Сутра је нови дан...

Pročitala sam knjigu. I ovako na kraju sve smrt rastavi...

Boli i knjiga, boli i film, i ova pesma... :(

Ali to je ljubav zar ne? Na kraju uvek nekoga boli, na kraju uvek neko plače. I ostaju oni divni trenuci. Zajednički trenuci, sreća, smeh. I njegov šašavi pogled kada se ujutru budi. I njoj ne smeta da seujutru budi ne našminkana, neuredne kose. I prvi put kada su zajedno šetali plažom, i kada je upoznao njene roditelje, i negodovanja, i pomirenja. To je ljubav, zar ne? Boli, ali sreća u sećanja. Od njih se tada živi. Najgora je ta iznenadna smrt, kada ne možeš povezati kraj sa krajem, kada učiš da živiš bez te osobe, koja te je praktično odrasla. Više nema nekoga da te voli, i da te budi, da ti donosi doručak u krevet. I ti pokušavaš da nastaviš dalje. Nemaš snage, nemaš ni volje... Ali ideš dalje, zato što znaš, da bi on voleo takvu da te vidi.

Želim svima, koji nisu, da spoznaju takvu ljubav. Naravno, sa srećnim krajem, ali da spoznaju tu ljubav, kada ne možete zamisliti sebe bez određene osobe. Jer i ja sanjam o takvoj. I plačem, naučila sam nešto novo danas.

Potpuno sam se isključila iz realnosti, i uživela u knjigu "Kada si otišao" Od Megi O'Farel.

Koliko emocija, ljubavi, i istine u celom romanu. Koliko je žrtve... I dok čitam, poželim takvu priču. Naravno, bez tužnog, i tragičnog kraja.

U mom životu ništa posebno. Pa šta bi se moglo desiti, dok ja ležim u krevetu, čitajući knjigu i sa vremena na vreme kukajući kako me boli prst? :)

Očajno iščekujem da ranica malo zaraste, da skoknem sa društvom do grada, da dišem ovaj Temišvarski vazduh posle kiše (Koju sam sinoć prespavala, a kažu, pljuštalo je...)I čekam da domacica da poneki novi zadatak za pisanje. :)

Iako se ništa ne dešava, ja sam na neki način srećna. Nisam zaljubljena, niko mi se ne sviđa...(Nemam o kome da razmišljam, ili da se borim za njega :)) )

Ali sam tek juče zapazila komšiju iz zgrade tačno prekoputa naše kuće. Hmm zanimljiv neki mladić :)))))

Pozdrav prijatelji... 

***

Hvala svima na podrsci, divni ste...:)

Da je bolelo, bolelo je. Preznojala sam se i mislila sam da mi seku prst. Ali preživela sam. Ne bih baš da se sećam svih detalja, stvarno su bili veliki bolovi. Ali da bih vam pokazala da sam nepopravljivi optimista, recicu vam da doktor izgleda veooooma dobro:) jeste da je podosta stariji, ali je prva liga. Isti onaj, koji mi je operisao ruku pre 5 meseci. 

Živuckam tako, pre nego što sam išla u bolnicu na "reckanje", bila sam sa tetkom i tečom (koji su moji najbolji drugovi) do grada, šale nikad dosta kada smo mi u pitanju. Ali sada teško da mogu da hodam. Odmaram, slušam lekara... Da ne bih morala opet da ga vidim... (Mada se ne bih bunila...) A i komšije smo... tako da...:))

Pozdrav za vas dragi blogeri, idem da odmaram uz čaj, na ovih 35 stepeni izmerenih u Temišvaru.

Juče sam izjavila da ne znam da volim. Posle toga sam se osećala loše. Sebično... Ali kad malo bolje razmislim, ko može u ovim godinama da voli? Ne planiram ja da sa svojih 16 godina upoznam nekoga za koga ću se udati, kome ću podariti ceo svoj život... Prosto nemogu da zamislim sebe tako. Sve mi brzo dosadi. Volim promene. Ali verujem da će doći vreme kada ću živeti samo za jednu osobu.

Sad ne razmišljam o tome. Razmišljam o nekome ko će se sasvim slučajno pojaviti, i sve će teći spontano, mirno i polako. Maštam o nekome kome neću moći da kažem "Volim te" Prve večeri, i nekome ko će umeti samnom...

 Sutra imam mali hirurški zahvat na nozi. Plašim se, ali preživeću. Nije to ništa opasno, zagnojio mi se prst... I opet postajem svesna činjenice da čovek ne zna da ceni ono što ima, dok to nešto ne izgubi...

Uživam u letu, želim, putujem... Moram priznati, lenčarim...možda čak i previše...ume da me umori to lenčarenje. 

I pišem novi roman, dok se ovaj štampa...:-)

Svo vreme sa osmehom na licu, maštam...

Bezveze je, što su oni još uvek tu, a obećala sam da neću patiti zbog muškaraca.

Ili se izgleda, ja osećam prazno kada nisam zaljubljena?  Biće da je to. 

Ali nema patnje! Ne mogu baš da izađem iz kuće, imam problem sa nogom, ali tu su knjige, koje me isto tako uspunjavaju. Juče sam završila jednu, divno pisana knjiga. Današnjica... Zove se "Nešto pozajmljeno". Mnogo mi se dopala.

Sad sam se bar snabdela knjiga, imam zalihe za celo leto...

Potreban mi je vazduh, nadam se da će noga uskoro biti bolje.

P.S. Skroz sam zaboravila, juče je bila godišnjica mog bloga! Pa želim svome blogu da opstane, sve dok ste i vi tu, dragi moji blogeri!

Evo i mene, posle nekoliko dana...:)

Najteži je deo sada pisati sve što se dogodilo. Dogodilo se mnogo toga. 

Promenilo se moje mišljenje o Begogradu. Ja volim Beograd. Ja sam zaljubljena u Beograd, kajem se što nisam ptužila sama sebi priliku da ga malo bolje upoznam, i zavolim. Ali sada kada razimislim, shvatam zašto mnogi žele tamo da žive i studiraju. Beograd pruža sve. 

Naravno, bilo je divno videti prijatelje, i ljude koje volim. Istina je da se dogodila mala svadja, ali čini mi se da će nas ona još više zbližiti. Naravno da ih volim. Pa ne zaboravlja se tek tako, a ponajmanje neko ko ti je bio toliko blizak i drag. 

Nisam baš rečita, jer sam oduševljena. O čemu bih pre pisala? O Adi Ciganliji, Kalemegdanu, Knez Mihajlovoj, fudbalskom stadijonu, prepunoj Areni, Sava Centru, tržnom centru "Ušće"? ili luksuznom internatu sa bazenom? Druženju sa prijateljima iz Srbije, a isto tako i ovima u Beogradu koji su došli iz moje škole. Sve je fantastično.

A Beograđani?Najlepši momci... i zašto devojke i dalje pate za jednim? čini mi se da je Beograd praiv lek za to...:)

Mislio si da ću otići, a da neć napisati post o tebi? Nikako to ne bih dozvolila sebi.

Nedostaješ mi, i nedostajaćeš mi svakim danom sve više. Daljina će sama pokazazi, koliko značimo jedno drugom.

Znaš već, da mi svaki trenutak sa tobom cenim više od bilo čega. Da kada nisi tu, obuzima me neka jeza, i strah. Brinem o tebi, i nedam nikome da te dira.

Šaljem Andjelima poruku, da te nadgledaju, dok nisam tu.

Faliće mi one tvoje šale, koje samo ja razumem. I sve one rečenice koje sam ja shvatala, kako sam ja želela. Faliće mi onaj nevin pogled, iz kog sam čitala nadu. Iako je možda nikada i neće biti.

„Sve bih dala da si tu“...

A sada...

„Put putujem“

Nosim te sa sobom, te tako niko neće smeti ni da te dirne.

Čak ni uspomenu na tebe.

Približio se nečujno, i taj dan, kada idem u Srbiju. Evo ga, kuca na vratima, i poziva nas.

 Iz nekih razloga, nemam volju da idem.Zbog nekih problema oko kuće, i bezveznih dešavanja, ali pošto sam raspoložena, ne želim da kvarim to raspoloženje. Biće ok, jer ima dragih ljudi, koje jedva čekam da vidim. Uželela sam se mnogo rodbine, kumova, prijatelja... ali sam navikla bez njih-morala sam.

Kući se vraćam 15. jula verovatno.

Nedostajaće mi sve ovo, jer sam navikla na to. Sviđalo se to nekome, ili ne. Navikla sam na grad, na ljude koji su svakodnevno tu oko mene. Nedostajaće mi i on. Da me rasplače, a češće nasmeje. 

Nedostajaće mi blog, jer kući nemam pristup internetu (ni računaru uopšte), i saveti svih ovih dragih ljudi sa bloga.
Jer ja sam takva: Prebrzo se vezujem za neke stvari, a za ljude još brže.

Ali obećavam: Neću se nervirati, neću plakati, smejaću se, i uspeću da uživam. Daću sebi oduška da razmislim o svemu što se događalo u protklih nekoliko dana. I nadaću se. Da kada se vratim, me ovde sačeka nešto lepo. Želeću, sanjaću, kao što sam sanjala ovde. Želeću, tako jako... :)

Pozdrav vama blogeri moji omiljeni! Imam toliko blogova, ali ni jedan kao ovaj mi nije drag... Uživajte, budite srećni, kao što sam i ja. Uživajte u onome što vas najviše usrećuje. 

Pošto znam da je ovde puno roditelja, uživajte u svojoj deci. A ostali, uživajte u roditeljima.

Znate li onaj osećaj malaksalosti, uspavanosti...?Onaj osećaj kad osećate da vam je sve ravno, i da vas baš briga što Mađarska nema more? E, upravo se tako osećam. Ravnodušno. Ništa ne može da me iznenadi i da me dotakne više.

Znate li onaj osećaj, kada shvatite da vam je neko, STVARNO, STVARNO jako drag, i da mu želite sve najbolje? Da i tako se osećam. 

I znate šta? Ja sam srećna. Grad me usrećuje. Sad sam pronašla lek za sve. Kad god mi je teško, izađem, pogledam oko sebe, udahnem duboko, zamislim želju. I odmah mi je lakše.

Smirila sam se. Morala sam.

U četvrtak putujem, ali se ne osećam tako. Jer ima još toga da se uradi, pre nego što odem.

Sada želim, da sve bude u redu. Ako ne ništa drugo, da bar zadržim njegovo prijateljstvo, kao što je bilo do sada. Iskreno, verno i čvrsto. Jer uvek je bio tu.

Život je čudo. U trenutku može da se sruši ono što ste godinama gradili. Isto tako, može sve u trenu da postane divnije nego što smo zamišljali.

Prekratak je život da bismo patili, da bismo živeli u crnini. Prešla sam preko tatine smrti, preko selidbe, i ipak mi je lepo zar ne? Tatu nosim u srcu. A grad...zar treba još nešto da kažem o njemu?

Zato sa osmehom na licu, u 01:48 po rumunskom vremenu, pozdravljam sve meni drage bloggere: Casper, anam, sanjarenja56, talas, mandrak72, nesanicu, vilubezkrila, pricalicu, mrshavicu.... i sve ostale... (previse sam pospana da bih se setila) Masem vam ljudi. I stvarno se smejem :)

Sivilo neko svuda oko mene. Tuđa tuga me boli više nego moja. I pored tuđih problema, zaboravih na svoje.

Shvatila sam da B. živi u meni. Ni jedan, ali NI jedan nije značio kao što znači on. Čekanje ume da boli, a ponekad daje ogromnu nadu. Ja živim od nade. Ja se hranim nadom.

Ali jako se plašim razočarenja. Da li ću moći da živim ako se ponovo razočaram?

Bože, znam da sam mlada, znam da će verovatno biti drugi posle njega, ali jednostavno mi on znači više od svih. On je nešto najlepše što mi se desilo u poslednje vreme. Pored prijatelja naravno...

 Želim ga, želim ga, želim ga... ponavljam u sebi tiho...

Nisam imala hrabrosti da mu kažem oči u oči. Poslala sam mu link mog bloga, i rekla mu da sam čita, i da će shvatiti sve. Pročitao je, rekao je da mu se jako dopadaju tekstovi. Ali ništa nije shvatio. Otišao je da se kupa.

"Svi tekstovi su posvećeni tebi. Ne postoji drugi način da ti kažem." Rekla sam mu. Još se ne vraća. Već sam počela da mislim: "Vratio se, i ništa mi ne odgovara..." i upravo to sam želala da javim drugarici. I od uzbuđenja, straha... poslala sam to njemu. "Kako sam glupa!!!" Govorim mu...

"Ne govori to! Da, došao sam. I... ne znam šta da ti kažem za ono što si mi poslala..."

"Znači: Ja ću uvek biti tu za tebe. Šta god i kad god ti zatreba. Jer mi puno značiš."

"Hvala ti puno. Samo da mi prođe maturski ispit, i rešićemo ovo, nekako."

"Ok..."

"Sad idem da spavam. Laku noć, lepo spavaj i sanjaj. *"

"Hvala, i ti takođe." Govorim mu.

I u trenu osećam veliko olakšanje. Postoji tračak nade, iako možda ne bi trebao da postoji. Juče je bio velik dan u mom životu. Drhtala sam, ruke su mi se tresle, osećala sam se kao da imam ogromnu temperaturu i da mi srce kuca 100000 na sat. Kao da želi da iskoči iz grudi... Ali sada je bolje. Znam da zna. 

Ja imam 16 godina. Jos mnogo toga da prozivim. Moj zivot se ne zavrsava ovde.

Skupila sam hraborst. Ne znam odakle, ne znam kako. Znam zasto: Imala sam potrebu. Čekanje odgovora, boli. Ubija. Nikada mi sekunde i minuti nisu sporije prolazili, i više boleli.

I šta sad? 

Nazad u život.

Vratiti se u kolosek, ako je to uopšte moguće.

Zaboraviti.

Možda je ovako bolje. Da sam čekala duže, osećanja bi rasla sve više. Nek ide život...

Besno gledam sliku na pozadini. Poželim da se možda nikada nismo ni upoznali. Sve je tako lepo, do određenih granica. I tada sve biva drugačije. Bila sam srećna. I sada sam, znam. Ali su me preplavile emocije. I u trenu, osećam da te toliko volim, da jedva dišem. I da toliko mrzim sebe, što ne mogu da skupim hrabrosti, da žrtvujem svoj ponos, samo za dve reči: Značiš mi.

Zašto se toliko bojim? Kada gledam te tvoje oči, osećam da je to sva toplina koja mi je potrebna. Kada pogledam samo njegove ruke... Znate li šta poželim? Da me čvrsto stegnu i NIKADA ne puste. A tek usne... sanjam, dugo, dugo sanjam kako me ljube. Sanjam kako mu plačem u naručju, kako me mazi. Ali san ode, te i on s’ njime.

Tako sam besna, sve mi se opet skupilo. Počela sam da ČEZNEM... Očajnički svaki dan gledam tvoje slike, sa maramicom u ruci. Plačem, misleći kako si nedostižan. A tako znaš da me usrećiš. Ne znam šta mi bi odjednom. Osećam se previše zapostavljeno. Previše si dobar i lep za mene. Previše sam malena osoba da bih bila neko u tvom životu. Ali znaš šta? I te malene osobe imaju osećanja, kao što ih imaš i ti. Da sanjam, to ne možeš da mi zabraniš. Čuvaj se, gde god bio. I ne zaboravi: Previše mi značiš da bih bila ravnodušna...

P.S. U inat svima, okrećem novi list!

Bilo je divno u gradu. Puno smo pričale o NJEMU. 

Boli me svaka ružna reč o njemu. Nikada tako nije bolelo...

I kada on slučajno zaboravi da mi odgovori na neko pitanje, za mene je to već tragedija. Osećam kako mu ne značim. Ali, čim se izvini, čarolija se vraća, i opet sam srećna.

Uživala sam danas, ali mi on neverovatno nedostaje. Već danima pričamo, ali nikako da ga vidim. Fali mi njegov glas, i ono njegovo ponašanje. Ona (ne)umerena doza umišljenosti. Fali mi, da bude uvek upravu, fali mi da najbolje zna. Fali mi njegov smeh, fali mi negova pesma, njegov pogled, njegov dodir. Fali mi sve. Fale mi poljupci u obraz, fali mi ona čar u njegovim očima. Fali mi njegov blesavi hod, njegova svirka, fali mi da svima smeta, fale mi njegove šale.

I ne želim nekoga kao što je on. Ja samo želim njega. Sa svim nedostacima, sa svim manama. Fali mi. Da mi kaže kako se brine, da me nasmeje, na njegov način, da me moli za uslugu, da mi ih čini.

Neveorvatno mi fali.

Osećam prazninu u sebi kad nije tu, kao da nisam to više ja.

Iz dana u dan, moje oči sve više blistaju, usta govore, samo o njemu. Njegovo ime, postala je moja molitva, a njegova slika, ikona. Ne, mlada sam da volim. Ali, neverovatno mi znači. Niko me nije činio tako srećnom, a svojim odlaskom, ostavljao neverovatan bol. 

Smejem se, jer je u mom životu.

I na kraju, u oku mi zasja suzica, kada sam začula ovu pesmu...

Još uvek nisam naučila kako da te ignorišem. Kako da ostanem ravnodusna nad tvojom tankom, crvenom košuljom, i tvojim najslađjim osmehom.

Ali učim.

Još uvek ne znam kako da ti pokažem da mi značiš, i da osim tebe, ne postoji niko drugi. Čak iako su postojali, nestali su u magli, kao da nikada nisu ni postojali. Ostao si mi samo ti. Onda kada mi je teško, i ne želim NIKOME da kažem, znam, na tebe mogu da računam... Iako me uveravaju da nisi za mene, ja tvrdoglavo odmahujem glavom, i tvrdim da greše. Moje srce me vodi ka tebi, melodija tvoga glasa me doziva... I tako boli u grudima, što život igra se sa ljudima...

A meni tako nedostaješ. Iako si svakodnevno tu, osećam da si negde daleko. Da te nema...

I noćas... tako mi fale tvoje mane...