Još 2 dana do mog rođendana. A meni ipak ne teče sve po planu, pa se nerviram, ali nije sve u mojim rukama. Samo da dođe taj petak, i da prođe. Nisam baš raspoložena za to...
Sreća u pozorište. Tamo bar živim ono što volim. Pobegnem na tren od svog života. (Iako mrzim one koji beže). Biće bolje, znam da hoće. Mora i meni da izađe sunce.
Tako me pogađa ova pesma. I vezuje me na prošlo leto, koje je bilo bolno... Ali volim ovu pesmu! Koja inače ne pripada pravcu muzike koji ja slušam... Ali ova pesma :'(
Tako mi je bilo teško da se odvojim od njih, a poznajem ih samo godinu dana. A oni su bili zajedno od prvog razreda. Danas su završili gimnaziju. Dvanaesti razred. Mnogo smo bili vezano za njih. Ekskurizije, olimpijade, školski odmori... Uvek sa njima. To jest sa nekima od njih. I činjenica da odlaze, ostavlja bol u grudima. A zamislite samo kako je njima? Posle 12 godina, moraju da kažu prvo "Zbogom" jedno drugom. Suze. Iako svi obećavaju "NEĆU PLAKATI", posle prvog pevanja "A sad adio", svi već brišu suze.
Biće pusta gimnazija bez njih. Bilo je tako divno sa njima... Pa tamo imam nekoliko najboljih prijatelja!!!
Preostaje mi samo, da im poželim sve najbolje, i da ih ponekad put navede na našu gimnaziju. A mi ćemo ih zauvek čuvati u srcima...
Razmišljam. Moram da reskiram, da pređem preko svega, da bih ga pozvala na svoju malu proslavu 16 rođendana. Ako sasvim slučajno ne bude mogao da dođe, moram da preživim. Nju da zapostavim. Ako bude mogao da dođe, ona će postaviti 1001 pitanje: "Šta ti tražiš na NJENOM rođendanu? Zar ne znaš da sam ljubomorna na nju?" Sigurno tako nešto, taj stil. Moram da zaboravim i na svoj ponos, i na svoju čast. Samo jedan poziv. Neće ništa promeniti u ovom svetu, ali će meni mnogo značiti. Promeniće jedan dan mog života. Ulepšaće ga. Nadam se, a znam da njihovo vreme još traje. I sa suzom u srcu, a osmehom na licu, pričam sa njom, kao da nikada ništa nije bilo, kao da nikada nisam ni volela njenog dečka, kao da nisam spremna na sve, samo da bude moj. I ona tako, sa smeškom na licu "Pa kako si mi mico? Jel bio dobar Bojan kada ste bili na toj i toj turneji?" Ja, naravno, ne odajem Bojanove tajne (Gospode, pa ja volim njega, ne nju!) "Da, da, naravno da je bio dobar. Nema potrebe za tolikom ljubomorom" odgovaram. Ali mislim i znam drugačije...
Pa sam Bojan mi je rekao da je ljubomorna na mene... i čemu sva ta patetika? Danas te volim, a sutra ću te mrzeti...
Zašto devojčice, devojke i žene, maštaju o ljubavi? O danu kada će stati sa voljenom osobom pred oltar, u venčanici koja je lepša nego bilo koja druga. Čini mi se, kao veoma važan dan u našim životima... ali nekako, uvek će nam venčanica biti bitnija od restorana, i torte. Takve smo mi... Volimo i kada to nije potrebno, želimo i kada je sve izgubljeno...
Behappy se oseća čudno ovih dana. 12. juna mi je rođendan. Ja-nisam raspoložena za rođendan. Nimalo. Dođe mi da promenim kalendar na oktobar (vreme i ovako više liči na oktobar nego na jun) i da odem negde... daleko... Na primer u Indiju. Indija je čarobna. Iako svi misle da je siromašna zemlja. Ima neku draž koja me privlači... Ili možda da se prekrijem preko glave i prespavam taj datum. Ne znam šta mi je. Ne želim da odrastem.
Mala matura. Poslednje radosti sa društvom iz osnovne škole. Bili smo tako tužni što se rastajemo. Bilo je sve bolno. Za nekoga, to su bili prvi rastanci. (ne i za mene)
Devojčice, prvi put tako elegantne, dostojanstveno ulaze u salu gde će se zabava održati. Dečaci, ponsni, lepši nego ikada.
Ponosni roditelji sede za stolom, i čekaju da njihove princeze i prinčevi dobiju svedočanstvo o završenoj osnovnoj školi. Prvi korak u njihovim životima. Obećavamo svojim srcima, da suza neće biti. "Viđaćemo se često"-govorimo jedni drugima. A moje srce zna, neke od njih, možda nikada više videti neću.
A bili smo, tako povezani. Prolazili smo kroz vatru i vodu zajedno. Ukori nastavnika, prve ljubavi, sportski duh... sve smo delili. Smrt nekih dragih ljudi... uvek smo bili zajedno. Ali rastanak... to je činjenica.
I to matursko veče... pamtim... bilo je čarobno.
Nije prošlo puno vremena. Samo godinu dana. Ali sve se promenilo.
Više nema onog, složnog 8-1. Sada smo svi srednjoškolci. Svako je svoj put izabrao. Neke zaista nisam videla godinu dana. (Ili sam ih samo pozdravila u prolazu, kada sam se vratila u rodno mesto). Sada živi svako svoj život. Sa novim ljudima, u novim mestima. U mojoj blizini više nema nikoga od njih. Svi se nalaze daleko od mene. Ponekad se tih 200 kilometara čini kao 2000.
Ali, ne žalim se. Pronašla sam se u ovom životu. Morala sam... Prijatelji iz srednje... drugačiji su nego oni iz osnovne... Oni su sada tu. Sada kada, su mi prijatelji najpotrebniji.
A ovi iz osnovne... Jako malo njih, i dan danas nazivam PRIJATELJIMA...
Čini mi se da sam se preselila na ovaj blog. Mama me često zapitkuje "Šta opet kuckaš? Novi roman?" A ja... sramota mi je da kažem koliko sam se ulenjila što se mojih knjiga piše. Taman se dohvatim jedne knjige, pišem, mislim: "Ovo će biti pun pogodak". I onda dolaze nove obaveze, ja na knjigu moju i zaboravim. I iz tih obaveza, rode se nove ideje, ali nemaju veze sa skoro započetim delom. I sad opet, planiram da pišem nešto. Ali znam da će mi nešto drugo pasti na um. Ne znam da razvijam detalje. To mi je veliki gubitak.
Razmišljala sam o svojoj budićnosti. I znate kako sam videla sebe? Glumica i spisateljica. Čini mi se idealno. To je ono što ja želim. Ostalo će se samo rešiti...
Inspirisana dobrom rumunskom muzikom, zelim da svima pozelim lep dan. Pun osmeha. Neka osobe koje volite budu ceo dan sa vama. I sve ce biti nevazno. I grmljavina, i kisa, i magla... Nesmeju vam pokvariti dan ni strogi sef ili direktor, ni profesor, niti bilo ko nevazan. Bitni smo mi.
Evo, ja sam nasmejana. Jer znam da ce pored mene biti osobe koje najvise volim. :) Jedna od najvaznijih i cita ovaj blog. I saljem joj jedan veeeeliki poljubac i zagrljaj. I porucujem joj da cu je voleti, sta god da se desi...:****
I Vas volim. Jer me slusate. Mnogo je ljudi koji nas cuju, ali je malo onih koji nas zaista slusaju. Tako da danas budite samo sa onima koji vas zaista slusaju.
Veliki pozdrav i poljubac... danas porucujem BEHAPPY :)
Od jutros je sve sivo. Ovo vreme me nervira, dodje mi da se pokrijem preko glave cebetom, i cekam da ove gluposti prodju. Necu da za moj rodjendan pada kisa.:( i necu ni maglu. A kako je krenulo, mozda mogu i sneg da ocekujem...
Jedine dobre vesti danas su te da je sa njigom sve ok, radi se na koricama, a sto se tice prve nagrade sa drzavnog takmicenja, putujem u Hrvatsku. I to me je razveselilo... vezuju me lepe uspomene za Hrvatsku...
Danas sam resila da vam stavim jednu prelepu rumunsku pesmu..:) Da vidite da rumunski nije tako los jezik kao sto se mnogima cini...
Nisam navikla da svi muskarci klece predamnom, ali u poslednje vreme, puno je onih koji su kleknuli. Jedini problem je sto su svi pogresni. Ja sam previse sebicna prema njima. ne dajem im ni trunku nade, ali zasto zavaravati nekoga, sa kim ne zelim nista?
Jedan od njih mi je posvetio prelepu pesmu (On je ujedno i moj prvi decko) , to je najlepsi poklon koji sam dobila od decka.
U ovom postu objasnicu vam sve o 2 najbitnija muskarca u mom zivotu:
Dok sam zivela u Srbiji,bila sam zaljubljena u jednog Marka.
Doginu i po dana, pripadala sam samo njemu, i drugi u mom zhivotu nije postojao. Vise puta sam pozelela da mu podarim svoj zivot. Bila sam spremna na sve.
Kada sam se preselila u Temisvar, resila sam da ga zaboravim. Previse je bila velika razdaljina za nas. I tada se pojavio Bojan. Kao da je bio izvadjen iz mojih snova. Poceli smo da pricamo, zblizili smo se, postali smo jako bliski. I tada sam saznala da ima devojku. Tri godine. Uskoro, Bojan i ja smo znali sve jedno o druhom. Cini mi se da je on od svih muiskaraca koji su prosli kroz moj zivot, bio onaj koji je znao najvise stvari o meni. Zasao je u najsitnije detalje. A takodje i ja u njegove. Znala sam sve. I jos uvek znam.
I sada, kada vidim Marka cini mi se da zaboravljam Bojana. A kada je Bojan tu, Marko ne postoji.
Kada bih imala talenat ya crtanje, nacrtal bih sebe, kako plačem. Nacrtala bih svoju suzu, a u suzi tvoj lik.
kada bih mogla da provedem ceo dan sa tobom, zagrlila bih te snažno, poželela bih da nikada ne odeš. Pričala bih ti o: Mestima gde u magli vidim sunce. Taj dan, bio bi najlepši u mome životu. Poljubila bih ti čelo, tek da te osetim.
Kada bih imala prava još na jedan pogled, pogledala bih tebe.
Kada bih imala prava na još jednu šetnju, šetala bih sa tobom, do kraja duge. Tamo gde život prestaje kada smo zajedno. Vreme se ledi, pogledi se zadržavaju, a osmesi traju večno.
Jer bez tebe, smeh nije smeh, i sreća nije sreća. Bez tebe ljubav se ne zove ljubav, već patnja. I zato što sa tobom čuda postaju stvarnost, a živt poezija.
Kada bih imala sposobnost da darujem sreću, darovala bih je tebi. U zraku sunca, u kapi kiše, u suzi, u osmehu.
Kada bih ynala da merim vreme, merila bih ga patnjom.
Kada bih znala da mrzim, mrzela bih sunce, jer ne sija za nas. Mrzela bih moj smeh, jer nije iskren i mrzela bih trenutke bez tebe.
Jer život je takav.
Uvek ona iskrica nade u nama, čeka da se raspali, i budi velike želje.
A moje srce zna. Sve je ovo nestvarno. "Kada bih..." ali ne mogu... I samo čekam jedan šamar života, kako bi zauvek ostala realna...
