Сутра је нови дан...

Како бих сад лудовала, са неким достојним пажње...

Ово је тако бачено време у мом животу. Не волим ни једног мушакрца(момка, дечака или како већ).

Шта ће мени руке, ако нећу никога никада загрлити?

И шта ће ми усне? Само да красе моје лице?...Да изговарају разне глупости?

Ако нећу пољубити никада, и не требају ми.

Срце жели да окуси нешто јако. Макар то и не било трајно, срце жели, јако...

Па нека буде разочарано. Тако се учи. Ваљда.

Ма тако бих волела да се насмејем, поново онако раздрагано, заљубљено...
Да шетам улицом, сама, и одједном се присетим неке заједничке пустоловине која ће да ми измами осмех на лице. 

Потребна ми је једна непроспавана, проплакана ноћ уз "Notebook".

Потребан ми је онај осећај, када ми телефон зазвони, и за било који позив, ја мислим да је он...

Хоћу да полудим, подетињим, да се вратим борби... 

Хоћу да се заљубим.
Сада сам потпуно спремна. Ваљда су све ране... залечене.

Ваљда су сви успомена. 

(Не помишљај на њега, не помишљај, неееее )

Добро, можда нису баш све... Можда се још по некад сетим Сремца, али је он прошлост.

Поред млађе сестре, често гледам цртаће. Можда чак више него филмове. И обожавам их. Баш као да никада и нисам порасла. Као да сам и дан данас она мала најнесташнија шестогодишњакиња у селу. (ваљда зато што бих волела да вратим та времена).

И тако ми на памет паде цртани филм који сам први пут гледала негде на почетку прошле године. И онда још неколико пута... Сваки пут изнова плакала.... и смејала се. Наиме реч је о цртаном филму "Легенда о медведу" (синхронизовано на српски) или на енглеском звучи мало другачије:Brother bear

Овај цртани ме је убедио да су медведи моје омиљене дивље животиње.

А сада их најбоље разумем. 

Тако бих радо заронила у зимски сан. Не волеееем зиму па то ти је. Меланхолија, туга, празнина... 

Не, уопште не волим зиму. 

Цела зима ми је досадна. Кућа-школа, школа-кућа. Велика мудрост.

Боље да преспавам то годишње доба, које само што није дошло...

Али ме зато остави без речи понека слика природе...

као на пример ова:

Ех да ми је сад, да се са твојом косом поиграм, да отопимо снегове, да победимо... да си бар ту...

Данас, к'о за инат срећна. :)

Долази још једна дуга и хладна зима... Вукови обично воле, тада да имају некога са ким ће се грејати, и проводити тешку зиму.

Шума је била пуна вукова, и чим је зима закуцала на врата, они почеше у чопорима да се спуштају до града, тражећи храну. 

Један од њих, данима је завијао на Месец, тражио, желео, да се нађе једна вучица, слободна, племенита и отресита. Али, од ње ни трага, ни гласа...

Волео је вук, много вучица, али ни једна изгледа, није била достојна његове љубави.

Вукови су исти као и људи. Када заволе, нема те препреке коју не могу прећи.

Понекад су изморени од тражења, али оно што је најважније- никада не одустају. 

Свим снагама се треба борити. До испуњења снова не долази се тек тако.

Бели очњаче,нешто нисам инспирисана за писање, али се надам да ће те сличице бар обрадовати.

П.С. Остављајте ми предлоге филмова, моје боловање се продужило...

Поново ме грип узео под своје. Сва сам малаксала, још ми и коњуктивитис изашао. И тако да по цео дан лежим и гледам филмове, па мало дремнем...

И јуче реших, да одгледам поново "Сибирског берберина". 

Гледала сам га кад сам била јако мала, сећам се да се приказивао у време бомвардовања. Мама гледа, а ја онако као само гвирнем.

И јуче сам га гледала опет.

Још један доказ, на шта је све човек спреман кад воли. 

Прелеп филм. 

Још ако сте, као ја, очарани Русијом и њиховим језиком, ово је прави филм. 

Оставио ме је без речи.

Данас сам поноснија него икада на своје две руке.

Добила сам књижњвну награду. (У награду спада књига "Запис душе" Љиљане Хабјановић Ђуровић, и новчана награда у износу од 50 евра.)

Мотивисали су ме :)

Тата, био си самном.  И хвала ти, до неба ти хвала што си ми оставио нешто што нико неће моћи да ми узме. Овај таленат, и ове две руке.

И могу све сама... Нема граница.

Шпанија ми је загарантована за летњи распуст! :)

Има ли нешто лепше од тога да радиш оно што највише волиш, и за то будеш награђен?

Ма зар је грех волети?

Ја ипак дајем све, и губим све.

Тек је октобар, а мени је већ у глави онај одвратни децембар који мрзим из дна душе...

Који ми те је однео пре три године.

Опет ме ухвати носталгија, нека јака и снажна, да се бојим да ће да ме обори. 

Онда листам албуме са сликама, сећам се...

Твој осмех.

Било ти је тешко, и патио си изнутра, али никада се ниси пожалио.

Најлепши осмех... 

Оставио си га мени.

Твоје слике су ту, да ме увек подсете на тебе. 

Кажу да особе које волимо, за нас никада не умиру. 

Такође кажу, да Бог за себе бира најбоље... Ваљда те је зато узео.

Не могу... не могу да се начудим. Ускоро ће три године...

Да ме је неко пре три године питао, рекла бих му да ђеш да се вратиш.

Сада знам да се нећеш вратити.

И то ме највише боли.

Надам се да си поносан на мене, на сестре... Надам се да се не љутиш због неких ствари, надам се да разумеш све што се дешава. 

Тата, никада те нећу заборавити, и никада ни један мушкарац неће моћи да замени тебе. 

Не постоји начин.

Не постоји особа.

Ти си ти. Једино ти си био мој отац, истина је да нисмо баш стигли најбоље да се упознамо јер је било мало времена... али ми је драго да те носим у себи. Да гајим исту ону љубав према писању и историји, као што си и ти радио.

Сигурно би био срећан да ме видиш данас.

Волим те више него што то могу речима да опишем.

Ваљда ћемо се једном на небу, срести, ваљда ћу те још једном загрлити...

До тада, носим твоју слику у ланчићу око врата. 

И носим те у себи.

Данас сам се пробудила и била сва узрујана, добро наспавана и задовољна...

Али... на часу физике сам мало "настрадала". Баксуз.

Питао је моју другарицу и уписао случајно мени оцену. И прозвао ме. А паметница у мени је била сигурна да ме данас неће прозвати. Добила сам слабу. (Моја прва слаба у гимназији)

Шта да се ради...

И као да то није доста, цркао ми је телефон.

Кад ће више да прође овај глупи дан. :(?

Чаробни прах. Како би се жеља што пре остварила...

 И онда долазе снови:

Само да заволим поново.

Овако је све...празно.

Ко би рекао да ће учење да ме испуњава толико?

Све ми је мање тешко да радим, све више се трудим, и све се више радујем наградама које добијам.

Оцене су одличне, и то ме јако радује. 

Мало сам слабије на блогу јер сам преокупирана школом.

Тако је и најпаметније у овим лудим тинејџерским годинама...

О љубави само маштам, а друштво је увек ту...

Храбро у нови дан. И са осмехом :)

Нека нам љубав буде звезда водиља...

Осмех је ту, самопоуздање се вратило,

Само храбро у ново сутра!

Можда је и боље што има толико ствари да се научи ове године.

Тешко ми је да признам да више немам викенде. 

По цео дан се учи, читају лектире из Румунског, Српског, учи се историја (то ми бар није тешко), географија, латински (Зашто се неко не побрине да овај предмет нестане у настави), музичко, а о физици и нећу да причам. То је мој највећи проблем (па шта да радим кад је не волим?!)

Напорно је, али тако бар заборављам на оне глупости које су ми у глави. Нагурам их тако негде, и нећу да бринем. 

Полууспаванка лепо рече. Усамљена сам.

Тешко то признајем, али јесам.

Трудим се да будем скромна, да не тражим ништа ни од родитеља ни од пријатеља, али сам зато просјак за љубав.

Ко каже да народне песме нису писане душом?

Ко би рекао да ће behappy да слуша класичну музику?

Опустила ме ова музика, без речи, јер ме ових дана оне само збуњују. Боље сам него јуче и прекјуче, нестао је онај ружан осећај из груди, и мало сам се опустила.

Нема ми бољег пријатеља од књиге и музике. Ових дана сам одушевљена Ивом Андрићем и он ми највише прија. Толико је мудрости, дубине и осећања у сваком његовом тексту. Заиста заслужује Нобелову награду.

П.С. Фали ми љубав.