Зелене очи 3
Аутор behappy | 18 ФÐ, 2010Ништа лепше од асфалта прожетим хладним, фебруарским капљицама кише. Мирис свежине се шири и подсећа ме на најлепше дане...
Срећа.
Пар зелених очију прелеће преко трга уједињења, као да нешто тражи.
Нешто ново? Занимљиво? Узбудљиво?
Чини се да ни саме не знају. Али ипак траже. Неку промену, свежину...
Она највише мрзи осећај недостајања. Када је неко километрима далеко.
Али се нада да ће ту негде, сусрети други пар зелених очију. Да ће се скаменити од неког чудног страха, чежње и изненађења. Али нема их. Као да копа по свим ћошковима, угловима, улицама.
Али узалуд.
Сама помисао да га неће видети, можда годинама, деценијама, или никада... грози је.
И лаже. Свима прича како јој никада и није значио, да је све то било обична детињарија.
Склапа очи и прва слика коју види је: Она наслоњена на његово раме, и плаче.
Мрзи растанке и то беспотребно квашење лица сланим, врућим сузама.
И док му говори "збогом" осећа као да део ње одлази, а други део остаје заувек са њим.
***
Никада јој није признао да је увек била на првом месту. Није чак ни помишљао да јој то каже. Имао је и друге после ње. Али све оне су виделе искре које сјаје у његовим очима. Осетиле су његову одсутност, хладноћу према њима...
Мајка и сестра су такође то приметиле- неко му је недостајао.
У различитим државама, волели су се без речи. Свако на неки свој, посебан начин. И никада никоме на памет није падало да објашњава ту љубав. Живела је у њиховим срцима и то је било довољно.
eh, to nedostajanje...
Аутор vesela 18 ФР2010, 16:07