Сутра је нови дан...

Zato što,

svaki osmeh se rodi slučajno,

a mi biramo jedan za sebe,

jedan o kome ćemo sanjati,

jedan koji ćemo voleti...

NEDOSTAJEŠ MI!

Plašim se.

Da me ne povrediš,

Da ne osetiš ni sam bol,

I šta ako ne ispadne,

Sve kako zamišljasmo?

Ako ne zaiskre oči?

Ako ne poželimo više?

Plašim se sebe,

bez tebe.

Plašim se da ne odeš,

sa drugom.

(Mnogi su to uradili)

Plašim se zaljubljenosti,

vezivanja,

bola,

tuge,

patnje...

Plašim se da te dotaknem,

da zaplačem od sreće,

jer uvek će biti onih,

koji će videti samo razmazanu šminku.

Plašim se drhtaja,

i mraka,

plašim se da me nećeš zagrliti, 

onda kada je to najpotrebnije.

I uzdaha, 

i nesreće,

i tužnih lica.

Svega se noćas plašim.

Noćas sam krhka,

i lako se lomim.

Boli svaka reč,

pogled ili dodir.

Boli svaki osmeh,

boli svaki glas...

Sećanje na njega,

sećanje na nas.

Zažmurim i zaželim,

ali umesto osmeha,

pojavljuje se suza.

Hladna i slana.

Bolna.

Talas me je inspirisao...

Dozvoliću vam da gvirnete u moj svet snova...

Zagrljaj, par reči...

Samo trenutak čežnje i sete. Proćiće me. 

Ponekad mi se čini kao da je pesma autobiografska. Romantična i puna emocija. A ja, puna ljubavi, i snova o princu na belom konju, osećam ovu pesmu.

Šetam na zakazano mesto, sa mislima na sasvim drugom mestu. Sunce prži, vetar njiše grane, zakači i po neki pramen moje kose. Zaljubljeni parovi šetaju smejući se i držeći se za ruke. Srećni su. Ne želim da se zaljubim i ostanem povređena. Život je igra. Želim da se igram. Doćiće vreme kada budem trebala da izaberem samo jednog. Ne znam da li ću uspeti tada... da li ću?... Poželim i ja neku lepu priču, kakvu imaju oni. Ali samo želim. Da izbijem ono što mi je u glavi, da zaboravim... Govorim svašta, znam po nešto, a osećam nešto sasvim treće. Znam da ne smem, govorim da neću, a osećam da ne mogu da radim ono što znam i govorim. Komplikovano... zar ne?
Tako rade ti romantični blizanci. Kojima sve brzo dosadi, a sanjaju puno.

Nacrtala sam savršenu priču u svojim mislima. Samo se bojim da će se do kraja pretvoriti u roman, a ne u moju ljubavnu priču...

Na današnji dan...

Zahvaljujem Bogu što te je stvorio.

I želim nešto što ti niko do sada nije poželeo, a ti iz sveg srca sanjaš o tome. E pa neka ti se ispuni!

Život neka ti ukrase samo lepi trenuci, osmesi, radost, uživanje. Jer ti to zaslužuješ!

Zaista želim da živiš u jednom svetu, kao iz bajke...

Neka svet bude tvoj. Uživaj u tvom danu...

SREĆAN ROĐENDAN DRAGA MOJA!!! 

I hvala ti što postojiš!

Sinocni razgovor mi je otvorio oči. Nema više kompleksa i ostalih stvari. Stvarno. Dosta je bilo. Pa nisam valjda ja najgora?

Danas je bio jako lep dan, sijalo mi je sunce... Jedna od najboljih drugarica je uspela da se upiše na fakultet koji je želela, i jako sam se obadovala tome. Napokon sam izašla da se vidim sa društvom, i u gradu je bilo baš lepo. Kafići, šetnje...:) Lepi momci..:))

Kasnije mi je talas ulepšao veče sa jednom divnom pesmom, a pored toga su mi javili da sto posto idem u Sremske Karlovce u letnji kamp. I to me je najviše obradovalo. To sam baš želela... Ne mogu da budem kući svo vreme, da mislim o nekim apsurdnim stvarima koje me teraju da tugujem. Ne smem to da radim sebi, u ovim najlepšim godinama. 

Vreme je za provod...:) Iako ima i stvari koje me rastužuju.... ali nećemo o tome.

Baš sam srećna, onakva kakvu me svi vi ovde znate... 

Obećala sam da neću patiti zbog muškaraca. Zakunula sam se. Pa mlada sam, život je predamnom...

I taman kada sam zaboravila, kada sam se povukla, opet si ušao. Zašto? 

Tako si mi drag. I jednostavno su okolnosti takve da moramo da se viđamo. Nemoguće je da se ne viđamo... Iako možda ne želimo to.

Ja znam, ja osećam... i ti osećaš, ali ti ne znaš. Glupo je i tužno što sa tobom pričam o drugim muškarcima, a želim tebe. Žalosno je što je situacija takva, i ja nemam izlaza. Neću se nadati, obećavam. Samo je ponekad nešto jače od nas. Koliko god se borili sa samim sobom, znamo da ne možemo sami neke stvari rešiti. Pojedine stvari rešava vreme.

A daljine, kada nas budu daljine razdvojile, obećavam da ću zaboraviti. 

I opet gledam slike, i one tako bole. I zaista plačem, iskreno plačem. Samu sebe povređujem. Ali moram. Još samo jednu sliku... da pogledam, i izučim.

Ne volim patetiku. Samo se prošlost vraća. Ili je prošlost ustvari budućnost...?

Biću srećna. Jer ti si me tome prvi naučio.

"Pa draga, kad vec toliko voliš da čitaš, možeš li da pročitaš šta piše u mojim očima?" Pita me, igrajući se sa mojom kosom.

"Teško da mogu da pročitam tako nešto. Hoćeš li ti da mi pročitaš?" Odgovaram ležeći pored njega.

"Piše da nikada neću dopustiti da odeš od mene. Nikada" Smeši se. I osećam da se gubim u njegovom pogledu.

"Pa nikada se nemoj igrati sa srcem", dotičem mu levu stranu grudi "Ponekad ume da zaboli".

"Voliš li me?"Uozbiljio se i uhvatio me čvrsto za ruku.

"Da. Volim te. Zar se ne vidi? Svo svoje vreme bih provela sa tobom. Sve bih učinila da zauvek ostane ovako, da nas ništa ne rastavi, da budemo srećni, da imamo porodicu, da budemo ti i ja, da..."U oku počinje da se sija suza, ljubi me naglo, i prestajem da pričam.

"Jesam li tebi ja nekada rekao, da ako izgubim tebe, gubim sve? Kao kada svu svoju ušteđevinu staviš na 3 crno, i sve izgubiš. Ti si mnogo više od toga."

"Pokazao si mi svet u koji još nisam zašla" Grlim ga čvrsto.

"Obećaj mi, obećaj mi da ćemo dati sve od sebe da ovako ostane."

"Obećavam"

Još jedna priča iz moje maštaonice...:)

Kamo sreće da odem do Sremskih Karlovaca. To bi mi puno značilo. Još samo da skupim hrabrosti, i da mu se javim da sam tamo. Posle 4 godine, da ga vidim... Sama pomisao na to mi tera suze radosnice u oči. Šta bih mu rekla? Kako bih odreagovala? Toliko je pitanja bez odgovora. I srećna sam. Želim da ga vidim, želim nešto sa njim. Samo mi treba malkice hrabrosti.

Sutra napokon izlazim. Noga je bolje, pa ću moći da šetam. Jedva čekam da vidim društvo. Jedna od najboljih drugarica sutra polaže prijemni ispit na stomatologiji, nadam se da će sve proći ok.

Ne znam šta bih mogla da uzmem da čitam... Imate li neki predlog? I da, znate li neki film sličan filmovima: The notebook, P.S.I Love you, Titanic...? Dajte mi neki predlog...:D

Sanjam, kao i uvek. :D

O njemu, koji ne postoji... :))

Evo jedna pesmica...:)

Pozdrav prijatelji,

i sanjajte..:D

"Sigurna sam da ću se udati u septembru." Govorim ubeđeno danas, dok šetam sa jednom od najboljih drugarica.

"Da, i meni se septembar čini kao veoma pogodan, samo da nema kiše".

Opet sam uhvatila sebe kako maštam. Planiram svadbu, a još nemam ni simpatiju. I naravno, želim da sve bude savršeno, a ne znam šta mi sudbina sprema, možda nikada neću ni imati svadbu. Bog zna šta me sutra čeka. Ko zna...

Planiram puno, i trudim se da sve zacrtano ostvarim...

Razmišljam da sledeće godine pokušam da pobegnem negde na godinu dana. Engleska, Amerika... Ali ne znam... nisam baš sigurna da li bih se zaista snašla i da li bih izdržala. I da li bi sve funkcionisalo kao pre kada se vratim?

Pusti snovi... Kao i sve uostalom.

Volela bih da odem ovog leta ponovo kod rođaka, baš jako to želim. Ali ipak su dosta daleko, ali jedina prednost je što je u državi, i mogu sama da odem... Kući u Srbiju neću ići ovog leta ponovo... Mama radi, a ja 24. putujem... 

Dopada mi se tok ovog raspusta. Baš je uzbudljiv...:)

Sada idem na sat i po u Nedođiju...Obećala sam sestri da ćemo zajedno gledati petra pana drugi deo... :)

Pozdrav prijetelji...

Volite nekoga,

I neka neko voli vas :D 

Pročitala sam knjigu. I ovako na kraju sve smrt rastavi...

Boli i knjiga, boli i film, i ova pesma... :(

Ali to je ljubav zar ne? Na kraju uvek nekoga boli, na kraju uvek neko plače. I ostaju oni divni trenuci. Zajednički trenuci, sreća, smeh. I njegov šašavi pogled kada se ujutru budi. I njoj ne smeta da seujutru budi ne našminkana, neuredne kose. I prvi put kada su zajedno šetali plažom, i kada je upoznao njene roditelje, i negodovanja, i pomirenja. To je ljubav, zar ne? Boli, ali sreća u sećanja. Od njih se tada živi. Najgora je ta iznenadna smrt, kada ne možeš povezati kraj sa krajem, kada učiš da živiš bez te osobe, koja te je praktično odrasla. Više nema nekoga da te voli, i da te budi, da ti donosi doručak u krevet. I ti pokušavaš da nastaviš dalje. Nemaš snage, nemaš ni volje... Ali ideš dalje, zato što znaš, da bi on voleo takvu da te vidi.

Želim svima, koji nisu, da spoznaju takvu ljubav. Naravno, sa srećnim krajem, ali da spoznaju tu ljubav, kada ne možete zamisliti sebe bez određene osobe. Jer i ja sanjam o takvoj. I plačem, naučila sam nešto novo danas.

Potpuno sam se isključila iz realnosti, i uživela u knjigu "Kada si otišao" Od Megi O'Farel.

Koliko emocija, ljubavi, i istine u celom romanu. Koliko je žrtve... I dok čitam, poželim takvu priču. Naravno, bez tužnog, i tragičnog kraja.

U mom životu ništa posebno. Pa šta bi se moglo desiti, dok ja ležim u krevetu, čitajući knjigu i sa vremena na vreme kukajući kako me boli prst? :)

Očajno iščekujem da ranica malo zaraste, da skoknem sa društvom do grada, da dišem ovaj Temišvarski vazduh posle kiše (Koju sam sinoć prespavala, a kažu, pljuštalo je...)I čekam da domacica da poneki novi zadatak za pisanje. :)

Iako se ništa ne dešava, ja sam na neki način srećna. Nisam zaljubljena, niko mi se ne sviđa...(Nemam o kome da razmišljam, ili da se borim za njega :)) )

Ali sam tek juče zapazila komšiju iz zgrade tačno prekoputa naše kuće. Hmm zanimljiv neki mladić :)))))

Pozdrav prijatelji... 

***

Hvala svima na podrsci, divni ste...:)

Da je bolelo, bolelo je. Preznojala sam se i mislila sam da mi seku prst. Ali preživela sam. Ne bih baš da se sećam svih detalja, stvarno su bili veliki bolovi. Ali da bih vam pokazala da sam nepopravljivi optimista, recicu vam da doktor izgleda veooooma dobro:) jeste da je podosta stariji, ali je prva liga. Isti onaj, koji mi je operisao ruku pre 5 meseci. 

Živuckam tako, pre nego što sam išla u bolnicu na "reckanje", bila sam sa tetkom i tečom (koji su moji najbolji drugovi) do grada, šale nikad dosta kada smo mi u pitanju. Ali sada teško da mogu da hodam. Odmaram, slušam lekara... Da ne bih morala opet da ga vidim... (Mada se ne bih bunila...) A i komšije smo... tako da...:))

Pozdrav za vas dragi blogeri, idem da odmaram uz čaj, na ovih 35 stepeni izmerenih u Temišvaru.

Juče sam izjavila da ne znam da volim. Posle toga sam se osećala loše. Sebično... Ali kad malo bolje razmislim, ko može u ovim godinama da voli? Ne planiram ja da sa svojih 16 godina upoznam nekoga za koga ću se udati, kome ću podariti ceo svoj život... Prosto nemogu da zamislim sebe tako. Sve mi brzo dosadi. Volim promene. Ali verujem da će doći vreme kada ću živeti samo za jednu osobu.

Sad ne razmišljam o tome. Razmišljam o nekome ko će se sasvim slučajno pojaviti, i sve će teći spontano, mirno i polako. Maštam o nekome kome neću moći da kažem "Volim te" Prve večeri, i nekome ko će umeti samnom...

 Sutra imam mali hirurški zahvat na nozi. Plašim se, ali preživeću. Nije to ništa opasno, zagnojio mi se prst... I opet postajem svesna činjenice da čovek ne zna da ceni ono što ima, dok to nešto ne izgubi...

Uživam u letu, želim, putujem... Moram priznati, lenčarim...možda čak i previše...ume da me umori to lenčarenje. 

I pišem novi roman, dok se ovaj štampa...:-)

Svo vreme sa osmehom na licu, maštam...

Ležimo prigrljeni jedno uz drugo. Ti spavaš, dok ja proučavam svaki detalj tvog lica, svaku crticu. Usne izmorene od poljubaca... Zaspao si u mom naručju. Osećam kako mi srce narasta kao kvasac dok te gledam, dok postajem svesna da te posedujem. Tvoje snažne ruke ukrštaju se na mojim kukovima, i ja osećam da sam samo tvoja. More je pred nama, zora samo što nije svanula... Boli to što znam da ćemo se rastaviti uskoro... Možda se nikada više nećemo sresti...  a dala sam ti sve. Bila sam samo tvoja. Otvaraš tvoje oči, koje se presijavaju na suncu. Pogodiš me pravo u dušu pogledom.

"Ne želim da krenem. Hoću da zauvek ostanem sa tobom." Dok zboriš tiho, osećam kako mi se duša puni nekom čudnom toplinom.

"Niko me nije činio tako sretnim kao ti." Njegove reči su me najviše usrećivale.

Vetar mi daje znak da je vreme da se rastanemo. Po hiljaditi put. Mrzim rastanke. 

"Vratiću se. Obećavam ti. Sa tobom sam proveo najlepše trenutke do sada." Šapuće tiho, gledajući u moju donju usnu.

Zagrlila sam ga snažno, i tako smo stojali nekoliko minuta, dok su morksi talasi zapljuskivali obalu. 

P.S. Priča je proizvod moje mašte...