Сутра је нови дан...

Кога је брига што други кажу да ниси посебан?

Они нису видели ону искру којом очи твоје светле,

Они не знају, онај шапат твој,

Од ког се сва најежим, узнемирим...

 

Они немају појма о љубави,

О духовитости у твом гласу,

Они не знају цену твог загрљаја...

 

Кога је брига за друге?

Други не знају да воле,

Не знају да љубе, док се очи не склопе...

 

Други....

Други нису видели твоје уснуло Анђеоско лице,

Нису миловали твоје руке умотане ...

Други нису осетили твој дах на свом врату,

И нису препознали ону чар у осмеху твом.

 

Нису други...И њима можда не значиш...

Можда им је чудно све ово...

А кога је брига...

Они нису...

Али јесам ја. 

И ја те волим.

 

Данас сам решила да се смејем.

Рођендан је мог малог "Брата"... Није ми брат, али га обожавам. Напунио је седам година, али мали зврк је паметан за 17. Поред два доста старија брата научио је многе ствари. Баш ме пита бака данас, хоће ли му одвести неког забављача, а ја помислим, "могао би он да забавља све темишварске забављаче". Луткица мала, обожавам га. Да буде он нама жив и здрав још дуго, дуго, дгуо... 

Данас блистам, само за њега...

Нисам тужна... док неко не спомене Карловце... :)

А и ОН ми се јавио, лепи сигнали... 

Волим...

:)))))))

Желим да ветром украсим твоју косу,
Да осмех твој украсим пољупцем,
Да се огледам у твојим очима...
Желим да ти покажем,
Сва моја осећања,
Да све на длан ставим...
Ти само бирај!
Све је ту, на моме длану,
И молим те пази...
Нећу да боли!
Само се смеј,
Твој осмех још увек,
Краси моја јутра,
Краси моје сне.

Хоћу да осетим,
Опет додир твој,
Да сва задрхтим,
Да моја крв полуди...
Желим опет, да стегнем руку твоју,
Да срце закуца лудо, и још луђе...
Још једном да лежим поред тебе, то желим!
Ал' од сада знам...
Желећу други, трећи и четврти пут!
Ја не знам да станем...

Јуче сам била јако лоше. Синоћ сам планирала да преспавам цео дан. И око поноћи ми се јевила другарица да данас идем са њом да обави неке послиће.

Помислила сам да је то одлична идеја, јер ће ми цео дан бити испуњен, и нећу имати толико времена да размишљам.

Помогло ми је. Нисам толико размишљала, и нисам плакала цео дан. 

Али се јесам променила. Несвесно, нисам се смејала као што ја то обично знам. 

Али ово се све дешава са разлогом. Ја учим из овога. Научила сам да могу да волим, и име М. ће ме заувек подсећати на једну дивну особу која је ме дигла до небеса, која ми је показала један нови пут, која ме воли, макар и као пријатеља. Подсећа ме на једно насмејано лице, које и поред толико проблема зна да се СМЕЈЕ, и никада се не жали на околности у којима живи.

Осећам се боље. Друштво увек помаже. Стварно их волим.

И њега волим. Нећу да лажем себе. И дубоко у себи, жељно ишчекујем тренутак када ће се наши погледи поново срести... 

Стварно сам планирала да будем добро. Али једноставно нисам успела. Од када сам се пробудила читам књигу, и слушам "Црвену Јабуку". Ништа не зна да дирне више од музике. И створила ми се слика пред очима. Осетила сам као да се један део мене откинуо. Као да је нешто нестало. И јако је заболело. 

Како је могуће, да ме је у једном трену толико дизао, да сам скоро дотакла небо. Знао је самном... Осетила сам се вољеном, и мислила да ме ништа не може избацити из такта. Никад не реци никад...

Већ у следећем трену, спустио ме је на земљу.

Није то љубомора, она је дивна девојка. То је само бол. То сам и ја имала.

Да ли сам негде погрешила? 

И тако ЗАИСТА саме од себе сузе крену. 

Карловци ми недостају. Недостаје ми све. Као да део мене умире... Желим да вратим време. Не могу даље. 

Не знам више у чему да нађем мотивацију, само знам да настаје један добар роман из свега овога..

.

Сустигла ме је највећа дилема.
Да ли је боље бити злобан и борити се за нешто што желим, или одустати...?

Нисам ни сигурна да ли требам да се борим за нешто што је тако далеко, али ми је потребан. И нећу да га пустим другој. До краја крајева, и њој је далеко.

И зашто су људи зли, и боду ми очи изјавама љубавним, а знају да СВЕ ТО ВИДИМ!

Нећу да се свађам, нећу да се нервирам, али ме боли. СТВАРНО ме боли. И онда се као правим "нисам ништа видела", али јесам. Изнутра ме кида, а споља сам сва срећна...

Ма сад ћу ја да се вратим у мој колосек, већ сам живнула, али једноставно умирем кад се сетим шта сам имала...

Кад се сетим Карловаца,  чесме четири лава, Дунава, Карловачке гимназије, кампа, кад се сетим ЉУДИ! Кад се сетим њега... кад се сетим наше собе, и тренутака када смо само лежали у истом кревету. Када смо се смејали глупостима, када смо трчали по оном пљуску, када смо се пењали до стражилова...  Сећам се кад сам га први пут погледала! Он ме је видео у купаћем костиму, иако МРЗИМ да ме други мушкарци гледају. Заједно смо пливали, гледали телевизију до касно у ноћ... И шта је сада остало од тога? само успомена, и бол у грудима.

 

Данас једноставно морам да зажмурим на нешто што се дешава. Како је могуће?! Океј, рекла сам да ћу да зажмурим. Претерала сам. Питам се само, одакле ми снаге да дам опет све... и на крају опет испадне ништа. Одакле? И како се усуђујем, кад знам како ћу патити... Овог пута стварно јесте другачије, јер поред свих глупости НЕЋУ да заборави. Само повређујем себе. Али, за две недеље почиње школа, па ћу онда полако, са новим обавезама да се трудим да заборавим. Али ја сам таква. Рођена сам да волим, волим, волим......:)

Не препознајем себе. По цео дан само чекам поруке, и онда ПУФ, деси се нешто и сруши мој свет. Изломи га у парампарчад. Лежим у кревету цео дан, мислећи на то што се догодило, себе убијам филмом "The notebook" и плачем. Најгоре је што не знам како да се вратим? Како поново да почнем позитивно да размишљам. Причала сам са мамом и бујица суза се одједном почела сливати низ моје образе. Мама као мама, почела је да ме теши. Осећала сам се неугодно. Не волим да ме гледају док плачем. Волим да ме знају као јаку особу. "Изгледа да си се баш заљубила." рекла је мама. Погледала сам је тужно. Осећала сам се изгубљено. И сада се тако осећам... Ово дефинитивно нисам ја. Нисам... морам да будем боље... сутра је нови дан...

Он ми је утеха.

Пада киша. Ма кога је брига, он је ту!

Неко ме је преко погледао. Али ОН ме гледа на најлепши могући начин.

Нема аутобуса, и већ тридесет минута касним. Али знам да ћу стићи кући, и да ћу примити поруку од њега.

Е, данас није писао. И зато ми се вече срушило. Зар је могуће да сам се стварно заљубила? Иако сам нагласила: шта год да се деси, ја њега до краја живота желим као пријатеља. Шта год.

Осећам га покрај мене. Још увек, као да чујем његов смех. И надам се, да ћу, када се окренем угледати његов предивни осмех.
Носим са собом све оне речи које је говорио.

Све чувам, дубоко у себи. Нико ми то не може украсти. Моја инспирација, мој разлог да се пробудим са лептирићима у стомаку, мој повод за осмех... мој.... само мој :)

Пробудио се. Жив је. И зато сам срећна.

Тешко му је доле. Јако му је тешко. Знам, и осећам. И по његовом гласу, и по порукама, ја га познајем одлично. Сваки његов покрет. Наравно, увек може боље. Надам се да ће нам се пружити прилика. Ако им Бог да, селе се у Париз. Он и његова породица.

Када сам то чула, очи ми се напунише сузама. Била сам себична. Мислила сам како ће ми тада бити још даље. Али, њему ће тамо бити боље. Нема страха, нема рата. И овако је мени лакше да одем до Париза него доле до њега. 

"Кад човек има љубави, нема страха." Нема страха у стилу да се плашим да урадим нечега. Са њим се не бојим ничега, и никога. И шта год да се лоше деси тражим утеху у њему. Лош дан- ту је он. Филм ме је растужио-ту је он. Неко ме је повредио-опет он. И стварно сам сигурна. Али постоји страх, јер је он тамо. Тамо доле, у оном делу Србије, знате на шта мислим. Како он каже, "Што јужније, то тужније". Тамо где је опасно. Ја волим тај део Србије, самим тим што је и он тамо. Али плашим се. Јако. Како ће му протећи тамо дан? Да ли ће бити МИРА? Оно што овде неценимо, јер га још увек имамо. Они тамо цене. Плаши ме и даљина. Иако у дубини душе сам СИГУРНА да је он онај од ретких са којим бих могла овако на даљину. И значи да ипак страх постоји. Да ли онда то нема везе са љубављу? Понављам, "Кад човек има љубави, нема страха." Боже, помози да дочека нови дан... Са осмехом на лицу. Недостајеш ми. Недостајеш ми. Недостајеш ми.

Време. Зашто тако брзо пролази? Нисам стигла добро да се окренем-прошло је лето. Дивно лето. Оно из снова. Била сам кући у Србији, видела друштво, упознала родбину са дедине стране, била на универзијади, провела 10 најлепших дана у мом животу у Сремским Карловцима, заљубила се, поново путовала на наградном путовању, издала књигу. Испуњено лето. Сад може да почне школа. Не буним се. Обећала сам сама себи да ћу се ове године још више трудити. И хоћу. Једном је Балзак паметно рекао: "Живот мушкарца је слава, живот жене је љубав." Престала сам да се бринем. Само сам обична девојчица, која ће прерасти у жену. Зато је све око мене љубав. Зато све дајем за љубав. Јер сви смо ми жељни љубави...

Одавно се мени мотала по глави идеја, коју сам поделила са пријатељицом. И тако смо решиле да за рођендан нашој другарици направимо албум са заједничким сликама, и испишемо цитате познатих о пријатељству. И сами знате, колико сам овог лета путовала, док сам била кући одмарала се, мало се улењила, и тако смо оставиле идеју по страни. И доближио се ЊЕН дан, 26.08., и другарица и ја у последњем тренутку почесмо да радимо на поклону. Јуче смо цео дан радиле на сликама, бирале цитате, штампале, рецкале... и на крају, све је изгледало савршено. Осим тога што смо касниле на рођендан. Али смо биле јако задовољне обављеним послом. Изашле смо да сачекамо трамвај који нам је пролетео испред носа. Следећи је стизао тек за пола сата. Брзо смо ухватиле трамвај у супротном смеру, и изашле да сачекамо аутобус, који је водио до центра. И док смо чекале, као по обичају, почеле смо да се смејемо глупостима, да се шалимо и причамо у недоглед. Чим је дошао аутобус у журби смо утрчале, и сместиле се. Возач је к'о за малер, баш имао времена, и на једној од станица је стао да сипа воде у флашу. Другарица и ја смо почеле да се смејемо његовој идеји, и у том тренутку, паде ми мрак на очи. "Где нам је кеса!?!" Почела сам да паничим. "Код мене није!"Одговорила је другарица која се такође одмах узнемирила. Погледале смо око нас, није је било. Излетеле смо из аутобуса, и утрчале у такси. Кесу смо заборавиле у аутобуској станици. Паметно, нема шта. Мислим да је таксиста помислио да смо луде. И наравно, када смо се вратиле до аутобуске станице, поклона више није било. Да, да, налазимо се у Румунији. На крају, шта је било горе? наша срамота, што смо се појавиле на рођендану најбоље другарице без поклона, или то што су сви до краја прославе очекивали да ми извадимо поклон из неког скривеног џепа? Нико нам није веровао. Осим слављенице, а то је у ствари и најбитније. Добиће она други поклон. Шта се то дешава самном у последње време?:) "Глупост и понос се плаћају". И ја сам схватила.

 Koja ekskurzija do sada nije bila dobra? Naravno, bilo je divno. Posebno zbog društva. Koliko sam samo novih ljudi upoznala ove godine... zar ne? I sviđa mi se ta činjenica.

 Posebna mi je bila čast da idem na ovu ekskurziju. Jer sam to zaslužila osvojenim prvim mestom iz određenog predmeta. No, to sada i nije bitno. 

Temišvar-Beograd-Zagreb-Plitvice-Medveja-Pula-Medveja-Beograd-Temišvar

To je bilo ono što smo videli, ali veći deo ekskurzije proveli smo u autobusu. I nismo se posebno bunili. Sada se vide posledice, spava mi se, umorna sam i iscrpljena. Bitno je da sam uživala. Iako sam otišla u poludepresiji, sada sam dobro. 

I kući opet dolaze problemi, tako da mi je mnogo lepše kad putujem. I opet se organizujemo, tražimo... Hoćemo opet da putujemo :)

Zato sam srećna jer sam u ovoj školi. Jedino što ti treba su džeparac i dobra volja. Ostalo plaća i organizuje Savez Srba iz Rumunije.

A mi volje, hvala Bogu, uvek imamo.

P.S. Još uvek volim i sanjam... Vi znate koga i kako.

 

Nocas samo tri sata spavanja.

Zbog uzbudjenja, zbog previse razmisljanja o njemu, zbog svega.

Prosao je i avgust, kao sto pesma kaze... prosli zajednicki trenutci, ali je bilo previse lepo da to potraje.

Mnogo mi nedostaje. Mnogo. Ne mogu recima da opisem.

Kada bih mogla, sve bih dala za dan sa njim. Za jedan divan dan.

Za jos poneku uspomenu, za jos neki osmeh koji bih mu ukrala tiho i neznano...Za jos jedan stisak njegove ruke.

Da jos jednom spavam sa njegovom majicom u zagrljaju, da ponovo osetim miris njegovog parfema, i da ponovo cujem njegov glas.

Sada mi treba, da me utesi.

Ali, prezivela sam i gore. I ovo cu, obecavam. Opet mi treba vremena.

A ako nesto mrzim, onda je to daljina.

Prokleta daljina koja nas je razdvojila! Koja nam neda da budemo srecni. Mrzim je.