Сутра је нови дан...

Српску Теоретску гимназију овде у Темишвару, похађају ученици од 1. до 12. разреда. Нема нас баш пуно, али сасвим довољно за једну националну мањину. Поносим се својом школом. Пружа нам разне могућности. Као прво, професори су фантастични. Са обзиром да нас нема баш пуно, радимо више на часовима него што нам задају да кући бубамо, и не преоптерећују нас превише. Наравно, ко хоће учи, ко неће, не мора али лоше пролази. Дивни су професори. Екскурзије са њима никада нису досадне, и сасвим је нормално да за време одмора долазе да причају са нама о разним темама. Све нас познају одлично, и то ми се такође чини супер. Ок, има и оних професора које никада за време школовања нећете видети насмејана, али нећемо о њима. У школи ми се највише свиђа што нам се пружа прилика да видимо целу Србију, а такође и остале државе, и све то не у нашем трошку! Где то има? Ми ученици, наравно уживамо у тим екскурзијама од минимум три дана, па чак и до 12. Ове године смо били на 8 таквих екскурзија, (писала сам о томе). За сваког се нађе по нешто. Ту су такође и такмичења из Српског језика (или, како овде кажу, олимпијаде), на којима се могу освојити лепе награде. (Ја сам прави доказ за то :)) ) 

Настава се одвија на Српском језику, изузев Румунској и латинског (због професора који не знају наш језик). Све у свему, функционишемо као једна мала али организована заједница. Имамо око 250-ак ђака.

Данас, после три месеца одмарања били смо на свечаном отварању. Фалила ми је много та атмосфера. Заиста... И једва чекам да кренемо, да се загрејемо... 

Хвала Богу што сам у овој гимназији... 

Много је волим...

Достигла сам поново врхунац у срећи!

Јако брзо учим, и у последње време сазревам брзо.

Последњих месец дана скоро да није прошао дан да се не видим са друштвом. Данас сам била два пута до града. Прво са једном од три најбоље другарице, која се вратила са свог летовања из Грчке. Шетале смо, седеле, али највише причале.
После подне, изашла сам са друге две најбоље другарице. И све ситнице су ме опчињавале, чиниле срећном! Сада поново добијам крила!

Данас сам поново видела да живим у овом дивном граду, да ВОЛИМ! Да некоме значим. Колико само волим ове три девојке!... данас сам схватила да једва чекам да почне моја школа, коју толико волим, која ми је отворила толико врата у животу! Једва чекам... Да поново кренемо да путујемо, да се дружимо, да наставим да пишем... Толико ме радују похвале које добијам у вези књиге... Професорка српског језика ми је рекла да је одушевљена и да је два пута прочитала... Све ме то испуњава... 

Време које проводим по књижарама истраживајући неке нове светове, који ми дају инспирацију да створим свој, сопствени свет...

Ја не смем да се жалим. Ја сам срећна и ја волим. 

Учинићу све да тако остане.

Такође ме, ЈОШ срећнијом чини чињеница да сутра путујем кући у Србију на један дан, да поделим књиге пријатељима, рођацима... Само да их видим... да им чујем глас, и да стиснем зубе до следећег пута када ћу их поново видети. Много их волим, и носим са собом у сваки нови дан...

Волим......

 

Не могу да поднесем када су људи хладни, немају осећаја за оно што се дешава. Мрзим хладноћу, и стварно је не разумем. У чему је штос, да када ти ја испричам све о својим осећањима ти кажеш "аха" или нешто у том стилу. Али, све у свему, има нас разних, и то је живот... 

Досадио ми је распуст, ипак желим да почне школа, да се дешава нешто ново... Желим да опет почну путовања, али то ће тек тамо после фебруара... значи ово је умирање за мене. Исти град месецима, иста дешавања... Ја живим од промена...

А у међувремену, волим....волим....волим...волим... (то ми никада не досади)

И... нећу плакати.

Данас сам решила да се смејем.

Рођендан је мог малог "Брата"... Није ми брат, али га обожавам. Напунио је седам година, али мали зврк је паметан за 17. Поред два доста старија брата научио је многе ствари. Баш ме пита бака данас, хоће ли му одвести неког забављача, а ја помислим, "могао би он да забавља све темишварске забављаче". Луткица мала, обожавам га. Да буде он нама жив и здрав још дуго, дуго, дгуо... 

Данас блистам, само за њега...

Нисам тужна... док неко не спомене Карловце... :)

А и ОН ми се јавио, лепи сигнали... 

Волим...

:)))))))

Данас једноставно морам да зажмурим на нешто што се дешава. Како је могуће?! Океј, рекла сам да ћу да зажмурим. Претерала сам. Питам се само, одакле ми снаге да дам опет све... и на крају опет испадне ништа. Одакле? И како се усуђујем, кад знам како ћу патити... Овог пута стварно јесте другачије, јер поред свих глупости НЕЋУ да заборави. Само повређујем себе. Али, за две недеље почиње школа, па ћу онда полако, са новим обавезама да се трудим да заборавим. Али ја сам таква. Рођена сам да волим, волим, волим......:)

Одавно се мени мотала по глави идеја, коју сам поделила са пријатељицом. И тако смо решиле да за рођендан нашој другарици направимо албум са заједничким сликама, и испишемо цитате познатих о пријатељству. И сами знате, колико сам овог лета путовала, док сам била кући одмарала се, мало се улењила, и тако смо оставиле идеју по страни. И доближио се ЊЕН дан, 26.08., и другарица и ја у последњем тренутку почесмо да радимо на поклону. Јуче смо цео дан радиле на сликама, бирале цитате, штампале, рецкале... и на крају, све је изгледало савршено. Осим тога што смо касниле на рођендан. Али смо биле јако задовољне обављеним послом. Изашле смо да сачекамо трамвај који нам је пролетео испред носа. Следећи је стизао тек за пола сата. Брзо смо ухватиле трамвај у супротном смеру, и изашле да сачекамо аутобус, који је водио до центра. И док смо чекале, као по обичају, почеле смо да се смејемо глупостима, да се шалимо и причамо у недоглед. Чим је дошао аутобус у журби смо утрчале, и сместиле се. Возач је к'о за малер, баш имао времена, и на једној од станица је стао да сипа воде у флашу. Другарица и ја смо почеле да се смејемо његовој идеји, и у том тренутку, паде ми мрак на очи. "Где нам је кеса!?!" Почела сам да паничим. "Код мене није!"Одговорила је другарица која се такође одмах узнемирила. Погледале смо око нас, није је било. Излетеле смо из аутобуса, и утрчале у такси. Кесу смо заборавиле у аутобуској станици. Паметно, нема шта. Мислим да је таксиста помислио да смо луде. И наравно, када смо се вратиле до аутобуске станице, поклона више није било. Да, да, налазимо се у Румунији. На крају, шта је било горе? наша срамота, што смо се појавиле на рођендану најбоље другарице без поклона, или то што су сви до краја прославе очекивали да ми извадимо поклон из неког скривеног џепа? Нико нам није веровао. Осим слављенице, а то је у ствари и најбитније. Добиће она други поклон. Шта се то дешава самном у последње време?:) "Глупост и понос се плаћају". И ја сам схватила.

Kako mi je teško da se sama budim,

da sama doručkujem,

čudno je, jer ne pričam stalno,

jer sam zatvorena sa ovim kompijuterom u sobi,

čekam poruke,

gledam slike...

Sve uspomene se bude...

Nezaboravni trenutci...

Nešto najlepše,

neponovljivo,

nezaboravno...

Hvala ti Bože...

Nazdravimo! 

Za Karlovce, i povratak u njih...

Stara ekipa...

Putujem, dragi moji blogeri.

Sutra polazim, u Sremske Karlovce, gde ću se zadržati do 11.08.2009. U kampu.

Biće divno, uverena sam. Ako ne iz drugih razloga, moji prijatelji će biti tamo. Šetnje, priče, nova poznanstva, kupanja, radionice... :) Potrudićemo se da sve to iskoristimo.

Poneki novi osmeh... Da zaboravimo na sve...

Poneki novi san....:)

I biću zadovoljna...

Druženja i ekskurzija, nikad na odmet.

:D

P.S. Blogeri, i vi idete samnom. Jer vas nosim u srcu. 

Kao i njega...

 

Šta još napisati? Kada pesma govori mnogo više od reči.

Divno je ovako, ali kasnije, kasnije ću poželeti više. I MOLIM TE, tada budi tu... Jer... jednostavno, "da te volim, malo je reći....."

Još jedna divna vest za danas.

Moja knjiga je ištampana, i u prodaji je. 

Napokon, držim svoju knjigu u rukama, dajem posvete, i presrećna sam. :)

Nemam šta da dodam... :))

Punim plućima dišem, osećam sve oko sebe.

Svi su nervozni, ja vesela.

Čitam, sanjam nedosanjano, i uživam.

Muka me muči kada pomislim da se bliži kraj leta, ali ima još dosta toga da se dogodi. Uskoro stiže desetak lepih dana u moj život.

Pa do kraja, svi su lepi an svoj način. Zar ne?

Sanjam jedne oči koje još uvek nisu moje, ali ih želim, i znam da će jednog dana biti moje. Znam. I dok se te okice brčkaju na bazenu, ja maštam. 

I znate šta, ako ne budu moje, biće neke druge. Ihaa... koliko je samo divnih muškaraca na ovom svetu, ne smemo sebi pričinjavati to "zadovoljstvo" da patimo za jednim. :)

Volim život, 

i volim ovaj blog, i sve vas dragi moji blogeri...

A posebno Sanjarenja i Casper. :D Dve divne dame, koje su uvek tu za mene..:)

Ma svi ste divni!

HVALA VAM!

Sinocni razgovor mi je otvorio oči. Nema više kompleksa i ostalih stvari. Stvarno. Dosta je bilo. Pa nisam valjda ja najgora?

Danas je bio jako lep dan, sijalo mi je sunce... Jedna od najboljih drugarica je uspela da se upiše na fakultet koji je želela, i jako sam se obadovala tome. Napokon sam izašla da se vidim sa društvom, i u gradu je bilo baš lepo. Kafići, šetnje...:) Lepi momci..:))

Kasnije mi je talas ulepšao veče sa jednom divnom pesmom, a pored toga su mi javili da sto posto idem u Sremske Karlovce u letnji kamp. I to me je najviše obradovalo. To sam baš želela... Ne mogu da budem kući svo vreme, da mislim o nekim apsurdnim stvarima koje me teraju da tugujem. Ne smem to da radim sebi, u ovim najlepšim godinama. 

Vreme je za provod...:) Iako ima i stvari koje me rastužuju.... ali nećemo o tome.

Baš sam srećna, onakva kakvu me svi vi ovde znate... 

 

Obećala sam da neću patiti zbog muškaraca. Zakunula sam se. Pa mlada sam, život je predamnom...

I taman kada sam zaboravila, kada sam se povukla, opet si ušao. Zašto? 

Tako si mi drag. I jednostavno su okolnosti takve da moramo da se viđamo. Nemoguće je da se ne viđamo... Iako možda ne želimo to.

Ja znam, ja osećam... i ti osećaš, ali ti ne znaš. Glupo je i tužno što sa tobom pričam o drugim muškarcima, a želim tebe. Žalosno je što je situacija takva, i ja nemam izlaza. Neću se nadati, obećavam. Samo je ponekad nešto jače od nas. Koliko god se borili sa samim sobom, znamo da ne možemo sami neke stvari rešiti. Pojedine stvari rešava vreme.

A daljine, kada nas budu daljine razdvojile, obećavam da ću zaboraviti. 

I opet gledam slike, i one tako bole. I zaista plačem, iskreno plačem. Samu sebe povređujem. Ali moram. Još samo jednu sliku... da pogledam, i izučim.

Ne volim patetiku. Samo se prošlost vraća. Ili je prošlost ustvari budućnost...?

Biću srećna. Jer ti si me tome prvi naučio.

 

Kamo sreće da odem do Sremskih Karlovaca. To bi mi puno značilo. Još samo da skupim hrabrosti, i da mu se javim da sam tamo. Posle 4 godine, da ga vidim... Sama pomisao na to mi tera suze radosnice u oči. Šta bih mu rekla? Kako bih odreagovala? Toliko je pitanja bez odgovora. I srećna sam. Želim da ga vidim, želim nešto sa njim. Samo mi treba malkice hrabrosti.

Sutra napokon izlazim. Noga je bolje, pa ću moći da šetam. Jedva čekam da vidim društvo. Jedna od najboljih drugarica sutra polaže prijemni ispit na stomatologiji, nadam se da će sve proći ok.

Ne znam šta bih mogla da uzmem da čitam... Imate li neki predlog? I da, znate li neki film sličan filmovima: The notebook, P.S.I Love you, Titanic...? Dajte mi neki predlog...:D

Sanjam, kao i uvek. :D

O njemu, koji ne postoji... :))

Evo jedna pesmica...:)

Pozdrav prijatelji,

i sanjajte..:D

"Sigurna sam da ću se udati u septembru." Govorim ubeđeno danas, dok šetam sa jednom od najboljih drugarica.

"Da, i meni se septembar čini kao veoma pogodan, samo da nema kiše".

Opet sam uhvatila sebe kako maštam. Planiram svadbu, a još nemam ni simpatiju. I naravno, želim da sve bude savršeno, a ne znam šta mi sudbina sprema, možda nikada neću ni imati svadbu. Bog zna šta me sutra čeka. Ko zna...

Planiram puno, i trudim se da sve zacrtano ostvarim...

Razmišljam da sledeće godine pokušam da pobegnem negde na godinu dana. Engleska, Amerika... Ali ne znam... nisam baš sigurna da li bih se zaista snašla i da li bih izdržala. I da li bi sve funkcionisalo kao pre kada se vratim?

Pusti snovi... Kao i sve uostalom.

Volela bih da odem ovog leta ponovo kod rođaka, baš jako to želim. Ali ipak su dosta daleko, ali jedina prednost je što je u državi, i mogu sama da odem... Kući u Srbiju neću ići ovog leta ponovo... Mama radi, a ja 24. putujem... 

Dopada mi se tok ovog raspusta. Baš je uzbudljiv...:)

Sada idem na sat i po u Nedođiju...Obećala sam sestri da ćemo zajedno gledati petra pana drugi deo... :)

Pozdrav prijetelji...

Volite nekoga,

I neka neko voli vas :D