Сутра је нови дан...

"Не питај је ли праведно што нас је прекрио мрак...
Ни то што нисмо заједно, пусти сузу дај ми знак!"

"Сад све је црно попут твоје косе, и ови дани неку тугу носе, ја верујем у нас..."

"Тајне су зато, да их неко наслути. Постоји реч која вреди, тек кад се одћути..."

"Мислила сам ако одеш, да ће мање бити боли... Ал' узалуд, што си даље-тебе срце више воли..."

"Док си поред мене, заборављам проблеме, и док си поред мене ја не знам шта је страх."

"Тражим речи, бар то нек спречи, да ми тишина врати дане протекле..."

"Исписаћу по небу ријечи за тебе. Вијекова мир враћаш ми ти... Смирујеш воде набујале, мој шапат и крик ћеш помирити... Пијем ти дах као лијек-сваку ноћ."

Субота на недељу-играње до пола 2.

Мислим да сам се ознојала и после тога док смо чекали превоз напољу, успела сам да се разболим.

То је код мене врлоо лако.

Синоћ када сам стигла кући, температура 38,8.
Кашаљ, грло боли... Осећам да мало "крче" плућа.

Јутрос-температура 39,2

Лекар, лекови. Недељу дана лежање...

ПОНОВО сам закачила вирус.

Ала сам сенсибилна ове године...

Кревет ми је најбољи друг. Не пријају ми ни филмови, ни компијутер, ни књиге.

Ко зна како се осећам.

Прави, типични близанац.

:)

Један момак ме прогања. Шаље милион порука дневно, зове ме сто пута на дан... Симпатичан је, добар...  све то стоји... Али је сам чудна... Не волим да будем стално под нечијом контролом, и не допада ми се када ме неко на сваких 10 минута пита шта радим.

Изгледа да више волим да се ја борим :)))

Ко ће ме знати.

Тренутно се налазим у чудном стању. И срећна и тужна у исто време...

Али сам, све у свему, добро...

Како су слатки :)) ех..

Ког' ђавола сам опет питала друге за мишљење...

Он се слаже са свима, шта рећи...

"Хеј а зар ниси знала да он има девојку?" Пита ме другарица.

А ја знам и много више. Знам и да жели да раскину, јер им је тешко да одрже везу на даљину, знам и да му је тешко да је остави, јер мисли да га она воли... и боји се да она не остане повређена....

И онда му ја саветујем разне ствари.

У себи осећам неко дивно осећање, јер сам налетела на једну дивну особу. 

Али и лагано умирем, јер како ствари стоје... никада неће бити мој.

Али Боже мој, времена се мењају...

Живимо у истом делу града, а никада се срели нисмо овде.

И мислите да ми није на памет пало мали милион пута да га позовем да се видимо, да прошетамо, да... 

Али сам се уздржала.

Колико год ми се свиђао, колико год био диван, ја не могу да кварим то...

Без обзира да ли он воли ту цуру или не...

И зато је данас дан био никакав, и зато сам цео дан у школи слушала музику кад су се сви смејали, и забављали и присећали детињства. Тишина ми је више пријала. И размишљање. Остала су само још два испита (Историја и латински). У петак нам долазе Карловчани...

Ваљда ће ми него макице сметнути са ума њега...

Волим онај укус чежње.

Пожелим да ме поново загрлиш, као оне вечери...

Нада увек постоји.

Сазнајем одговоре на нека питања.

Одрастам ли?

Или је то само илузија.

Постајем свеснија својих жеља, потреба. Креирам своје, само своје мишљење.

Овога пута не дам да други пресуди. Не дам.

Сама ћу пресудити.

И не смем се тако лако предати, не смем показати слабост. 

Учим.

Учим да се борим. 

Од сутра, ОБЕЋАВАМ да крећем у акцију. Остваривање оног дуго очекиваног циља. Оног на који су сви заборавили, а ја га се сетим сваки дан када прекршим обећање.

Е па, више нема кршења тих правила.

Није понедељак, али  почињем испочетка. Па, шта Бог да.

Сада ми то највише смета- што нисам била у стању да обећано испуним.

Сама сам незадовољна собом због тога.

Колико год били тешко наредни дани, не смем да се предам.

Тата, буди ми највећа подршка!

И кад је најтеже, осмехом борим се... :)

Ма мрзим ограничења. И као морам да се уздржим да му пошаљем поруку, да не помисли да сам луда за њим. (јер УОПШТЕ нисам).

Не, стварно-бојим се да му не досадим, па сматрам да је боље да га оставим на миру...

Јавиће се он, ако баш жели.

Боље је тако, него да се заљубим до лудила (како ја обично знам), и онда д стигнем у ону моју лошу фазу...

Морам да сијам. ПОНОВО ВОЛИМ!

:)

(И то, за право чудо није Србин)

Ма кога брига.

И хоћу, и нећу да волим.

Хоћу- јер сам скроз испуњенa.

Нећу-јер се у мени буди оно "егоистично", и још ништа није ни било, а ја већ мислим "шта ако останем повређена?"

Нисам баш нормална...:)

Толико сам нестрпљива, да ћу надрљати...

Свечано обећавам. Бићу стрпљива... и даћу му сво време овог света... :))

Хоћу стварно...

Отишла сам да сањарим :)

Хаљина коју сам синоћ носила, упила је мирис његовог парфема. (наравно да нећу да је оперем скоро)

Мачгичан је... 

 Сва сам се најежила када ми је шапутао... Музика је, на моју срећу била прегласна, тако да ми је био јако близу...

Волим његов мирис, и близину... 

И обећавам себи по ко зна који пут... да овај пут мора да буде добро... да не смем превише да се надам... 

Али ми је ипак чудно, како се тако одједном створио када сам узимала капут.

Другарица се шалила, каже: "Ма посматрао те је, па када си излазила дошао да те  пољуби."

А мене баш брига. Нећу толико да размишљам, било је дивно...:) 

После ми се јавио да пита да ли сам добро стигла...

И сад причамо. Хмм... мислим да се... полако, али сигурно... заљубљујем :)))

Примећујем то, јер сам срећна, иако је новембар.

Јер данас нисам скоро ништа јела (нисам уопште гладна).

И јер мислим само на једну особу...

П.С. Сремац је жив. Данас ми се јавио. Чини ми се да, увек нађе он неко "посебно" време, када да дође...

Одавно нисам била тако срећна... :)

Била сам на школском балу, (на ком учествује први разред гимназије), па пошто је ушествовала моја другарица месечина, била сам у публици. :)

Било је тамо лепих занимација за мене :))

3 момка која су ми се свиђала... О једном сам пуно писала на овом блогу. Дошао је да ме пољуби, разменили смо пар речи... и отишао. Другог сам само меркала, и могу рећи, да без обзира што је млађи једну годину, изгледа супер-добро-фантастично.

А трећи... :)) Ми се нисмо познавали лично. Имамо заједничке пријатеље, а дописвали смо се  преко интернета већ неко време. Писала сам на блогу, да сам напокон упознала неког романтичног.

И тако, ја сам се правила да га не видим, дође он, пољубимо се, причамо... Другарица ми је рекла да смо јој били "сумњиви" ;))) Почео је да ме грли, а мене неги жмарци спопали... И тако сам сад у облацимаааааааааааааа :))

Само да ме задржи ово осећање...:)

Почињу испити: Румунски, Српски, Енглески, историја и Латински...

После тога ћу почети поново да пишем нормално. Сада ми је ово најважније...:)

Иначе, све је уреду... Мирослав Антић говори уместо мене...:)

Прошло је годину дана од моје последње "везе".

Можда је и не треба рачунати у везе, трајало је кратко, и били смо далеко, али је било симпатично зивкање на свакој паузи, онда оно кад сам га учила енглески...:) Слабо смо се чули после... Сад смо се чули, док сам била болесна... Звао ме је.
Лепо је било поново га чути. После мене имао је још 10-ак њих. А ја самујем, и патим за Сремцем...

Ма нисмо један за друго били. Једноставно сам ја била превише амбициозна, девојка која жели да буде успешна...

А он је био из неког другог света... Чини ми се да ни не размишља о факултету и тим стварима... Симпатичан... Добар... помало бећар.;))

Али добро. Не кајем се за то што је било...

Једна суза за распалу породицу...

Било је идилично док тата није отишао. Заувек... 

Полу сестру са татине стране нисам видела, сад ће 3 године... 3 године!!!

Увек сам је сматрала рођеном сестром, волела је исто као и рођену... И тако се онда деси нешто, раздвоји људе, расплаче... али их она друга страна тера на борбу... Тренутно сам овде најјача, и потребна сам мами. Сама не би успела због неких других проблема....
И онда се мораш појављивати у свету са осмехом на лицу, изнутра јак, као да је живот идеалан. И тако ме нервира када видим друге, незахвалне људе-а имају све.
Кажу да за све постоји неки разлог... ваљда...

Из овога сам научила да идем даље, да идем сама. Нема тога што ми је тешко да радим.

Али зар је толико ружних ствари потребно да би неко постао човек? Да би сазрела? Да би почела да ценим живот и све његове лепе и лоше стране...?

И зато желим да имам некога, на кога ћу моћи да се ослоним, да му признам да је дан стварно био тежак, да није било тако лепо као што говорим кући...

Да ме неке ствари боле, да нешто не желим, а нешто не могу да прихватим...

П.С.  Сестро, недостајеш ми... Била си ми подршка... на неки блесав начин, али јеси. И значила си ми... Сада ми значиш, и волим те... али ми се чини да више никада неће бити као пре... 

Лондон... Очарава ме овај град. Чула сам милијарду позитивних, а исто толико и негативних критика о овом граду. Али ја и даље желим да се сама уверим, да га истражим...

Па... за рођендан би ми добро дошла једна карта за Лондон....

Када бих те барем ухватила...

Не бих ти дала да икада поново одеш,

Да осетим поново тај бол

Да те изгубим из видика, 

Никада не знам како си,Шта радиш?

Волиш ли?

Ако си већ принц,

Спаси ме овог лудила,

А ја те чекам. 

Ти бар увек на мене можеш рачунати...

Ноћас ћу само за тебе да плешем,

Ево учим нове кораке...

Ево, дошао крај мог ленчарења. Оздравила сам, Богу хвала, (а вала и књигама и филмовима хвала, били су увек ту за мене :) )

И нешто ми се не иде у школу сутра. Добро, недостају ми неки људи (могу да их набројим на једној руци), али сам зато и разочарана ситуацијом на појединим пољима.... али добро, нећемо негативно.

Ова недеља ми је помогла да пронађем неки мир у себи самој, и у својој највећој и незамењивој љубави-књигама. Пронашла сам одговоре на нека питања, схватила сам отприлике шта желим, и хвала Богу, сутра је нови дан, крећемо испочетка. 

Не смем да заборавим да морам да се држим неких правила!

Треба набацити осмех, сутра ће бити теееежак дан. Ближе се испити. Само да прођу и... слободна сам :)

Поред свих тих лекова, лежања, носића који цури, коњуктивитиса... ипак је ми је пријао одмор.

Овде стављам тачку на све глупости.

Уништена сам. 

Али моји снови још увек нису. Глава ми је пуна свега. МОРАМ САМА! 

То је поента.

Тата зашто си морао да одеш?? Био си ми највећа подршка. И знам да би ме и сада подржао. Нема ко други...

За две године остављам и Србију и Румунију. Морам да одем. Сама. 

Доста ми је свих ових глупости које се дешавају. Ово је била кап која је прелила чашу. 

Душа ми плаче. 

Циљ ми је да научим одлично глупи енглески. То ми је карта за даље. 

Била сам глупа што сам очекивала од других да ме подрже. 

Не треба ми нико више. Нико и не може да ми помогне.