Сутра је нови дан...

Dragi moji blogeri, evo mene samo na kratko da vam se javim.
Opet sam ja na putovanju, dve nedelje u "srcu Rumunije", tu odakle su mi koreni.
Izvestaj iz Pariza stize tek tamo negde krajem meseca, kad budem stigla da sve to lepo ispricam.
Pariz jeste sigruno jedan od najlepsih gradova na svetu. Sa sigurnoscu moram da kazem da sam se u tom gradu osecala kao kod kuce.
Sve sto sam videla, sve sto sam dozivela, dodirnula, ostace naposebnom emstu u srcu. Svakako je to bilo najbolje iskustvo u mom zivotu.
Upoznala divne ljude razlicitih vera, koji razlicitim jezicima govore, ali smo se svi tako dobro zabavili...
Bice ovo leto za pamcenje...
Pozdrav za sve drage mi blogere. ;)

И тада, када су се моје усне спојиле са његовим, осетила сам како се сва она чежња претвара у могућу срећу. Тренутак када дотичем усне свог професора. Све се одједном измеша и уопште више нисам сигурна да ли желим за другога да се удам. Мислила сам да ће одједном савест да ме препадне и тргне из овога. Он је верен, ускоро ће пред олтар... Али умоесто да ме одгурне од себе и каже: "Клинко, па ти си ми ученица! Ја се женим!", он ме привија уз своје тело и спуштам главу на његове груди. Кроз главу ми пролази само једна ствар: "Ово је најсигурније место на свету. Ја одавде не идем!" Очи се одједном магле, а суза ми кваси благо румене образе.
"Ово је грех. Ви сте верени, а ја заузета."
"Не знам зашто, ал се не осећам кривим. Је ли и то грешка?"
Подижем поглед и моје се очи сусрећу са његовим. Небо је ноћас наша граица. Пружа ми руку и прихватам је, подсвесно знајући да сам му дала дозволу да ме води у грех. Нисам могла да верујем да ово радим Милошу.  Да он вара своју дугогодишњу девојку. Нисам знала зашто једноставно не могу да станем? Да само изговорим: "Професоре, ја даље не идем" а ја сам својим стиском руке оверавала да не желим да прекинем ово лудило.
Стојимо поред Дунава и ветар је нервознији него обично. "Никада се овако нисам осећао. Као онда када знаш да ће сутра бити крај света, а теби то и не смета посебно. Јер, знаш да имаш све што си икада желео."
Окреће се према мени, као витез који је управо освојио тешку битку. Стајали смо на удаљености од неколико милиметара, држећи се за руке и пиљећи тупо у туђе усне.
"Ви сте први мушкарац који ми се свидео од када сам крочила у гимназију. Мислила сам да ће све проћи. Имала сам друге, сањала, али сам само у Вама видела правог мушкарца. И... да..моја сте највећа слабост."
"Само да си мало старија... кунем се да бих отказао веридбу и оженио тебе. Али ниси ти озбиљна, твоје време тек долази. Не можеш се тек тако удати јер је другој особи време дошло. Али си она о којој сам сањао. Сваки пут када се насмејеш, дајеш ми снагу. Када гризеш усне, ја полудим! Желим само да бар на трен у теби уживам. У твојим уснама са укусом јагода и мирисом пролећа."
То вече нисам могла да се уздржим и без трунке гриже савести, дала сам се цела особи која је била мој професор, старија од мене 13 година и 1 дан. Та особа беше верена, ја бејах са особом која ме је волела. То вече нисам осећала разочараност јер је то био мој "први пут". Не, чак ни што сам некога преварила, а њему била друга.

 

Када је све црно, сабери се. Зажмури, стегни песнице и реши.
ТИ МОРАШ ДАЉЕ!
Нико не чека док теби не буде боље. Живот не чека.
Живот тече даље и носи са собом и добро и зло. Ми само бирамо.
Уместо ножева, изабери лале.
Уместо мрака изабери топле капљице кише са мало сунца.
Уместо блата изабери песак.
Уместо боли изабери осмех!
На нама је.
Срећа је приватни избор. Не мораш, а можеш да је изабереш.
Али, они тренутци неизмерне среће су незаменљиви.
Када лежите у трави, сунце вам озарује лице, мирис свеже покошеног жита се шири око вас, а ви сте ту. И драге особе су ту. И коме онда, треба вила у Дубајиу?

Најтеже је, када спознамо да је срећа сво време била у нама, а ми нисмо били способни да је "извучемо" и "употребимо".
Живети по свом. Бити слободан, летети, љубити, сањати, волети, трчати по бескрају и опет назад у наручје нечије.
А чак и када се све нагомила, суза крене иако желимо да је задржимо... неко ће бити ту.
Неко ко ће је обрисати и стегнути нашу шаку. Пријатељ, мајка, брат, сестра... Било ко.
И не треба патити за свима.
Ни "сви" не пате за нама.
Не дајте на себе, пронађите срећу и уживајте.

За 6 дана пуним 17 година. Ова "слатка шеснаеста" ми пролетела, нисам је ни уФатила погледом.
Шта сам научила ове године? Прво и прво, научила сам да интимне ствари могу да поверим само посебним особама. Зато што ће други то одмах да исчеврљају и инерпретирају на свој начин.
Е сад, само да то још применим у пракси.
Научила сам да још више уживам у ситницама. У погледима "који живот значе", у смеху, у породици.
Други су ме научили да ценим више себе.
Све у свему, пролетело је. Најбоље године...
И, ускоро ћу да закорачим смело, са 17 година.
Још три дана школе, 2 оцене и рај...:)
Долази мој рођендан око ког сам већ побунила све и онда почињу дуго чекана путовања....

Париз, хир ај ем :)))

 Повредила сам једну од особа која ми много значи.
Тек сад сам схватила оно изједање изнутра. Страх да га не изгубим, и равнодушност на свет око себе.
Неки га не подносе. Као на пример 2 веома важне особе у мом животу. А ни тетка и теча.
Али, ја се тако добро осећам у његовом друштву и он ме је научио да ценим себе.
Нећу више ништа да кажем.
Е сад ја покушавам да исправим грешку, али тако је то, грешке су ту да бисмо из њих учили.
Надам се да је опростио.
Каже да јесте.

Срећа је у малим стварима. Сваког дана то све боље разумем.

Тачно за месец дана путујемо у Сремске Карловце, да правимо неке нове успомене.
:)

Баш пре неки дан причам са Сопраном о томе.
99% сам позитивна особа. Увек нсамејана, обожавам све врсте хумора, вицеве и шале.
Волим да засмејавам друштво, да стално излазим са људима које волим и да, када се растајемо, на њиховим лицима видим осмехе.
Позитивност је нешто што носиш у себи и не можеш је тек тако поклонити некоме.
Данас је све више оних других, који све виде кроз кишу, који не виде светло на крају тунела. Њихов је живот јако тужан, а притом га они још више "Уцрњују"
И онда услеђују питања:

 А не знају колико греше. Колико се, уствари, проведе времена у тој депресији и пропушта се све лепо.
Као што је већ познато, никоме не сијају звезде у свим погледима, али је најлакше предати се.

 

Као што сам већ милијарду пута рекла, срећа је у малим стварима. Изласку и заласку сунца, првом пролетњем дану, првом пољупцу, а она најлепша и "неизлечива" срећа је у пријатељима.
Е, тамо нема туге. Што више пријатеља имаш, то си богатији човек.

Један не живот, а од нас зависи да ли ће бити добар. Као што мудар народ каже: "Сами смо кројачи своје судбине." Осмех на лице и правац у живот.

 

Све је почело када су смањили плате државним радницима и то 25%. Замислите безобразлук!
А онда су схватили да су баш у великој кризи, и одлучили да смање и пензије за 15 процената.
Е сад, професори и пензинери узвраћају ударац. И то преко наше грбаче, као и увек. Објављен је генерални штрајк, до даљњег, али наравно, има професора који не желе да штрајкују.
И онда се будимо и идемо на 2 часа дневно. Ужас живи.
Елем.
Најгоре у целој тој причи је што је крај године јако близу (следећег четвртка би требало да буде одржано свечано затварање), а њима се ћефнуло да нас не закључе, како би уцењивали ове из владе.
Па шта смо им, ког' ђавола, ми скривили?
И сад, која је поента свега овога? Е па нећу да обнављам годину само зато што њима нешто не одговара.
Метрои не раде, све границе су затворене до даљњег, јер су полицајци, је л' те, такође државни радници. Још само да и лекари почну штрајк па смо на коњу.

Али једина добра вест је што ми идемо у Париз крајем јула. :))))

И беше и то... Јуче је био један од оних дана, које убрајам у најлепше и незаборавне.
Представа је текла својим током, шаптач није имао никаквог посла, а сат и по времена нам прохујало као 5 минута.
Пре представе је било стреса, мој муж и ја понављамо сто пута сцену и не испада баш како треба...
Али, када смо на сцену изашли... Нестало је треме, све је прерасло у уживање. Публика је ућутала, сва пажња је била усмерена на нас, смејали су се, тапшали, а ми се осећали феноменално.
А тек после представе, схватили смо колико нам је помогло ово искуство. Добили смо похвале од конзула, и остале многобројне публике.
Многи су рекли, да у последњих 20 година, нису видели бољу представу нашег аматерског друштва.
А ми срећни, осмех не силази са лица.

Сцене са мојим мужем, испале су боље него на пробама, било је, заиста, ван мојих очекивања.

Е, сад нам недостају пробе. Навикли једни на друге...
Уговарамо што пре могући излазак у град, а са "Избирачицом" ћемо још да шетамо по белом свету.

Поздрављам драге блогере.

Ех, "свршено" је и са последњом пробом. Сад сам "збуњена" и "признајем" да ће ми позориштанце изузетно недостајати. Ту је мој таткО, који ме је уствари само усвојио. Он нам је најстарији, '82. годиште. Диван момак, са тужном причом.
Ту је мој муж, који ме нон-стоп засмејава, помало изнервира и збуни погледима, али идемо даље. Надам се да ће се сетити сутра текста.
Ту је Штанцика који ме изузетно нервира, али је ваљда добар момак и он.
Такође, ту је и предобри Соколовић, коме нон-стоп звони телефон, шта ћете, популаран међ' женским светом. Ту је и наша главна улога, за коју сам сазнала да је предивна девојка и јако смо се зближиле.
Остале ћу већином виђати у школи.
Наравно, ту је и мој теча, који нас је припремио за све ово. Драо се милијарду пута, али нас и научио неким стварима.
Из овог искуства сам опет научила много. Поред тога што сам склопила нова пријатељства, схватила сам шта значи глума и колико је жртве потребно унети на самом почетку.
Ако ти кажу: Певај!
Мораш да певаш. Све је то део глуме. Нема везе да ли је то "Станковићева композиција" или не, важно је да се пева.
Ако ти главни и одговорни нареди да се држиш за руке и гледаш у очи човека који ти изјављује љубав, мораш то да прихватиш.
Мало је непријатно, али ако волиш глуму, уживиш се у своју улогу, све је то лако.
Искрено, једва чекам да дође септембар да спремамо опет "штогод", јер "Канда ми се чини, променила сам се" и још више заволела глуму.

Драге моје колеге, желим вам успеха сутра.

А после представе, заслужена журка. :)
П.С. Обрадоваћу вас сликама.

Пробе су се убрзале, и ево нас на самом крају.
Није лако припремити представу од сат и по, за месец и по дана.
Није, уопште.
Није лако научити текст, поготово када су ту и наши испити, а и на факултету.
Али смо се некако снашли. Непроспаване ноћи, учење... И ево нас.
Поготово што ми нисмо "прави" глумци. Сви смо ми аматери.
Костими су стигли, и већ се осећам другачије. Некако, једва чекам да изађем на сцену и уживам. И мој "принц".
Сутра је генерална проба, а у суботу наступамо.
40 година од постојања нашег позоришног стидија.
Нека нам је Бог у помоћи!

И, хвала Богу, завршила сам са испита. Неочекивано добро су прошли.
Сада само још да преживим сутрашњи тест из физике, и представу 29. и распуст је почео...

Оцене са испита:
Румунски: 9 (Не могу да верујем како напредујем :)) )
Српски: 10 (Зар је неко сумњао?!)
Енглески: 10 (Е, на ову сам највише поносна)
Латински: 8 (Ја учила за 5, ово је чудо :)) )
Историја: 10 (Урадила за 10 минута)

Следећи испити почињу крајем новебра.
Што значи, слобода!
Имамо пуно планова, само да их остваримо.

Песма ме одушевљава.
Поздрав од би хепи!

Колико се само смејем када са њим причам. Свака му је златна.
Пошто ми неко време баш није ишло, имао је толико стрпљења да ме теши. У два сата ујутру хоће да причамо. Само да помогне.
И наравно да је помогао.
Па, шта да кажем.
Хвала ти што ме трпиш, схваташ, браниш, поштујеш и волиш.
Поред тебе сам скроз своја.
Ти си онај о ком сам сањала још као клинка.
Паметан.
Добар.
Свој.
Духовит.
Када си ме оно загрлио, осетила сам да су твоја рамена најсигурније место на свету.
Хвала што умеш да спречиш моје сузе једноставним речима.
Твоје су руке, нешто најбоље што сам икада додирнула.
И тако док те гледам, питам се, да ли сањам?
Откуд ти овде? Тако савршен?
Знаш све о мени и ипак си још увек ту.
Али...

То глупо "али" без ког ни једна прича не може да иде даље.

Кад добијем енергије, онда правим планове.
Данас сам "утемељила" неколико ствари.
И сад ми је небо граница...


Чисто је за не поверовати како се добро слажем са једним другом.
Нисам била никада поборник мушко-женских пријатељстава, јер нисам веровала у њих.
Али М. је нешто друго.
Чини ми се да искреније и тачније савете нисам скоро добила. Он јесте прави пријатељ.

Тако је, уствари све почело. Са обећањем да идемо у Париз, ако нас криза не стисне.
Онда ме сретне мој добри професор на ходнику, поче да ми прича о безобразницима из власти, позове ме у канцеларију и поклони ми књигу.
А та би хепи, од парфема и књиге, нема лепшег поклона.
И на крају каже он мени, мала, (има обичај да ме тако зове) "Идете у Париз, јес' дабоме... тако инсистирају. Ако нестане пара, онда ћете остати у Бечу. А вал'а ни Беч није за бацање." Насмејем се ја ту, опет ми прошла цела пауза са њим.
Воли човек да прича, па то ти је...
Али још увек ја памтим ону прву олимпијску екскурзију, Београд-Загреб-Плитвице-Медвеја па све назад, када смо проводили сате и сате у путу. Е тада је његов разговор измамио сузе смејалице.
Човек и по, шта друго да кажем?
Пре неки дан, стигле су вести како идемо у Турску.
Немам појма како се до Турске стигло, ал' вала не жалим се.
Ових дана сам кући, ал' чим скокнем до школе, идем до мог професора (који ми уопште и не предаје ништа) да проверим откуд то?
А ови из власти, тј из министарства за МЕЂУ ЕТНИЧКЕ ОДНОСЕ, имају једног Турчина (који прошле године није био расположен за Ријеку, па се професор посвађао са њим:)) )
Сто посто сам уверена да ће професор њега окривит за промену плана.
Све у свему, ко зна, можда нам два дана пре путовања кажу, "Пакујте се, Пакистан нас чека!"
Ово су екскурзије које обећавају. Ђаци мањинских школа из Румуније су тако стигли у Грчку, Италију, Шпанију, Турску... Било је говора и о Русији, али криза не допушта.
Нешто ми је све једно, важно да се иде. Ове године ће ми недостајати професор.
Биће то опет аутобус пун "нас разних".
Руса, Срба, Немаца, Мађара, Украинаца, Рома, Турака, Словака...
И знате шта? Увек се сви слажемо (осим Мађара који нису расположени за дружење, из непознатих разлога).
Без обзира на боју коже, веру или језик.

И опет она борба са самим собом.
Температура која ме кида на делове.... Одакле?
Не знам.
Једва се састављам. Осећам као да ме разум напушта.
Тело је тешко.
Неподносив бол.
Спадне на 36,5. Па се полако подиже д 39.
Главу не осећам од болова.
У сред овако дивног маја, лежим у кревету. Плаче ми се.
Зашто се ово дешава?

Изгледа да ћу неке испите морати да одложим.
А таман је све кренуло на боље...

Румунски: 9
Српски: 10
Енглески: -10

Преостала два Бог зна кад' ћу дати.
Само да будем боље...