Сутра је нови дан...

Колико искрених речи може да стане у једну честитку?
Не знам.
Али данас, на његов рођендан, опет ме спопала сећања.
На давно прошле време, на нас, који смо одавно "испарили".
Биле су то године за памћење.
Ја сам била дете, (и сада сам, али тада сам била баш мала) спремна да га лажем, да измишљам стално нова збивања, како бих му се чинила интересантном.
Касније сам схватила да сам могла то и на други начин да урадим, али... била сам мала.
Имала сам 12 година када сам га упознала. Он је био момчић, прва средње... бунтовник...
Једино ја сам умела да га разнежим.
Он ми је одабрао "надимак" за овај блог, и ето, због њега сам "be happy " или, како моја Настасја воли да каже, "Само happy"
Дечко који ме је увео у свет љубави и среће. Био је нежан, бирао најлепше речи за мене.
Он живи у Новом Саду, ја у румунском Новом Саду.
И данас, на његов рођендан, захвалила сам му за сву бригу, за сву љубав коју ми је несебично подарио.
За срећу. За то што ме је "извукао" када ми је било најтеже. Што ме је држао на телефону, после татине смрти, само да не бих плакала.
Извињавам му се за сваку лаж, за сваки бол, за то што нисам знала да га чувам.
И желим му све најбоље. Јер и данас, када има 21 годину, остао је тако чисте душе. Пун жеља.
Један леп дечко, са зеленим очима и најискренијим осмехом.
Желим му да нађе девојку која ће умети да га начини најсретнијим дечком на свету.
Да се избори са тим правним факултетом.
Да уздигнуте главе корача кроз живот, и да на том путу нема трња и препрека.
А ја.. бићу овде, бар као подршка.
Сремче мој, нека је са срећом!

Прошла јесен је била обележена њиме. Онако као печат.
Али само зато што ме је научио да растем у љубави. И онако детиње, припадала му је моја душа.
Сада је мало другачије. Сећамо се изговорених речи, које се чине тако старе...
Подсетила сам га на нашу песму. Насмешио се и рекао да нам је било лепо.
Сложила сам се са тим.
Питао ме је: "Како ти увек можеш са свима да останеш, после свега, у добрим односима".
Још увек не знам одговор.
Али знам да ме је Сремац научио многим стварима.
Први је који ми је посветио песму, први који ме је саветовао.
И ево, после 5 година, могу да кажем да ми је остао пријатељ. Који је ту када затреба.
И једна лепа успомена.

Ништа лепше од асфалта прожетим хладним, фебруарским капљицама кише. Мирис свежине се шири и подсећа ме на најлепше дане...
Срећа.
Пар зелених очију прелеће преко трга уједињења, као да нешто тражи.
Нешто ново? Занимљиво? Узбудљиво?
Чини се да ни саме не знају. Али ипак траже. Неку промену, свежину...
Она највише мрзи осећај недостајања. Када је неко километрима далеко.
Али се нада да ће ту негде, сусрети други пар зелених очију. Да ће се скаменити од неког чудног страха, чежње и изненађења. Али нема их. Као да копа по свим ћошковима, угловима, улицама.
Али узалуд.
Сама помисао да га неће видети, можда годинама, деценијама, или никада... грози је.
И лаже. Свима прича како јој никада и није значио, да је све то било обична детињарија.
Склапа очи и прва слика коју види је: Она наслоњена на његово раме, и плаче.
Мрзи растанке и то беспотребно квашење лица сланим, врућим сузама.
И док му говори "збогом" осећа као да део ње одлази, а други део остаје заувек са њим.

                                                          ***

Никада јој није признао да је увек била на првом месту. Није чак ни помишљао да јој то каже. Имао је и друге после ње. Али све оне су виделе искре које сјаје у његовим очима. Осетиле су његову одсутност, хладноћу према њима...
Мајка и сестра су такође то приметиле- неко му је недостајао.
У различитим државама, волели су се без речи. Свако на неки свој, посебан начин. И никада никоме на памет није падало да објашњава ту љубав. Живела је у њиховим срцима и то је било довољно.

Поред пријатеља, на које је увек могла да рачуна, после велике трагедије у њном животу-био је ту.
Ноћима су причали, тешио ју је и убеђивао да крене даље. Подршка је оно што јој је највише требало.

После неког вреена, чини се да га је сасвим заборавила. Потиснула даљину, успомене... оставила све то негде иза себе.
Све док један сасвим релан сан није успео да поремети реланост.
Уздрмала се.
Плакала је, али није осећала олакшање.
Болело ју је у грудима, и решила да по милијонити пут пређе преко свог поноса и да му се јави.
Само што, овога пута, све је било другачије.
Имао је нешто друга, а и она сама је кренула другим путем.
Ко зна... Можда једном, временом, успе да се појави пред његовим вратима. Задрхти, загрли га... и само ћути.
А можда више никада...

Вукла је тако,  пар очију.
Прво селима, а касније Темишваром. Гладила је асфалте, дивила се небу, пролећу...
Волела је. Други пар зелених очију.
И док их је тражила по трговима, парковима, тунелима... Сањала је. О сусрету и причању.
Са њим би се прича развезала, говорила би му све. Детаљно. А он би слушао, огледао се у њним очима, и стискао јој руку све јаче, и јаче...

                                                                          ***

Упознали су се на најшашавији начин. Заљубио се у њен смех. Док је говорио са њеноим најбољом другарицом, чуо је нечији симпатичан смех, упитао је: "Ко се то смеје?"
И тако је све почело. Она беше дете тада. Лагала му је свашта, само из забаве. Био је мало старији, жељан лепе девојке, али је она настављала са лажима, све време волећи другог.
Када сада све то преиспитава, зна и како и где је погрешила. Али је касно.
Будући правник. Знала је да је једним делом она заслужна за то. Помогла му је да изађе на прави пут.

                                                                           ***

Ко би рекао да ће се чути, после 8 месеци без контакта? Његов рођендан, први пут на данашњи дан неће чути његов глас. Пецка је некакав незамислив бол у стомаку. Али успева да га контактира, и поново се шале на исти начин. Као некада...
Само фали оно "Малена". И то је боли.

Драги Сремче,

Наше време је било дивно. Испуњено неком дечијом срећом, обасуто латицама ружа, али је на крају морало бити закопано.
Хвала ти, јер си слушао моје глупости, заједно самном тражио решење.
Хвала ти, јер си једини који је био ту и када је пошло по злу.
Хвала ти, јер си несебично трошио своје време на мене.
Хвала ти, јер си праштао све моје глупе поступке, и увек ми давао нову прилику.
Хвала ти, јер си ме научио најлепшим стварима.
Хвала ти, јер си постојао у мом животу.
Хвала ти за успомене!

На данашњи дан, желим ти дане увијене у нежност, успех у даљим студијама, здравље у сваком новом дану, љубав какву заслужујеш...
Срећан ти рођенданм драги Сремче. Нека ово буде најлепша година у твом досадашњем животу, а свака наредна нека буде бар за нијансу боља...

Од срца,

твоја малена.

Сањала Сремца. Мали рај у мојој глави :)
Послала му поруку, и установила да сам прошли пут такође 20. послала.
Судбина? Како бих волела да уживамо заједно у овој зими. Он ми је одабрао надимак за овај блог.
Сећања... Успомене.
Можда нека вила успе да нас споји :)

Напољу снег... управо се спремам да са сестром, и мојим вољеним течом и тетком идем на једно лепо грудвање+санкање+играње.

У мени, уствари још увек живи дете.
Дете које воли.

Уживајте у зими...

Ни ја је нешто не волЕм, али мора да се ужива у оваквим идиличним призорима...

Поздравља вас насмејана behappy :)

Пошто ових дана имам пуно посла на многим пољима, реших мало да се опустим, и наиђем на ову песму. Вртим је већ једно сат времена :))

Значи Сремац, кад се сетиш, ту сам :))

Ипак пази, јер... "возови пролазе"

П.С. Колико само обавеза... Ко би рекао да је превод филмова тако тежак? (поготово ових српских, са великим бројем "лепих речи")

Потписала сам данас уговор, и ускоро добијам исплату новца за књигу. Ух, ала ће ми то добро доћи. :))

Жао ми је само, што се нисам више борила за тебе, за оно што смо имали, за љубав.

Зато што ми се и данас чиниш, као одлична "закрпа" моје личности.

Зато што смо два различита света, која су се тако добро допуњавали...

И сад ми криво...

Преморена сам. 

Данас девет радних сати... И једна не баш најбоље проспавана ноћ...

Тако да ћу прво да се предам чарима свог кревета, и после учењу.

Нема се више времена за изласке, дружења, хобије...

(Сремче, у срцу те носим!)

 Стискам зубе.

Опет си ми, некако, сасвим случајно дошао у сан.

И опет сам пред спавање, маштала о теби. О нама...

Ма киша је била лепа. Пријала ми је. Али ме подсетила на тебе.

Никада нисам више чезнула за једном поруком: Само да сазнам како је тај неко!

Колико само желим да сазнам да ли си добро?, да ли си срећан? Како ти је на факултету?

Знам да си уписао у последњем моменту права. Последњи пут смо причали још кад сам била у Вршцу на грожђебал. Звао си ме да идем и у Карловце, јер ћеш ти бити тамо.

Али ето, искрсло нешто... к'о за инат. Некад се баш не да...

И од тад, ни трага, ни гласа од тебе Сремац. И тако нека сета ме спопадне, а било би ми лакше да све то теби кажем. Ал' нема те.

Тебе, који си чинио толико тога...

Тебе који си први притрчавао да помогнеш, чак и ако сам се дан пре тога издрала на тебе.

Нема тебе. 

Ма иде живот даље, знам ја. Али тако увече, кад се склупчам у кревету, осећам се као најусамљенија цура на свету. 

И твој лик ми се појављује пред очи...

Ма шта гњавим... Не могу да лажем, знаш да си ти на посебном месту, и увек ћеш бити.

Чекам само да дође права љубав, па да те заборавим. Али и тада ћу причати, да је постојао један Сремац....

Био си равнодушан. 

Долазе кише. Свака кап прија. Понека размаше лице. 

Да ли је киша? Или се то суза слива низ лице оне оптимистичне девојчице. "Девојчурка". 

Увек се најтаже растајем.

А кише волим. 

Представљају нови почетак, спирају све оно што се десило, тако да човек више ни сам не зна шта се десило пре кише.

А после кише-дуга. Најлепши знак за оптимизам.

Киша у двоје. Има ли нешто лепше од тога?

И оно заједничко чекање сунца...

Е, ја немам тог неког са ким треба да сачекам сунце. 

Чак ни неког са ким треба "привремено" да га чекам.

Ал' данас свечано обећавам да Сремца више нема у мом животу.

...Киша га је опрала, изашло је сунце.

И без њега.

 Хтела не хтела, не могу да будем равнодушна.

 Игноришеш ме а ја мрзим игнорисање. Али ипак нећу да инсистирам.

Сремац, изгледа да си решио да се уозбиљиш са једном девојком. Изгледа да си нашао неку која је вредна пажње, и која је твоја.

А највише ме боли што смо маштали, и сада све то оде...

Шалили смо се. 

Говорио си да нећеш никада да ме остављаш саму да радим, и да ћемо увек излазити заједно...

Када си одлазио, рекао си да је било погрешно време када смо се срели. 

Да желиш нешто озбиљно и велико, а ми смо били деца...

Поготово ја. (Иако сам увек желела да делујем зрелије од тебе). 

Боже, шта ми је све тај Сремац говорио. Маштали смо где и како ћемо живети, планирали смо колико ћемо деце имати и како ће се свако од њих звати...

У срце погађа сазнање да то све сада имаш са неком другом.

Никада нисам била превише озбиљна када је заљубљивање у питању, и знам да су све то биле само наше дечије маштарије. 

Али ми ипак фале те наше шале, и ти дуги разговори. Твој смех и подршка.

Шта смо све имали, то сада имате вас двоје?

Је ли бар лепа? Паметна? Старија? Искуснија?...

Сремче, питам се само, да ли је то све због тога што си некада имао 15 година, а сада имаш 20? Значи ли то да у твојој 20. години нема места за мене? Тужно сазнање.

П.С. И немој да мислиш да нисам кренула даље. Јесам. Али нисаким конкретно. Не вреди више чекати.

Био је њена прва љубав.

Њена прва и једина "веза".

Прошло је четири године. У међувремену су се чули, дописивали... Он је имао друге, а она је само волела друге. Сада јој он недостаје. 

Да ли је њему икада уствари било стало до ње?

Да ли га је заболела њена суза, и да ли је стварно бринуо? 

Или је она била само мала клинка, са којом се играо?

"Ко зна зашто је то добро?" Пита се она.

А он...

"Желим да те избришем из свог живота."

Њој је и даље последња мисао пре него што заспи... И то онако несвесно...тек случајно прође јој кроз главу. Његово име, оно што је он урадио за њу, оно што су били... Послала му је десетак мејлова, али нема одговора.

Најгоре је што је ова прича истинита. И што је моја.

И лепших и бољих и паметнијих има од Сремца. И нежнијих, и романтичнијих... али ипак је у мојој глави он. Или је то опсесија?

После њега, било је других заљубљивања... и за сваког момка који се ушуњао у мој живот, знао је Сремац. Охрабривао ме је, да учиним први корак... Наравно увек неуспешно се то завршавало, али вреди волети.

И даље је он једина веза... (Или треба рачунати и везу од 5 дана?)

Како се само човек веже за неког...и онда... мора отићи.

Истерао си ме из свог живота драги Сремче.

Изгубила сам сваки контакт са Сремцем...

Број телефона је изгледа променио.

На интернету га још мање има.

Волела бих да сам могла да му кажем колико ми је недостајао.

И нема више оне наде да ћу га срести негде.

Нема је.

Али, ако је тако суђено и то разумем.

Живот је наставио да иде дање и после њега, тако да ће и у наставку бити све у реду.

Он ми још залута међ' оне најлепше снове, и пожелим да га загрлим снажно, и да ме назове "Малена"... Ал' све су то пусти снови.

Можда се некада сретнемо, на тргу, можда помилујем његово лице, и шапнем му све оно о чему сањам.

Бићу срећна да знам да је он добро.

Сремче мој...

Збогом.

Нисам се заљубила у твој новац, заклињем ти се! То је глупост. Заљубила сам се у тебе, у чињеницу да си ме волео... Волела сам то што си био моја заштита. Нико није смео да ме пипне... Могу да замислим шта би им радио...:))

Баш си био ПРАВИ момак. :) Лепа успомена. И знаш шта? Ако ниси схватио, желим да направимо још по неку успомену. Да још мало уживамо заједно. Знам да то желиш  ти... а и ја. Јер си једини који ми је показао да ме воли.

ХВАЛА ТИ, ХВАЛА ТИ, ХВАЛА!