica mora da izleti iz mojih grudi... NE MOGU!!! Dođe mi da vrisnem njegovo ime!!!
Dođe mi da ga iščupam iz svojih misli, i stavim tu negde, pored sebe. Makar da ga danima gledam...
A poželim da mu kažem šta osećam. Posle se osvrnem. Malo je vremena prošlo. 18. će biti 2 meseca. Ne mogu da mu kažem "Volim te" To je jako teško reći. Te reči se ne smeju prosipati.
"Ponekad je teško pronaći reči, jer onih pravih, tako je malo... pa zar su uopšte potrebne reči, da shvatiš da mi je do tebe stalo?"
A stalo mi je... neverovatno... Ne dam ga nikome... u mojim snovima je SAMO MOJ!!!
Danas je tacno dve i po godine od tatine smrti. Verovatno je zato cela nedelja bila glupa. Ali sam obecala da necu biti tuzna, i da cu zadrzati ono raspolozenje od juce. I uspela sam.
Bojim se samo, sve ove pozitivne energije, ove srece... Bojim se da se ne srusi sve ovo. Ali dok su tu oni koji me vole, necu pasti.
Da nije njegovog osmeha, mozda bih danas bila potresena. Ali, tata je sigurno srecan jer me vidi ovako lepo raspolozenu, ispunjenu i srecnu.
Da nema mojih prijatelja, mozda se nikada ne bih snasla ovde. Ali, oni su tu. Uvek kada je to potrebno.
Naucila sam da zivim za danas. I da sanjam o lepo sutra. Sanjalica sam velika, to mi niko ne moze oduzeti. Sanjam o svemu, o onome sto se mozda nikada nece i ne moze ispuniti. Ali ja sam nepopravljeni optimista. I ko mi sta moze?:) Samo napred, to je moj cilj. I volim ovaj blog. Stvarno ga volim. I bloggere! Jer mi daju neku snagu!
Osećam miris tvog parfema na mom vratu. Ceo dan blistam. Ulepšao si ga i ti.
Hvala Bogu, jer znam da se radujem tim malim sitnicama. Tim sitnicama, koje ulepšavaju moj život. Par tvojih reči, za tren su sagradili kulu moje sreće... Hvala ti B. ulepšavaš moj život. Ovih dana mi je sve tako ravno... Nije me briga što ne idem skoro u Srbiju, i što ne znam ni da li ću ići na more. Važno je to što je on tu. Što su ONI tu. Moji prijatelji. Moji pravi prijatelji, za koje sam sigurna da me vole, dokazali su to.
Dobila sam mnogo divnih poklona.Naravno, prijatelji su bili najlepši poklon. Između ostalog, tu je zalutao i jedan parfem, divan je. Dok god ga budem koristila, podsećaće me na sreću. Dobila sam ga od jedne meni veoma drage osobe, a podsećaće me na B. mislila sam na njega ceo dan, i poklonila sam mu taj miris.
Drustvo mi je javilo da ne mogu da dodju, ali na kraju kada sam se pojavila u tom lokalu, tamo je bila vecina njih, spremili su mi iznenadjenje. Bila sam presrecna. Dosao je i Bojan (doduse sa devojkom) a B. nije mogao da dodje. Ali kada mi je B. cestitao oko ponoci, suze mi se kotrljase niz lice od srece. Bilo je divno. Osecam se fantasticno, ispunjeno i srecno. Imam najbolje drustvo, koje zasluzuje svu ljubav ovog sveta. Bili su tu zimus, kada mi je bilo tesko, i sada su tu, ovim najsrecnijim danima...
Nemam reci da opisem kako se osecam... letim, cvrkucem... sijam...:)
Moj 16. rođendan.
Još uvek ne mogu da poverujem u tu činjenicu. JA imam 16 godina?! A kao da sam
juče imala 6, i dobila mlađu sestru (malog gnjavatoraJ )
Šta sam sve
uspela da uradim u periodu od 12.06.2008 do 12.06.2009.?
E pa ovako:
12.06.2008,
doselila sam se u ovaj čarobni Temišvar, (za koji sam tada mislila da je moja
nesreća), uspela sam da se izborim za štampanje svoje prve knjige, krenula sam
u prvi razred gimnazije, (ili ti ovde 9. razred) gde sam upoznala gomilu dragih
ljudi (takođe i gomilu onih manje dragih), počela sam da idem na
glumu-zaljubila sam se u glumu ;) Imala nekoliko predstava, vodila nekoliko
programa, učestvovala u projektu „Koliko Kosova u meni“, išla na 5 putovanja sa
društvom(svako je trajalo po tri-četiri dana), osvojila prvo mesto na državnom
takmičenju iz Srpskog jezika, ( samim tim sam sebi obezbedila letovanje u
Hrvatskoj, novčanu nagradu, i mnoge druge), završila prvi razred gimnazije
uspehom 9,67, zaljubila se... Mislim ja sad... ovo je najbolja godina u mom dosadašnjem
životu... Nazvaću je godinom uspeha... J
Ova godina mi je
pružila sve ono što sam želela.
Da li sam mogla
da poželim bolje društvo? Ne verujem. Ja ih obožavam. Osećam ono što osećaju
oni. Vidim ono što vide oni. I znam šta misle iako ćute.
Ne znam kako da
zahvalim Bogu što me je naveo na ovaj put. Zauvek ću biti zahvalna što me je
ipak naveo na Temišvar. JA OBOŽAVAM OVAJ GRAD! Ja ovde želim i da ostanem.
Prelazila sam preko trnja... ali sam uspela nešto...
Ne mogu da opišem
stanje u kom se nalazim. Neizmerno sam srećna. Srbija-neka ostane samo u lepom
sećanju. Posećivaću je, ali... ovde je moje mesto.
Nejlepši delovi
mog života do ove godine?
Imala sam jako
lepo detinjstvo, i sada, kada prevrćem slike u glavi, sećam se jednog divnog
dečaka, koji mi je bio najbolji drug. Mnogo sam ga volela, bili smo
nerazdvojni. U mom okruženju su uvek bili dečaci, nije mi baš prijalo društvo
devojčica. (Verovatno mi je zato sada fudbal omiljena zanimacija).
Zabavište i prvi
razred su mi bili dosadni, jer sam od tate, koji je bio pisac, naučila da piše,
i čitam. Tada sam bila jako srećna, jer sam dobila sestru, i vaspitačicu koju
sam ja želela. Dečije gluposti :)
Ludosti sa
društvom iz osnovne. Prva bežanja sa časova, prve ekskurzije, odrastanje...prve
ljubavi. Čenta. Jezero. Bilo je lepo... Ali sada živim za danas.
Behappz jača nego
ikada, pametnija nego ikada, iskrenija nego ikada, srećnija nego ikada,
samouverenija nego ikada, uspešnija nego ikada.
Pa napokon se
vratilo ono sunce koje je sijalo nekada.
Srećan mi
rođendan!!! Poželeću jednu želju. Ali nikome je ne smem otkriti. :)
Danas...Švrljanje po gradu sa društvom. (Koje obožavam)
Želim samo da zahvalim Bogu što me je ipak naveo na ovaj put, da se doselimo u Temišvar. To je bio pun pogodak. Dobila sam sve. Prijatelje sam stekla brzo, a volim ih neizmerno. A i ostalo je sve divno... :) Ali o tome u sledećem postu.
Dan težak. Ja u oblacima... (ali još uvek neraspoložena, a o tome ću pisati 13.juna), vreme-po mom ukusu previše toplo...
Nedostaje mi tata. U ovim velikim danima u mom životu.
