Сутра је нови дан...

Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.. Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.

Данас је само обичан осми мај.
Дан када се трудим да заборавим неке ствари...
Неке да прославим...
Три испита прошла. Остају само још историја и латински.
Историја није проблем, али зато тај латински... не могу да "сварим".
Размишљам како да испуним овај викенд, и несвесно време пролази...
Мало ће да се учи, мало да се излази...
Расположена сам за парк, али ме нешто време плаши...

И тако се захукао овај мај и знам да ће брзо проћи.
А онда долази онај најлепши део. Распуст. И путовања могу да почну :)

И тако, као и све остало и ово је завршено.
Немам ја среће у такозваној "љубави" и зато одустајем од ње. Ако дође добро, ако не... добро :)
Данас бејасмо куме хепинес и ја, тј цела наша новинарска редакција. Било је лепо... А сутра ћемо сви лепо на концерт Звонка Богдана.
После испита, наравно...
Надам се да ми неће нешто (неко) покварити расположење.

Нисам расположена да спремам сутрашњи испит... можда пробам да играм на кварно.
Само бих спавала...
Срећа у блогере, који ме још увек трпе.

Волим глуму.
И на сцени и у свакодневном животу. Волим глуму у свим погледима.
Нисам ти ја не знам каква глумица, али сам имала неколико улога, где сам показала "нешто" што је неко запазио.
Добила сам тако, доста похвала.
Улога коју сада спремам, доста је захтевна. Више нисам арогантна студенткиња ит 21. века.
Сада сам повучена, заљубљена девојка, типична за 19. век.
Највећи проблем је што има ту пар љубавних сцена... И то ми тешко иде.
Али, у сваком случају, мислим да је глума најлепши вид уметности.
Путем глуме сам била оно што можда у стварном животу, никада не бих успела да будем.
Откривати нове светове...
И временом нема ни трага од треме. Изађеш на сцену и уживаш.
Управо то се самном дешава.
Изађем а чак и не видим публику.
На недавно одржаном фестивалу сам добила похвале од стране жиријам и наравно да бих волела да добијем награду за најбољу женску улогу. Ко не би?
У понедељак путујемо у Кикинду, 20. маја смо у Вршцу, а 29. у Темишвару, са другом представом.
И тако се селимо из града у град.
Кажу да представе све боље изгледа. Тако само кажу...
А ја кажем да ми глума све више за срце прираста. Права је штета што "од глуме нема 'леба." у супротном бих је без размишљала студирала.

Да ме је неко пре две године питао, ово ми не би било ни на крај памети. Сцена ми је била позната само као водитељу. Али глума-никако. Имала сам превелику трему за то.
Темишвар ме је увео у све ово.
Хвала му до неба.

Не знам...
Све ме боли.
И тако ми је доста свега. Само желим да се одморим.
Тако би ми добро дошло једно раме за плакање. Само да се исплачем.
Не питајте зашто.
Не знам разлог. Само нешто и није моје време.
Развлачим осмех али га нешто изнутра спушта.
Хладан зној.
Запушен нос, кијање.
Глава ме боли...
А испити су у пуном јеку, данас смо имали представу...
Петак је важан дан. Годишњица нашег радија, концерт Звонка Богдана... А ја никаква.

 

Зато што Њој понекад понестану речи.
Онда кад треба да каже све... она ћути.
Поново је мучи болест.
И помало јој се руши морал...
Али је одлучна да се бори.
А што се оне унутрашње борбе тиче...
То је већ прича друга.
Та је најтежа.

Е, дошло је време испита.
Ја се поново дружим са антибиотицима и нисам баш расположена за учење.
Градива преко главе... Али шта ћу...
19. маја ће све то да прође и има да славим!
Само да све прође добро...
Где да набавим позитивну енергију?!
30.04.2010.- Румунски
04.05.2010.- Српски
07.05.2010.-Енглески
11.05.2010.-Историја
18.05.2010.-Латински

(Ово чисто да не заборавим)

Не знам који ми предмет већу главобољу задаје. Овај викенд пропада што се учења тиче, јер идемо у Сомбор на фестивал позоришта.

Да ми је само мало воље да учим... Али, ко ме пита?!

Борба за опстанак, почиње!
:))

Гледам данас неке слике код другарицине сестре, из Србије.
И тако, налетим на једну која ме је скроз подсетила на дане који су прошли.
Неки нови клинци порасли, у нашим дресевима обучене. Нове одбојкашице.
Загледам фотографију, тражим мој бивши број. И ено, познато лице у 10-ци.
Ее, била су то лепа времена. (Причам као нека баба, знам...) Како је тако брзо прошло?
Не знам.

Живот брзо пролази. Лепо је имати успомене, у кишним данима добро дођу.

Ма не могу ни да изаберем најбоље. Биће наставака.

"Волео је лепу, ал' сироту. Уз'о би је само да је знао, волеш једном у животу, сад богату ил' сироту, то не бира памет него срце."

"Свако је јутро ново ушће,
Потећи као речица
Нека се трње плете гушће
Небо је твоја пречица...".

"У сузици што блиста чуда се триста виде... твоја је срећа само твоја ствар...
ал' зато твоја туга... то на мој рачун иде..."

" Ал' стварно, није несрећа што ме се она не сећа... а не, несрећа је што се ја ње сећам..."

"Не вреди, касно је бројати тријумфе и хаварије... све спискано и стечено... Не вреди, касно је, остаје с' тобом на врх Калварије само неизречено..."

"Године лавова, вина и макова, прошле су лагано, к'о царски поручник млад и уображен са својом драганом, ал' марим ја, то су само капи времена, просуте к'о шака семена, по широкој њиви господњој..."

"Ја немам нигди никога и моја прича проста је - што год их мање заволеш, мање ти њих недостаје... И нисам кадар швиндлати, за собом скеле палити, да силом стекнем неког' ком' ћу фалити."

"Напослетку... Ти си добро знала ко сам ја... Откуд сад те сузе, моја мила? Рекла си да се за точак бршљан не хвата... Залуд изгужвана свила... То је тако... Не прави од туге науку... Мами светло на следећем брегу... Окопниће мој отисак на твом јастуку... Као "језушка" снегу..."

 

"Напиши ми песму, молила је, и нисам знао да ли ћу умети. Волео сам је тако лако и тако сам тешко то знао да покажем. И онда, одједном, на распореду младежа на њеним леђима, као тајну мапу, показала ми је у које звезде треба да се загледам... И тако, ето ти песма, лудо једна..."

"Речи јесу моје играчке. Цакле ми се у глави као они шарени стаклићи калеидоскопа и сваки пут ми друга слика у очима кад зажмурим..."

"Циљ носиш скривен под капутом, истетовиран на грудима као мету. И ето ти... У томе је тајна у томе је једини трик!"

"Некад тишина зна препасти џина, кад испусти крик. Још једну ноћ си изгурала сама... Чехов је заспао блаженим сном, ни не зна да је оргијала тама под прозором. Ветар је вежбао виолончело... Чежњиве скале у недоглед, зора ти брижљиво пипнула чело..."

"Одлуташ по некад, и сањам сам. Признајем, не иде, али покушавам... Д-мол... Спусти се к'о лопов по жицама, руке ми напуни неким ситницама...и брзо прође, све то"

Синоћ ме је мучила температура, али сам попила лек и отишла на пробе за позориште. Стигла сам кући касно, јер се то, по обичају одужило. Чини ми се да је било око 23:10 кад сам ушла у кућу. Нисам имала воље да оперем косу, јер сам скроз заборавила шта ме данас чека.
Давали смо ми разне интервјуе. Била сам по разним новинама, радио станицама... Али су јуче месечини и мени јавили да смо позвани у емисију на ТВ-у. (Ту је био и један наш друг, али нећемо о њему)
И тако, јутрос се будим, осећам се ужасно. Једва дишем, а мислим се, има да падне у несвест водитељ када проговорим.
Али добро...
Одемо тамо, ставе нам три и по килограма шминке, коју сам једва скинула. И то само ради "осветљења". Ма нисам знала да је потребно толико пудера да би се све то уклопило!
У сваком случају, не волим шминку.
Интервију је прошао релативно добро. Осим тога што месечина и ја нисмо умало праснуле у смех, јер је наш друг рекао: "Обично волим да праћам фубал." Да ли је човек имао трему или не, то не знам. Али олимпијац је, не сме да се брука :))
П.С. Пошто нисам писала о мом новом "послу", напоменућу вам сада. Пишем за недељник, радимо интервјуе, идемо на терен и забавно је. Понекад напорно.

Разочарана сам у неке људе, али изгледа да је то било за очекивати.
И сад сам схватила шта највише мрзим. Уцену.
"Па је л' се сећаш ти шта сам ја учинио за тебе?"
Не, не знам. Подсети ме.
И да, мрзим лаж! Чему све ово?

И, напокон се приближио и тај 07.04.2010. национална фаза олимпијаде словенских језика. (Чешки, Српски и Словачки) Требаће ми доста инспирације, (по могућству више него на прошлој фази), среће и мало магије, како бих се изборила за прво место ;)

Нека се виле побрину да вечерас одспавам лепо :) Награде су превише лепе да не бих освојила прво место :))

Па, нека ми је са срећом.
Такође и месечини желим среће! :)
Ако Бог да, да путујемо заједно овог лета :Д

Држите нам палчеве драги блогери ;)

Напокон април. Прах среће почиње да пада са свих страна...
Чаробни мирис цвећа се шири, и ја јесам срећна.
У среду је писање олимпијаде и искрено, једва чекам да све то прође.
Пролеће ми даје неку неописиву снагу и жељу за животом.
Ја волим. :)

 

Сањала сам како се држимо за руке у Паризу.
Ти идеш, али без мене...

Постоји велика могућност да се овог лета мој сан испуни и посетим Лондон. Тај предивни град...

Још увек се сабирам од путовања. Још увек ми у глави одзвањају звуци предивног мјузикла... А ноге боле од проба позоришта... Још увек ми је пред очима прелепи Пиран... И још увек се дивим једном дечку, о ком сам имала погрешно мишљење... Хвала Словенији, убедила ме је у супротно.
Ускоро, када успем да стишам мисли, написаћу пост о спринг фестивалу.

Сањам, једно тихо бледозелено пространство, пуно маслачака.

Тамо где "жеља" није само реч, већ се, вољом, долази до испуњења.
Ја желим да живим.
И та жеља тиња у мени.
Не, не тиња. Букти.
И једна погрешна мисао не може угасити ту жељу.
Мирис прве пролећне кише увлачи ми се под кожу.
Обожавам тај мирис.
Живим за Април и Мај.
За први мирис трешњиног цвета, за први наступ са позориштем...
И за промоцију своје књиге.

Мој живот?
Пољана посута цвећем.
Дрвореди трешања.
Понекад сасуше, али ако се заливају оптимизмом, живе вечно!

Коначно се ближи тај 24.03. и пут у Словенију.
Пролазак кроз Београд. Ех, тај Београд, који од августа видела нисам.
Нека нам је са срећом. :)

Сунце се кроз ситне травчице промаља и долази.
Преко шарене дуге, улази у наше животе.
Радују се дечица, и весео дечији смех одјекује улицом.
Мирис спокоја и среће.
То је живот.
Хор птичица певуши, а дечица играју.
Све се буди...
Буди се оптимизам у мени, а мирис мора већ осећам.
На хиљаде живота је управо дошло на свет.
Мајчина суза која ороси по први пут дечије лице...
Негде, управо сада, неко изговара своје судбоносно "да".
Изашло је сунце, пунимо батерије, јер прекосутра путујемо :)