Сутра је нови дан...

 

Да ли је јесен, или су хормони? 

Да ли је стрес пре часа физике, или се мењам?

Осећам се лоше. Јутрос сам заспала тек у 4 сата, а у поа 7 сам већ била на ногама због школе. 

Нисам могла целу ноћ да заспим. Мотале су ми се разне мисли по глави које су ме мучиле.

Данас сам још размишљала. Почела сам чак и да се плашим. 

И схватила сам:

Одрастам, и не могу да се снађем. Нико ми није причао да ће одрастање бити тако тешко. Осећам да има зла у мени, и желим да га се решим. 

Убија ме помисао да не могу да будем перфектна. 

Знам да нико није савршен, али нећу да се свађам, нећу да будем импулсивна, нећу... а ипак јесам... 

Можда су све то природне ствари- а можда и не.

Не знам.

И са свим стварима је исто- толико се двоумим, да се плашим да ћу изгубити нешто драго, нешто што волим, од толико двоумљења. 

 

П.С. Једина ствар око које се не двоумим је љубав. Не желим више да будем сама.

Нећу да баксузирам ствари, али се десило нешто дивно!

Упознала сам осећајног мушкарца! 

Ако ми Бог да среће, можда ће бити нешто...:)

Волела бих да са њим почнем да учим о љубави.
Не могу да кажем да сам се заљубила, али ми је помогао у неким стварима.

Данас сам била сва тужна, и нервозна. Школа... пуно има да се учи. И био је тако нежан. 

Баш кад сам помислила да одутанем... 

Да ли је то добро или не, видећемо. 

Изглед ми није битан на мушкарцу, битно је да ме он привлачи на неки начин. 

И знате шта?

Он ме прилачи. Тако је нежан и снажан у исто време. Е, то је оно што ми је сада требало.

Нећу да се заносим, па да се после разочарам, али... баш ми је лепо :)

 

Дечко о ком сам писала целог лета, али ме је прошло у Карловцима. "Боровница".

Е о њему МОРАМ да напишем овај пост. Али, да не дође до забуне, нема ничега између нас.

Не могу да кажем да не осетим ништа када причам са њим, али сада причам о другим стварима.

Е овако:

Он је  дечко који воли да се шали. Понекад има неки "непристојан" смисао за хумор, и неки се увреде, али није уопште тако лош. Управо сам завршила разговор са њим. Ово је био наш најискренији разговор. Почео је сасвим случајно, и то уопште није битно, али је битно оно о чему смо причали.

Дечко ми се скроз отворио, и рекао ми је све што га мучи. Није баш све онако како мисле други. Није све "Сјајно". И не волим кад неко суди а не познаје га довољно. Понављам, понекад има неслане шале, али ми је ЧАК И ЗА ТО, дао разлоге. 

Други кажу да сам луда. Али уопште нећу да објашњавам своје разлоге, и стварно сам СИГУРНА у њих. Не може нико да промени моје мишљење. Чак ни најбоље другарице са којима се није лепо понашао.

Јер сам открила и разлоге, и његове проблеме.

Сви чујемо шта он прича. Али, да ли се неко запитао, има ли он неки разлог за то? Има. 

И има душу. И има права на своје мишљење.

Сад сам стварно сигурна. Најстварније. Он има душу. Била сам упорна и пронашла сам је. 

Пост морам да прекинем овде, због суза; Али разлога је још.(разлога везана за њега)

П.С. Пост је објављен само ради пражњења. Пошто ме нико не разуме, морала сам то овде да напишем. Није ми битно да ли ме други разумеју, ја имам разлоге... али морам да се испразним.

 

И на крају, не могу да поменем њега а да не поменем и ову песму. Или неку другу народну...

 

 

 

 

Ова песма ме је инспирисала. Обожавам је. Ко би могао да одоли оваквим речима?

"Да ли се сећаш мога осмеха, мириса...? Да ли ти још увек значим?

Да ли после сваког нашег пољупца переш зубе, покушавајући да уклониш моје трагове?

Не можеш их уклонити. Лажеш сам себе. Ја сам још увек у теби."'- Само тренутак инспирације.

Не могу да верујем какав ме је малер стигао. 

Јуче ми се јавило петоро  "бивших љубави."  

И ја сам јако покварена, мрзим себе због тога. Сваком од њих сам дала трачак наде...

 

Један је луд замном. У последње време ми је био у глави. Да ли да будем са њим, или не?

Не, ја га не волим. 

Али зашто им онда уливам наду???

Треба ми забраинти причу са осталима.

Не одговорити никоме, не јавити се кад те зову, и то је то.

Ја превише желим, и разочаравм се у себе. Уопште нисам добра, нити ишта од тога.

 

 

Живнула сам. Ови филмови су ме опоравили. Нисам успела да скинем оне препоручене, али сам нашла неке. Љубав ме увек развесели и тако ме је и сад дигла из кревета.

Потребан ми је ваздух. (Мој елеменат).

Тако да ћу да прошетам пар минута. 

Осећам се заљубљено, а нисам заљубљена. :)

Јуче сам слушала емисију 2 пута. Породица и пријатељи су одушевљени, бака ми је рекла:

"Ох, говориш као права одрасла особа"
Поносни су. То ме је обрадовало.

Ипак је њихово мишљење најбитније. 

Па, враћам се у живот.

Како је леп дан...:)

Одох да уживам у њему.

Болесна. Отишла у школу, али ми температура није дала да останем, па сам се после 2. часа вратила кући. Нос тече, глава ме разбија, а температура успављује. Хладно ми је (нема њега да ме загреје), и сад самујем, у свом креветићу. Само што нисам заспала...

Јуче сам била на интервјуу, све је супер прошло, била сам ЈА, и то је најважније. Сутра ће ме слушати на радију :) 

Још увек ми фали Сремац, али н даје никакве знаке живота, и то ме убија. А горе постављена песма ме је дотукла. 

Кад бих само могла да скокнем до Новог Сада. Бар на кратко, да му кажем шта имам и готово. Али, неда се и готово. Мирим се са тим.

Сад схватам да ипак ја волим јесен, а болест ме чини нерасположеном.

Поздрав драги блогери, и чувајте се грипа. :)))

***

 

Вечерас боље да ме нема. 

Посвађала сам се са мојима. Знам ја да они мени желе све најбоље, и све то стоји. Али повредиле су ме. Рекле су неке баш ружне ствари, које су ме заболеле. И ја онако инпулисвна, наравно изашла сам из собе и почела да плачем. И сад бих да заплакала. 

Још и ова глупа јесен. Мислила сам да волим јесен. Али изгледа да сам се заварала. Чим је дошла, испунила ме је носталгијом. И неке особе ми тако недостају... Тако су близу, а тако далеко.

И ја се осећам безмоћно, и све ми се опет чини глупо.

Учим. Све ми уђе на једно ухо, а на друго изађе. Ништа ми не улази у главу. Данас није мој дан. 

Прошло је доста времена од када нисам плакала. Стварно сам мислила да ништа не може да ме дотуче, да ћу стално бити расположена и весела, али...

И опет ми се отргне, и заплачем. Слаба сам. А сутра је напоран дан.

Понекад помислим да мама и бака никад нису биле у мојим годинама. И чини ми се да траже сваку глупост да ми замере. Смета им свака ситница. Па шта би им се свидело?! да седим по цео дан у кревету и учим?

Зар нису виделе да сам била срећна? Морале су све да покваре.

И оно дете ме обара са ногу. Чим проговори, ја се сва отопим. А не ваља ми то.

А Сремац к'о Сремац. Сигурно има некога тамо. Али ми свакако фали. Да ми каже само једну реч. Он је то зно.

И хоћу да срушим границе, да одем код мојих пријатеља. Недостају ми, и то не могу да опишем. Волим их али то не знам да покажем. Све бих дала за један загрљај.

Све ми ноћас фали, све ме убија и не знам како да се поново саставим.

 

 

Што ја не волим психологију... (а моја мама то студирала). Морала сам да је скратим...:)

Имам добро оправдање. Зар не?

Напокон ми је прорадио интернет, па убацујем Ђолета. 

Сутра имам интервју за радио, па сам малкице узнемирена, али се надам да ће бити добро. Не  уједају водитељи. :))

Покушавам да ступим у контакт са мојим Сремцем, али нема га на интернету већ дуго, а ја кредита немам.

Мали клинац о ком сам причала... хе, хе детенце мало. Причали смо данас. Има цурицу чини ми се. Па, нек му је са срећом. Иначе, прелеп је. То све стоји. Али, неке људе мораш пустити да одем.

Док су пријатељи ту, ја сам супер. А оне су ту. И знам да ће остати. Волим их пуно. 

 

П.С. Не волим уторак :))

 Сремче мој:

 

 

Почиње да ме плаши овај мој карактер. На почетку сам мислила да је супер бити рођен у знаку Близанци, али сад ме све више плаши. Ја сам тог карактера, да ме занима јако пуно ствари, и могла бих да радим било који посао који није досадан. Ја живим од промена. Када ствари крену да буду досадне, и монотоне, морам нешто да мењам, да убацим нешто свеже. Желела сам многе ствари. Када сам била мала, желела сам да будем полицајац, касније су ми се родиле идеје за ветерину, али све је то прошло. Онда сам дошла овде. Заљубила сам се у глуму, али су ми рекли пријатељи који су то завршили, да од тога "нема 'леба". Занима ме историја, али сам од професора добила исти савет. Живим за књижевност, али ми се то чини више као хоби. На првом месту ми је журналистика, али ме јако занима и туризам. Плашим се да ћу да завршим неки факултет, и касније ће ми то досадити и пожелећу нешто друго. Компликовано је. Исто је и са мушкарцима. Наводно сам заљубљена до ушију у једног, али ми досади. Па шта ћу ја да радим??? Маштам о породици, мужу и деци, а шта ако ми и тај "срећник" досади? Надам се да су то само моје младалачке безвезне идеје, које ће да ме прођу ускоро.

Очајнички желим да се заљубим. Маштам ових дана, и превише. И онда ме из сањања дрмне помисао на то колико имам да учим за следећу недељу. Данас сам сређивала само да не бих учила. Тешко ми нешто, не знам како ћу да се изборим са румунским... Али, преживећу. Много ми је лепше у мојим сновима са оним дивнииим момком :) Само да га још и упознам... Дала сам себи једно обећање, и овог пута морам да га се држим. Весела сам. Уморна. Срећна... Недостаје ми љубав, сита сам самовања.

Зрелија сам од својих вршњака. У неким ситуацијама, то је добро, али такође у неким је јако лоше. У сваком случају, увек су ми се свиђали старији мушкарци, дечаци или како већ. Чини ми се, то је као било нешто што ме је привлачило највише. Старији-да имам шта да причам са њима, а можда и као заштита. И шта ми сада би? да одлепим за једним "клинцем", ок, млађи је само једну годину, али је детињаст. Ко ће га знати? нешто ме је привукло. И то само један осмејак... ах... :))))))))))))))))))))) П.С. Срце, НЕ СМЕШ се заљубити!!!

Срце је пуно љубави. Према увелом листу, према опојном ваздуху, према пријатељима, на првом месту увек-према породици, према писању, према читању, према учењу, према изласцима, према граду.

Волела бих да се заљубим, али такође нећу да ризикујем. Лепо је само уживати.

 

Срце, буди стрпљиво. Доћиће једном и наше време....

 

 

Ваљда.

Да могу да бирам: Цео свет или ти, без размишљања бих изабрала тебе.

Јер си: Непоновљива, најбоља, најсличнија мени, незаборавна, УВЕК ту када си најпотребнија. Јер смо доживеле најлепше тренутке заједно, јер ниси никада заборавила на мене, јер си ПРАВИ ПРИЈАТЕЉ!

ХВАЛА ТИ!!!

Немој НИКАДА сметнути са ума колико те волим!

Балашевић. Само за тебе :)

 

Срећна сам. Али јако уморна...

Волим, и пишем за њега. Све ће то добити једног дана. Обећавам... 

Песма ме опчињава...

Враћам се из града са другарицом, и на једној од аутобуских станица- сиромашна породица. Жена која држи малу девојчицу у рукама. Малецка маше оцу који улази у аутобус, и он им маше, са женским ранцем на леђима. Претпостављам да живе тешко. Немају новца, али на њиховим лицима се виде искрени осмеси.
И питам се сад, шта ће нам палате у Њујорку, Чикагу, Москви, или било ком граду ако љубави немамо? Шта ће нам сво богатство света, ако немамо пријатеља, ако немамо особу са којом ћемо све то поделити?

Захављујем Богу на овако дивним пријатељима. Не би их мењала ни зашта. 

Моје мишљење је да љубав може да победи све. Ако имаш неког као прави осолонац, неког ко те воли, можете заједно кроз све проблеме. 

У животу је битно само волети...