"Ваља се добро ослонити о своју храброст...
и љубав... и плаве слојеве наде!"
Како се отарасити туге, када је ту у нама?
Како пронаћи оптимизам?
Мени, којој он никада не нестаје, негде се загубио.
У суботу је олимпијада из српског, а ја сам у неком ужасно меланхоличном стању.
Боже молим те, дај ми снаге!
Па ја сам знала да се борим! Како сам тек тако, заборавила?
Осећам се напуштено, усамљено...преоптерећено, уморно...
Кад ће неко да ме дрмне, да кренем даље?
"Проћи ће и то..."
Кад ће да прође?!
Не могу да чекам.
Све ово време ми је показало колико те уствари волим.
Нема никога да се брине за мене и малу А. Све је глупо и безосећајно без тебе. Сад тек ценим све оне "ситнице". Соба је празна када ти ниси ту. Нема никога да се побрине око ватре, хране... Ти си то знала најбоље. Све из твојих руку је дато са толико љубави...
Опрости ми за све што сам ти икада замерила, опрости за сваки ружну реч. Опрости ми, што понекад не умем да се контролишем. Извини мама.
Не желим да одрастем, не желим икада да вас напустим.
Недостајеш ми.
П.С. Знам да си јака. Издржаћеш ти то! Уствари, ти си мој узор! Зашто не могу да будем тако јака као ти? Зашто сам опет тако емотивна и слаба?
Приметила сам да се најбоље осећам када сам презаузета.
Нема размишљања о лошим стварима...
Преводим један позоришни комад са Енглеског на Српски, а такође помажем мами око другог који треба да се преведе са Српског на Румунски језик.
Ближе се путовања. Марибор у марту, Сомбор у априлу, а Будимпешта у мају ме чекају.
Нови семестар је почео боље него што сам очекивала, и трудим се да остане тако.
Покушавам да испуним сваки секунд мог живота, на најбољи начин.
Почела је нова сезона у фудбалу, тако да ћу често бити на стадиону.
:)
Нема времена за тугу... Само слабићи одустају.
Све је ружно.
Уствари, шта нормалан човек да ради, када особа коју највише воли мора на операцију?
Једна веома драга особа, такође из породице, има рак.
У школи је све толико ужасно....... Ја не знам, идем ли ја то са људима у разред? Или како се та врста назива?
А како се назива она друга врста, која гледа у претученог дечка? Он крвари, и губи сваки драгоцени милилитар те течности, а они се смеју. Нико ништа да предузме, да оде до професора, да позове хитну помоћ... То је веома забавно.
Шта радити онда, када не знаш да изабереш речи, да би утешио најбољу другарицу? Знам да пати, и сасвим је разумљиво... Али некако ми се осуши грло када желим нешто да јој кажем. Ако будеш читала ово, знај да знам... и урадила бих све да могу да ти помогнем. Нажалост душо, не можемо ништа. :(
Волим те.
Жао ми је што је толико злобе у људима... Што не умеју да се контролишу и заборављају колико имају година, у каквој се установи налазе...
Али, неко то од горе види све...
Нека нам је Бог у помоћи.
Не, ја се нећу освртати, никада....
Чини ми се да је најгора ствар у вези, када партнер реши да те мења.
"Извини, јеси ли се ти заљубио у оно што ЈА јесам, или у оно што би желео да будем?"
Најгоре је понижење када желиш мењати оног кога волиш.
Не кажем, нико није перфектан.
Али нас љубав чини перфектнима, посебнима, најлепшим и најбољим људима на свету.
Дешавало ми се да ми говоре: "Бићеш ти перфектна девојка, само да поправиш то... А знај, да ћу тада бити први у реду да те одведем".
То није љубав. Ако желим да променим нешто на себи, променићу то и сама, због себе-не због других.
Тренутно, што се тиче изгледа нисам баш у најбољем стању. Али сам нашла некога коме то не смета.
Неко ко је завирио и унутра.
Е, сада имам вољу да се мењам.
Хвала ти!
Почиње још једна веома тешка недеља... Потрудићу се да буде мање стресна.
Још у Србији сам почела да се бавим неком врстом журналистике. Била сам један од уредника школског листа "Звонце". Било је занимљивих тема и интервјуа за писање. Онда сам, чини ми се, и заволела писање.
Данас сам добила, поред две колегинице, сопствену страну у новинама.
Биће занимљиво радити као новинар. Упознавати важне људе, узимати интервјуе, писати о екскурзијама, представама, програмима у, и ван школе.
Осећам се као новинар :)
Наш први, мали посао. Први састанак.
П.С. Данас захваљујем Богу, јер сам пре тачно годину дана била у животној опасности. Он ме је спасао.
У школском инциденту сам могла изгубити руку, или чак можда живот. Била сам само неколико центиметара далеко.
Ових дана сам била преокупирана учењем. Истина је да је прва недеља у овом новом семестру, али су нешто професори били расположени за испитивања, тестове и слична дружења.
И тако, ја у уторак решим да седнем да се изборим са лекцијом из физике, која је, Бога ми, била позамашна. 6 великих страна. Требало ми је неких добрих 3 сата док сам проучавала те топлотне моторе, горива, тактове... И на крају излазим као победник! Теорија одлично, а формуле перфектно.
Среда је била преокупиран дан. Стигла сам кући тек око пола 9 да предахнем, поновим физику, и одем на спавање.
Данас сам имала физику. По први пут сигурна у себе, по први пут без трунке треме.
И добијем 9 :) Тријумф!
Само да ме ово држи до краја семестра, јер ја сам спретна да забрљам ствари.
Остаје ми још да издржим петак. Али глава већ полако пуца... Остајем без снаге.
Читам: "Време смрти".
Много ме очарао први светски рат.
Кад мало боље размислим, ти си особа која ме никада није издала. На тебе увек могу да рачунам. Од оне најмање ствари, све до већих.
Када ми треба друштво за шетњу, када сам болесна и сама, када ми је потребна помоћ око кућних послова, увек си ту.
Знам, понекад сам баш груба према теби. Опрости због тога, само не знам да показујем своја осећања.
Не умем.
Али знам да ти то осећаш боље од свих.
Ближи се твој рођендан, и размишљам шта би био идеалан поклон за неког тако посебан, као што је сестра?
Драго ми је што те имам. Иако си млађа шест година, више не смета.
И драго ми је што си зрела, и храбра.
Не памтим када си последњи пут пустила сузу.
Знај, увек ћеш имати своје посебно место, на левој страни у мојим грудима.
Волим те, шашаво моје :*
После једнонедељног распуста и завршеног првог семестра, полако се психички спремам за нови почетак.
Просек првог семестра: 9,74
Три предмета ми кваре просек. Румунски-9 (из познатих разлога, да га радим тек другу годину и стога сам презадовољна својим досадашњим знањем)
Латински-9 (Јер га радим на румунском. Преводи са латинског на румунски, нисам баш толико добра у томе. А плус сам и филолог, и доста се тражи)
И трећи предмет, онај најгори- физика-7. Једноставно никада нећу волети физику. Професор је чудак, и хвала Богу, па ми је ово последњи семестар са њим.
Од сутра ћу опет свакодневно по седам сати дневно слушати и трпети моје "драге" другаре. Само је једна особа у том одељењу која ме никада није издала. Не могу да верујем, да ем нас има мало, ем је атмосфера к'о у рату. Све су то кланови од по двоје... Просто због њих једва чекам тај фамозни дванаести разред... и крај ...
Али долази пролеће, и то ме теши. Ускоро почињу путовања, и то ће ми дати неку додатну енергију. Ако све буде по плану, крајем марта путујемо у Словенију, а након тога је олимпијада из српског, од које поново много тога очекујем.
Обећавам да ћу се мало више мучити овог семестра. Други је увек лакши... И надам се да ћу до краја године успети да још по нешто саберем, одузмем, и схватим шта желим да урадим од своје будућности.
Најбоља лектира у првом семестру: "Зона Замфирова" Стеван Сремац
Лектира која ми се најмање свидела: "Горски вијенац" П.П. Његош
Па, сретно нам било :)
После петог дана проведеног у болници, напокон стижу резултати, и све је у реду.
Захваљујем Богу!
И тренутно нема срећније девојке на свету. Бојим дане најлепшим бојама, и не дам се!
Обећавам да ћу се придржавати правила које је лекар издао.
И у оваквим тренуцима схватам, колико здравље уствари значи, колико тога се поремети када је оно угрожено... Важно је водити рачуна о себи. 
Слободна сам! :)
П.С. Лекар који ми је јутрос мерио притисак је тако...... дивааан :))))))
Мислим да постоји могућност да упишем медицину :))
Поздрављам драге блогере!
Ноћас ме сви, на тебе подсјете,
погледима, моју бол осјете
ћутим, а знам да дијеле нас дани.
Мрзим што сви за тебе питају,
са усана, тугу ми читају,
ех да си ту, као некад, к'о лани.
Не нисам јак, сломе ме питања
Гдје ли си сад? Узалуд скитања
ћутим, а знам да сада смо сами.
Назови ме, да си
још добро то ми јави
ја немам куд, ти стално
си ту, у мојој глави
к'о спас, назови ме
Без тебе су дуги ови дани,
јер као луд, ја живим за нас...
Сергеј Ћетковић
До пре неки дан, моје молитве су биле скроз другачије.
Док ме није нешто пецнуло, и схватила сам да сама себи треба да будем најважнија.
Бринути-нема сврхе.
Ни школа, ни каријера, ништа више... ни пријатељи... ништа није битније од мог здравља.
Уплашена сам. Умирем од страха, али знам да ја МОГУ и МОРАМ даље.
Питала сам маму већ неколико пута "А хоћу ли ја умрети?"
Глупа школа. Не интересује ме хоћу ли бити закључена на све предмете. Па нека и паднем годину ако се баш мора.
Треба ми одмор.
Хоћу само да будем здрава.
Сасвим случајно сам превише чачкала по својим емоцијама.
Због тога сам решила да не пишем више на блогу. Бар неко време.
Поздрављам вас, драги моји блогери.
Останите најбољи, и недостајаћете....;)