Сутра је нови дан...

Kada te pozovem,nemoj doci.Ne,jer znas da bi to bio samo bol za mene.Zovem te,jer zelim da vidim profil tvog umornog,mladog,lepog lica,da osetim dodir tvojih vrednih,ostrih a ujedno i neznih ruku,zelim da zaronim u dubinu tvojih mirnih,neznih braon ociju,da me tvoj umilni glas oraspolozi od ranog jutra.Ali,ne dolazi,nemoj molim te.Jer ne zelim da se naviknem na sve tvoje vrline,da se vezem za tvoje predobro srce,puno ljubavi.U tom svom srcu cuvas ljubav za mnoge.Ali,osecam da nema mesta za mene.Mozda sam samo greska na ovoj planeti.Greska u tvom zivotu,koja se jos uvek ne moze ispraviti.Jer ako se ta greska ispravi,to vise necu biti ja.To ce biti neka druga osoba,koja mozda nece znati da te voli kao ja.Zasto reskirati?I zato,nemoj dolaziti.Cak ni kada te zovem.Jer sam zeljna tvojih usana,pogleda,ruku.Jer mi nedostajes svim srcem,jer te zelim samo za sebe,ne zelim da te delim sa drugima.Nemoj doci.Ti ne bi izdrzao da  primis svu ovu ljubav,koju zelim da ti dam,da na tren osetis koliko mi znacis.I jos jednom-nemoj doci,jer TE VOLIM,tvoj odlazak bi slomio moje srce...ZAUVEK...

Tebi.

Kome su i ovako vec posveceni oni najlepsi stihovi u mojim pesmama, o kome sam pisala ljubavne price, koje je mogla pisati samo zaljubljena osoba. Tebi, zbog kog sam najbolnije suze prolivala. Zbog tebe sam najvise plakala. Bio si mi jako blizu, a ipak, previse daleko, da bi bio moj. Dve godine. Proslo je skoro dve godine, od kada znam samo za tebe. Pokusavala sam da odustanem nekoliko puta, ali nije se dalo. Uvek se tada setim onog osmeha, onih ociju. Znam da ima mnogo, mnogo lepsih od tebe. Ali samo si ti onaj koga volim, i onaj cija sam spremna da budem zauvek. I zelim... ali put do cilja je trnovit, pesacenje boli... 

Znas da te volim, cutis, ni ne slutis koliko. Kada te vidim, oci pocinju da mi se pune suzama. Kunem se, da je tako. Osecanja se izmesaju, vise ne znam sta mi se vise dopada.Tvoj sarmantni hod, tvoj glas, tvoj govor, ili tvoj pogled? Sreca u tvojim ocima? Bogatstvo tvoje duse? Tvoja marljivost? sve... i sve bih dala za jedan pogled. 

Secam se i moje srece. Onih trenutaka kada sam sanjarila posle svake recenice koju si progovorio samnom. Nadala sam se, uzivala, svaka tvoja poruka, naterala me je da skacem od srece. A kada su najtezi dani, bilo je dovoljno samo da te vidim, i zaboravila bih na sve.

Takodje se secam, one kisne sedmice, kada sam iz veceri u vece nailazila u onim trenucima kada se ti vracas iz skole. Nije mi bilo bitno sto kuci dolazim mokra od glave, do pete. Bilo je vazno samo to sto sam te videla.

Znao si samnom. Ali nikada nisi mogao da mi uzvratis sve to. Mozda je bilo previse. Mozda sam prevazisla granice. Ali, cak i trunka tvoje paznje, u svako doba ce mi biti dovoljna.

Ostavio si trag u mom srcu, ne kazem da ces zauvek biti jedini, ali znam, da te sigurno nikada necu zaboraviti, jer si mi bio prvi, i jer sam te volela ludo. I sada te volim. I samo ja to znam.

Sve je bilo divno. Verovatno se zato i zavrsilo ovako brzo...sve sto je lepo, kratko traje. Ponovo sa mojim drugaricama... Zajednichki smeh, slikanje, setnje, razgovori do zore... Ja njih volim. Istina je da ovde imam neverovatno drustvo, ali nedostajale su mi. I mislila sam, ovaj vikend mi niko nece pokvariti.

A on... jedini decko kog sam VOLELA, jedini decko za kog sam bila spremna sve da ucinim. Jedini... nekada... a danas... nisam mogla ni da mu se javim. Ni juce. Kao da ne postojimo jedno ya drugo. Kada bi prosli jedan pored drugog, pogledi bi nam se sasvim slucajno izgubili, negde u da ljini, na nekoj sasvim glupoj sitnici. I taman kada pomislim: "To je to, sada cu poceti da pricam sa njim" grlo mi se stegne, i kao da nestajem bez glasa. Najgori nacin da ti nego nedostaje je, da je taj neko pored tebe, a ti znas da ga nikada neces imati.

Sada sam stigla kuci. U Autobusu sam mislila da se vratim, ali sve bi delovalo skandalozno, kao u filmovima, mislili bi da sam luda. Ali sada, kada razmisljam... Tako me boli... Zapravo dok sve ovo pisem placem. Da li sam ga zaboravila? Ponekad mi se cini da sam zato i imala toliko osoba u svom zivotu. Zelela sam da izbacim njega... i da li sam uspela?

Bicu kratka.

Jos uvek blistam. :) zbog svega sto se desava.

Danas ocekujem divan dan. Sva sijam, dolazi mi drusto iz Srbije (U Temisvaru je smotra srpskog folklora, za Srbe iz dijaspore) i KUD iz mesta gde sam rodjena ja, dolazi ovde, da nastupa u revijalnom delu, te su poveli i moje tri najbolje drugarice. I sva sam uzbudjena, vesela...:) Neke nisam videla shest meseci, neke tri meseca... cini se kao vechnost...

Ali postoji josh jedna zachkoljica.

Dok sam zhivela tamo, bila sam luda za jednim dechkom dve godine. I on dolazi. Zelim samo jedno: kada ga vidim, da ne osetim nishta...

Kada neko postavi pitanje, koji je tvoj grad iz snova, svima na pamet padaju: New Yourk, London, Rim, Moskva, Paris, Tokio... sve udaljenje, poznate destinacije. Ali meni ne. Meni napamet odmah padne moj grad. Temišvar. Grad gde cveće cveta u najlepšim bojama, i miriše u najlepšim notama. Mesto gde, i kada je kišno, sunce sija, ako želiš da ono sija. Jedina kiša koja te ne nervira toliko, je Temišvarska kiša, jer znaš da neće padati u nezgodan čas. Ili ako padne, ti znaš da neće dugo trajati, jer će te Temišvar oduševiti na neki drugi način. Temišvar je grad života. Grad ptica, grad gde ljudi mogu da se zabave na najbolji način. Mesto gde se priroda rađa, raj za zaljubljene, mir za stare.

Što se mene tiče, Temišvar čuva najlepše moje uspomene... Nisam odrasla u Temišvaru, ali u njemu provodim moje najlepše godine, prve gimnayijalske radosti, prve tinejdzerske suze prolivene zbog drustva, zbog ljubavi. Prva ishekivanja da se nesto lepo desi. Ja sam zaljubljena u Temišvar. Ja ga volim. Sada je tako duboko urezan u mom sećanju. Svima ću sa ljubavlju objašnjavati kako on izgleda, i šta on predstavlja za mene...

Danas, dok smo moja najbolja drugarica i ja setale gradom, u centru zapazismo baku i deku kako se drze za ruke. To mi je razbilo sve one sumnje o kojima smo pre toga diskutovale. Pomislih: "Prava ljubav zaista postoji, ali je potrebno preci tezak put dok je nadjemo" I rayveselih se. Ipak postoji nada. Za lepse dane, za dane u dvoje, za osmeh, za poverenje, za veliku obostranu ljubav. I sve ce biti lakse

Sreca je ono sto osecam svaki dan. Cim se proudim, nasmesim se novom danu, prkosim, kako me ne bi pokorili neprijatelji, zavidni, i kazem: "Danas cu biti srecna. " E onda dolazi najtezi trenutak. Odabir razloga. Da cu biti srecna zbog toga sto nisam sa njim? Ne, cini mi se, da nije razlog za srecu. Da li da budem srecna zato sto mi one nisu vise prijateljice? Mozda, ali nije dovoljno vazan argument. Ako bolje razmislim, padaju mi na pamet bolje ideje. Sreca je ovo iscekivanje. Sreca je to sto su mi nekada bile prijateljice. Sreca je sto tata, iako nije ziv sve gleda od gore.

Najbolji razlozi za srecu su:

=Shto posle 10 godina opet mogu da vidim stare prijatelje.

=Shto se svako jutro budim.

=Shto umem da volim.

=Shto mogu da hodam.

=Shto govorim, vidim, cujem.

Sreca je osecanje. Sreca je sitnica. Sreca je kisa. Sunce. Plac. Sreca je ljubav. Zagrljaj. Poljubac. Sreca je pogled. A najveca sreca je osmeh.

Sreca je kada ga vidim posle dugog vikenda, on mi se osmehne i pita me kako sam. E to je velika sreca. To je raj. 

Sta je jos sreca? 

Sreca je... kada nesto zelis, i sreca je nada, da ces to nesto dobiti...

 

Ponovo smo proveli zajedno, chitav dan. Smejali smo se, ljubili, drzali za ruke i shetali gradom da nas vide zavidni, i da se prijatelji raduju sto smo zajedno. Uzivamo, opet se smejemo, pricamo...  Ti si jedini koji shvata melodiju moga srca, i uvek je mozes otpevati ako zaboravim rechi. Znam da me nikada neces napustiti. Zakleo si mi se na vechnu ljubav ispred Katedrale, i bila sam uverena da govoris istinu. Miris tek procvetale lipe mi se uplitao u kosu, i bila sam uverena da ce me taj miris podsecati na danashnji dan. Nista vise ne moze da pokvari moje raspolozhenje... jer smo proveli divan dan...  nazalost, samo u mojim mislima...

Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.

Reče jedonm Ivo Andić. I nateralo me ovo da razmišljam. Bio je upravu. Svaki put kada sam patila i ćutala, sve je više bolelo. A onda kada sam se nekom požalila, sve je bilo lakše. I tako, tako sam naučila nešto o ljubavi, naučila da volim (izgeda ponekad i previše :))) ) i sad kao uživam... vidi se da se dobro slažemo, pričamo, diskutujemo, imamo ista mišljenja o pojedinim stvarima... Lepo nam ide. Ali to je prijateljstvo. Ne znam kako da predjem granicu izmedju prijateljstva i ljubavi. Ne znam kako... 

A rešila sam da izaberem B.-a iz jednostavnih razloga:

P. je zauzet (Oteto, prokleto)

a D i Ž su stare uspomene, i daleko su od mene (u svakom smislu te reči) tako da je B-ostao, kao od Boga poslat :)

Dobro mi je i boljem se nadam, u čem hodim, u tome i spavam.

Odlucila sam. Posveticu se samo jednom moku, jer se uzasno osecam dok mi se osecanja menjaju kada cujem nesto o njih 4. da cakk 4. dvoje su deo proslosti, a dvoje sadasnjosti. Previse je. Odlucila sam se, potrudicu se, dacu sve od sebe da budem sa B-om. Mogu da volim samo njega. Treba mi malo vremena...

Dotakao me je. Vise ne vredi da se povlacim, kada god se zavrsi, bice bolno. Zapoceo je prvi konverzaciju, i tada vise nisam zelela da prestane da prica. Osmeh, rec, osmeh... A ja se topim, nestajem... sve vise ga zelim. Tako smo blizu... zelim da ga dodirnem... ali ne smem. Ne smem da kvarim ono sto je medju nama. Posmatram ga, sa svih strana. Mane ne uochavam, gledam samo dobre stvari. (Takve smo mi devojke...) i pozelim da ga uzmem za ruku, i odem sa njim zauvek.

Ne znam da li ste primetili... ali svo vreme zapravo pricam o dvojici. Chudno? Glupavo? Kako god. Ni ja nisam to shvatila do malo pre. Chitala sam textove, i shvatila da se ne radi o istoj osobi. Kako me je koji inspirisao, povredjivao i radovao, ja sam pisala postove.

Jedan je P.-decko kog sam zavolela, a nisam ga ni poznavala. Decko koji zna sve o meni, koji mi je pravi prijatelj, neko sa kim bih mogla da ostanem zauvek. Mozda. (da nema ovog drugog). Decko koji 16.06.2009. puni 3 godine sa svojom devojkom. (a o njihovoj vezi znam sve). Devojka mu je najljubomornija osoba na svetu, i sprijateljila se samnom, samo kako bi mu bila bliza. Chesto se svadjaju, ali ipak opstaju...

A drugi decko je B.- moja najbolja drugarica i on su cetvrta godina gimnazije, i od prve godine nemaju dobar odnos. Sta vise, chini se da postoji neka mrzhnja izmedju. Stalno se prepiru, svadjaju, pa chak i kada nema razloga za svadju, oni ga trazhe. On ima dobro mishljenje o meni. Znam. Chitala sam konverzaciju izmedju njega i jedne drugarice iz mog razreda. 

Oboje volim. Zvuchi smeshno. Zapravo je sve sapochelo sa P. ali poshto sam videla, nade nema! morala sam dalje da zhivim, i on je naleteo. Skroz su drugachiji, a tako su mi dragi oboje. Boze, chini mi se da zhivim u najsmesnijoj spanskoj seriji ikada. 

 

 

Opet su me preplavila osecanja. Sustigla me seta, pokorila me secanja. Muzika me probudila iz svakidashnjice. A secanja, neverovatno bole. Reci nekih ljudi, toliko me povredjuju. Cutim, ne pokazujem nikakve znak, samo cutim, i hranim se muzikom. Umivam se suzom, a tusiram pisanjem. Mislim da je sasvim dovoljno. Zasto? zapitam se ipak. Zasto je ljubav koju ja osecam uvek nemoguca? I zasto svako prijateljstvo mora da pokvari jedna muska osoba? A pesme... tako me dotakne svaka rec. I znam, da bice bolje ako bude tu. Bice sigurno bolje. Ali jednostavno, ne moze da bude tu. Moram da se pomirim sa tim. Svi su mi skrenuli pazhnju, da moje ochi blistaju u njegovom prisustvu. On najvise voli samnom da pricha kada smo sami. U to sam se uverila. Mozda mu je sramota mene? Da li mu smetam? Ja ne zelim da pokvarim sve ono sto je on sagradio dok se ja nisam pojavila u njegovom zhivotu. Ko sam ja da tako neshto uradim? Nisam niko. Ja sam samo osoba, koja cuje odjek njegovog lika, u svakoj prostoriji zivota.