Сутра је нови дан...

Da li sam se ja to jutros probudila u raju, a da nisam toga svesna?

Tako sam srećna!

Rekao mi je najlepše stvari!

Rekao je da je najsrećniji što me poznaje, i da se pita čime me je zaslužio.

Pitala sam ga, zašto smo tako daleko,

rekao je da me verovatno ne zaslužuje blizu sebe,

ali on je divan!

Rekao je da sam njegov Andjeo, i da nema sreće bez mene,

rekao je da je srećan samo kada je u mojim mislima.

Nežniji je od drugih!

Ni jednu devojku do sada nije povredio,

ali su zato njega povredile...

Rekao je da moramo zajedno da putujemo u Moskvu kada ispunimo 18 godina. Zna da je to moja želja. Rekla sam mu, da će posle njegovog punoletstva morati da sačeka još pet meseci da bih mogla da putuje sa njim. Rekao je da na mene vredi čekati i pet godina!

Znam zašto su do sada svi bili greške. Bog je spremao nešto specijalno za mene.

I stvorio se on.

I učinio me je da se osećam tako posebno... tako lepršavo... tako drugačije od svih.

HVALA TI!

Pesma govori skoro sve.

Iako ne želim da priznam,

Meni je previše stalo do tog dečaka. Hvala Bogu što ga je uveo u moj život! Kao najboljeg prijatelja koji me je slušao i kada sam svima dosadna.

Ali se plašim...

Ako ga izgubim, i ako izgubim njegovo prijateljstvo, ja sam sve izgubila! I ostajem prazna....

Ne znam šta mi je činiti... U četvrtak putujem, možda će mi to malo razbistriti misli... Do tada ću da razmišljam o njima, mojim prijateljima iz Karlovaca, i o zajedničkim trenutcima...

Sve noćas umire. Tiho nestaje, i prodorno budi.

Ne obazirem se. Ništa ne osećam. Noćas sam kao kamen, ne osećam bol, ne vidim svetlost. Kao da se povlačim sa pozornice... Nisam više tvoja princeza... a ti nisi princ iz bajke...

Ne umem da se vratim u realnost. Još uvek letim po onom gradu iz snova. Po Sremskim Karlovcima. I neću nazad. Svaka moja misao, još uvek je tamo.

Pod hitno mi je potreban muškarac, dečak, ili momak... šta god... neko kome ću moći da se isplačem na ramenu, čiji ću parfem moći da osetim, čije ću lice moći da milujem. Neko kome ću dati svu ovu ljubav...

I pitam se ponovo... Zašto uvek pogrešno odaberem?

Bilo je tako lepo... Islikano najlepšim bojama... Ukrašeno najlepšim mašnama... I sada je kraj...

Otišao je... :(

Svi su otišli...

Ko će sada uspeti da probudi onaj optimizam iz mene?

U Karlovcima sam upoznala jenog divnog decka. Decko bez mane! Toliko je dobrote u tom bicu... Nikada se ne bi usudio da povredi nekoga, odan je svojoj veri, pametan... Koliko mi sada samo nedostaje... da me utesi kada me neko strasno iznervira, da me rastuzi kada pocne da prica o mestu gde je rodjen i odrastao. O Kososvu i Metohiji... Tako je perfektan... Divan je! Ja ga volim! Kao druga... on je moja najveca podrska! Nikada ga necu zaboraviti!!!

Milose... I will always LOVE you...

Samo se plasim... da se ne zaljubim... ja sam sklona tim stvarima...

Kako mi je teško da se sama budim,

da sama doručkujem,

čudno je, jer ne pričam stalno,

jer sam zatvorena sa ovim kompijuterom u sobi,

čekam poruke,

gledam slike...

Sve uspomene se bude...

Nezaboravni trenutci...

Nešto najlepše,

neponovljivo,

nezaboravno...

Hvala ti Bože...

Nazdravimo! 

Za Karlovce, i povratak u njih...

Stara ekipa...

Proteklih deset dana, slobodno mogu nazvati najboljim danima u svom životu. Sremski Karlovci....

Drugi je avgust. Stigosmo u Sremske Karlovce, rasporedili se po sobama, i posle toga otišli na upoznavanje kroz radionicu koja se svakodnevno održavala posle večere. Sada vidim, da su nas te radionice posebno vezale. 

Svakodnevno smo imali poseban program. Časovi istorije, književnosti i pouke o veri. Ni jedan čas nije bio dosadan! Predivni profesori su predavali tako da bi smo mi jedva čekali da čujemo sledeću rečenicu. I šta na kraju da izdvojim? Karlovačka gimnazija, crkve, česmu četiri lava...

Ili one Fruškogorske manastire koji su me ostavili bez daha?... Možda onaj dan kada smo degustirali 11 vrsti vina i svi bili ošamućeni, uključujući i profesore. :D I bazen 5-6 metara dubine, u kom sam savladala strah od dubine.11.08, imali smo završnu priredbu, gde smo glumili, recitovali Branov đački rastanak, i pevali himnu Karlovačkih đaka. Pevajući, niz svako dečje lice slivale su se suze izdajice, a u glasu se osetilo podrhtavanje. 

Svakako, na posebnom mestu u mom srcu su moji PRIJATELJI koje sam tamo upoznala. Upoznala sam najboljeg dečaka na svetu, kog puno volim, i koji me je naučio raznim stvarima. On je sa Kosova i Metohije. 

Bilo je tu dece iz raznih delova sveta. Nas petoro iz Temišvara,njih četvoro sa Kosova i Metohije, dva divna dečka iz Pariza, nekoliko njih iz Karlovaca, dve divne devojke iz Beča, jedna curica iz SAD-a, jedan dečko iz Češke, koji jedini nije bio srpske nacionalnsti, već je srpski učio kao izborni predmet. I SVAKA MU ČAST! Naučio je srpski, zavoleo srpsku istoriju, i zna toliko srpskih pesama!....

Putujem, dragi moji blogeri.

Sutra polazim, u Sremske Karlovce, gde ću se zadržati do 11.08.2009. U kampu.

Biće divno, uverena sam. Ako ne iz drugih razloga, moji prijatelji će biti tamo. Šetnje, priče, nova poznanstva, kupanja, radionice... :) Potrudićemo se da sve to iskoristimo.

Poneki novi osmeh... Da zaboravimo na sve...

Poneki novi san....:)

I biću zadovoljna...

Druženja i ekskurzija, nikad na odmet.

:D

P.S. Blogeri, i vi idete samnom. Jer vas nosim u srcu. 

Kao i njega...

Šta još napisati? Kada pesma govori mnogo više od reči.

Divno je ovako, ali kasnije, kasnije ću poželeti više. I MOLIM TE, tada budi tu... Jer... jednostavno, "da te volim, malo je reći....."

Još jedna divna vest za danas.

Moja knjiga je ištampana, i u prodaji je. 

Napokon, držim svoju knjigu u rukama, dajem posvete, i presrećna sam. :)

Nemam šta da dodam... :))

Mnogo toga učini za tebe osoba koju voliš, samim tim što još uvek postoji.

"Život muškarca je slava, život žene - ljubav."

"Ljubav daje krila ali ih i potkresuje."

"Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do izraza."

"Ljubav je jedna vrsta bolesti, ko je nije bolovao ne zna šta je."

"Ljubav je najplemenitija slabost uma."

"Prvi uzdah ljubavi posljednji je uzdah mudrosti."

"Nemoguće je sakriti ljubav očima koje ljube."

"Šta je ljubav? To je duga prilika za bol."

"Samo ono što činimo iz ljubavi, činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo."

"Ljubav nije čudo, ali čini čuda."

"Ljubav se hrani nadanjem."

"Voljeti i biti voljen znači osjećati sunce s obe strane"

"Bolje je ljubiti i izgubiti nego uopšte nikada ne ljubiti."

"Muzika je uvijek bila hrana ljubavi, a ljubav je hrana za muziku."

"Najveća sreća koju nam može dati ljubav, je prvi stisak ruke muškarca kog volimo."

"Ljubav se nikada ne rađa u zloj duši."

"Ljubav je kao rublje: slađa je kad se češće menja."

Još uvek sanjam njega...

"Ićićemo istom stranom ulice"- da, sigurna sam da je tako.

Zadovoljna sam. Jer sam tvoj iskreni prijatelj, i kada god ti zatrebam, dolaziš meni. Neke tajne koje ni ONA ne zna, znam ja. Zato, mora biti da je bolje ovako. Prijateljski. 

Jer, da smo zajedno, posle raskida se više ne bismo ni poznavali...

Ovako te volim.

Volim ovaj svet,

Gde mogu biti šta želim,

I sanjati o kome želim.

Usne meke,

Mlake,

I tudje.

Sanjam,

i ko mi brani?

U mojim snovima,

si savrsen,

i samo za mene stvoren.

Dani su stvoreni za nas. Dajem sve, da ih iskoristim na najbolji način. Više nije bitno šta iko misli. Bitni smo mi sami. Jer sami krojimo svoju srecu.

Punim plućima dišem, osećam sve oko sebe.

Svi su nervozni, ja vesela.

Čitam, sanjam nedosanjano, i uživam.

Muka me muči kada pomislim da se bliži kraj leta, ali ima još dosta toga da se dogodi. Uskoro stiže desetak lepih dana u moj život.

Pa do kraja, svi su lepi an svoj način. Zar ne?

Sanjam jedne oči koje još uvek nisu moje, ali ih želim, i znam da će jednog dana biti moje. Znam. I dok se te okice brčkaju na bazenu, ja maštam. 

I znate šta, ako ne budu moje, biće neke druge. Ihaa... koliko je samo divnih muškaraca na ovom svetu, ne smemo sebi pričinjavati to "zadovoljstvo" da patimo za jednim. :)

Volim život, 

i volim ovaj blog, i sve vas dragi moji blogeri...

A posebno Sanjarenja i Casper. :D Dve divne dame, koje su uvek tu za mene..:)

Ma svi ste divni!

HVALA VAM!

Nije sve u rečima. "Volim te" Ne znači ništa, sve dok nismo sigurni u svoja osećanja.

Mnogo je više u delima, u čarobnim tenucima, u magiji u njegovom glasu, u samo jednim očima, u ukusu usana, u zajedničkim danima... Onda kada ne možemo zamisliti život bez dotične osobe. I ne samo život, već ni sebe. I reči "Volim te", kada se često izgovaraju, postaju navika, i obaveza. Čemu sve vodi, ako više nema strasti? 

Svaka devojka sanja o ponovnom susretu...

...I čarolija se onda ponovo rodi...

Samo što sam uverena da ona dolazi kasnije. Sada još uvek samo zamišljamo sve to...

Nisam savršena. Pa ko je?

Možda nisam tako zgodna kao ona, i možda nisam ni takva zavodnica. Ali sam sigurna, više sam te volela. I još uvek osećam isto.

Ako si srećan sa njom, zaklinjem ti se, I JA SAM SREĆNA!

Ali sam sigurna-to neće trajati još dugo.

I tada, biću tu.

Ako me zaslužuješ,

i ako sudbina tako nalaže...

Biću samo tvoja...

Ja verujem u nas...

I zato se... PONOVO SMEJEM! :)

Već je kasno, prošla je ponoć, sedim na plaži. Sama. Prigrlih noge, i misli počeše da lutaju. Po prošlosti.

Kako je bilo lepo. Zavolela sam onu iskru u tvome oku, što daje i tebi posebnu čar. Zaljubila sam se u onaj sjaj u tvom osmehu. Iskoristila sam našu bliskost, da bih mogla da te dodirnem, da te osetim, uz sebe. Imali smo običaj da samo sedimo, i pričamo satima. Upoznavali smo se... Nisi idealan, ali si moj. Mislila sam. Moj... drug. Ništa više. Da je sreće bilo, bilo bi drugačije. Ali bilo je posebno. Da se nisam zaljubila, nikada se ne bismo sprijateljili. Nikada ne bih saznala za tvoju ljubomornu devojku. I ko sam ja da se mešam? Ali, za razliku od nje, ja sam bila srećna kada mi priđeš, osmehneš se, i počneš da pričaš samnom. Nisam ti nikada tražila puno. Iako sam želela. Razgovor sa tobom me je dizao u nebesa. Sećam se jedne sitnice, koja je za mene bila veličantvena.

Stajali smo i pričali, i u jednom trenutku ti je zazvonio telefon. Javio si se, i počeo da se igraš sa lančićem koji je jednostavno padao niz moj vrat. Dodirnuo si mi nekoliko puta vrat, a ja sam osetila prijatnu jezu koja je prostrujala celim mojim telom.

Bože, koliko smo se smejali zajedno... Sećaš li se? Sećaš li se one sreće u mojim očima?... a ni danas ne znaš razlog. Niti ćeš ga ikada saznati. Samo ti budi srećan, i ja ću biti srećna.

A kada sledeće godine odeš... da li ću izdržati?

Za sve mogu da kažem da su prošlost. Mislila sam da i za tebe to mogu reći. Ali si se vratio. I zato sam te izdvojila, kao najlepšu i najveću ljubav moje mladosti...