Сутра је нови дан...

Пошто ових дана све... баш све подсећа на Сремца, сетила сам се најлепшег поклона од њега.

 Једну малу волим ја,

 И сањам је сваке ноћи.

 Она уме, она зна,

 само она ми може помоћи.

 У очима крије сјај,

 Њене усне, лек за мене.

 

 Једну малу волим ја,

 Она има речи вредне, 

 У мраку, руке јој заспале,

 На моме врату до јутра остале.

 

 Сањам небо, сањам море,

 Када сунце залази,

 Сањам како љубе, 

 Тихи, морски таласи,

 Њене усне,

 Оне крију лек за мене,

 Сваку тајну љубави, 

 Открићемо када дође време.

 Хеј, МОЈА МАЛЕНА,

 Да ли знаш? Да ли осећаш?

 Колико о теби сањам,

 Наша тајна љубавна...

 Шапни ми када падне вече,

 Само тихо реци ми,

 Довољне су твоје речи, 

 Ми ћемо се волети. 

 Тако дуго,

 Заувек.

 Можда сам је већ објавила, али толико ми значи, да не желим негде да је загубим.

Тако је једноставно написана... да сам само једноставно знала да ценим то. 

Обећавам, јавићу му се. Били смо једно, не смем се стидети пред њим. 

Сремче мој... Видиш ли колико ми значиш? 

 

А када сестра пусти ову песму:

 

Сва се најежим. Рекао је да  је то "наша песма".

"Немој. Не слушам је више." Кажем тихо.

"Подсећа те на њега?" Упита нежно сестра, плашећи се да ме не погоди.

"Ма не... скроз сам и заборавила на то." Лажем... по ко зна који пут...

 

 

 

 

Сећам се када си ми рекао да желиш да се уозбиљиш, и да желиш мене. Али дете у мени није желело да прихвати то. Не битно да ли је то била истина или не. Одбацивала сам и тебе, и тај тренутак. Људи се кају. Временом те сустигне грижа савести, и почињеш да радиш оно најгоре: да се питаш "Шта би било, кад би било?".

Знам да сам погрешила. И желим те назад. Други не верују да те волим. Или можда не желе да поверују? Да дођем теби, знам да би ме узео, без имало премишљања. Али. Увек то проклето "али"... Чудни су путеви, бојим се да не склизнем, плашим се да не паднем. Плашим се да ти дођем мили мој. Иако ме је самоћа већ дотукла, јако се плашим везивања.

Ко ће знати шта ја желим. Већ се плаишм себе саме, и сваког новог тренутка. Колико сам само грешака направила. И кајем се за сваку једну... Колико ће само пасти снегова, и проћи децембара док не схватим неке ствари?

Колико јесени ће ми требати да достигнем оно мало што желим?

Сећам се тебе, и наше јесени. То су биле најлепше кише. Тада сам била срећна Сремче мој.  Јако сам те жељна, и недостајеш ми.

Али ако судбина диктира тај ритам, морамо га пратити.

Хвала небу! Јер си био мој, и јер сам у твом срцу. Она шашава, увек насмејана твоја... малена.

 

 

 

Е ово је стварно невероватно.

Била сам код лекара са мамом, и касније смо отишле до центра да купимо лекове. 

Вирус влада... Морам да одлежим данас, сутра, викенд, а ако Бог да у понедељак ћу опет у школу.

Слушам ја српски радио, мама отишла у апотеку, температура ме обара са ногу, очи се склапају, и одједном чик погодите? К'о за инат, не да ми се да га итерам из главе. Испред наших кола, паркирају се коласа Новосадском регистрацијом. Да пукнем. И срећна, и тужна у исти мах. Обрадовала се ја, али ме растужило малкице. Зашто није могао да буде он?

И кад човек схвати да му уствари фали јако мало за срећу...

Ја сам срећна. Имам све. Још само један ОН ми фали. А можда није још моје време, али сигурна сам, доћиће. Е, онда ћу да уживам.

Апћих!

Ваљда јесен. Ухвати ме, и тера на сећања. Увек је она "прва љубав", онај "први дечко" некако дубокоу срцу. И не можеш га извадити. Он тамо живи. Долази јесен, а он ми недостаје. Сећам се, пре 4 године у ово време, било је дивно. Он је био диван. Били смо деца. Али смо се волели на неки свој клиначки начин. Ја никада нисам знала да чувам оно што волим. Све сам покварила. Али смо наставили да причамо, до дана данашњег. Он је у Новом Саду, ја сам овде. Али се чујемо, макар једном месечно. Увек ме обрадује његова пажња. Радујем се када знам да постоји негде тамо за мене. Обоје верујемо да ће доћи наше време. Глупости. Никад неће доћи. То што нисмо знали да га ценимо када је било, то је друга прича. Говорио је да ме воли, и да ће ме чекати. Натерао ме је да му обећам, да ако за десет година ни једно од нас не буде у браку, морам да се удам за њега. Обећала сам му. Проживели смо лепе тренутке. Највише сам волела то што је увек знао самном. Ја сам правила неке глупости, али је он увек био тај који попушта, и који се враћа. Ех, расписала сам се, а суза у оку сија. Сећања знају да погоде. Недостаје ми, и желим га сад поред мене. Проћиће ме ово убрзо, знам. Али он је неко специјалан, он је први ком сам допустила да ми се приближи. Он је једноставно ОН, мој Сремац, ког пуно волим, и поред свих недостатака.

Nisam navikla da svi muskarci klece predamnom, ali u poslednje vreme, puno je onih koji su kleknuli. Jedini problem je sto su svi pogresni. Ja sam previse sebicna prema njima. ne dajem im ni trunku nade, ali zasto zavaravati nekoga, sa kim ne zelim nista?

Jedan od njih mi je posvetio prelepu pesmu (On je ujedno i moj prvi decko) , to je najlepsi poklon koji sam dobila od decka.

Evo te pesme: 

   Jednu malu volim ja,

i sanjam je svake noci,

ona ume ,ona  zna,

samo ona mi moze pomoci,

u ocima krije sjaj,

usne njene,lek  za mene,

jednu malu volim ja,

ona ima reci vredne,

u mraku,

ruke joj  zaspale,

na mome vratu,

do jutra ostale.

 

Sanjam nebo,sanjam more,

kada sunce  zalazi,

sanjam kako slatko ljube

 tihi morski talasi,

njene usne,

one kriju lek  za mene,

svaku tajnu ljubavi

otkricemo kada dodje vreme.

 

   Hej,moja malena,

da li  znas?Da li osecas?

koliko o tebi sanjam,

nasa tajna ljubavna,

sapni mi kada padne vece,

samo  tiho reci mi,

dovoljne su tvoje reci,

mi cemo se voleti ,

tako dugo,

zauvek.