Сутра је нови дан...

Он је тако посебан. Скроз сам поблесавила, као да сам први основне, а не трећи средње.
Излазим на ходник, и чим другари помену његово име, ја сва поцрвеним.
"А види ти њу, чим га поменемо, она се сва зајапури!" 

Симпатичне су те провокације, губљење погледа. Или када неко нешто говори, а једино што ја чујем је звук његових прстију како се у моју косу уплиће.

Изгубљена сам у времену. Сломљена сам од умора. Али сам сама себи све ово нагурала у програм, тако да се сад борим некако. Вришти ми се! Али гласа немам. 

Те једне пробе, те друге... ненајављени школски гости којима треба показати град.. лекар... зубар. (а то је тек посебна прича, заборавих који је данас датум)
Одем од куће у 7:15, вратим се у 22:30
И ево, управо се кваре батерије :)) 
А ипак, тако је лепо. 
Долази пролеће, спавала бих напољу, док Он игра фудбал.

"А шта ти уствари желиш?"
Шта желим? 
Одаћу Вам тајну. Да сањам да ме прими у своје наручје и пољуби. И нек траје...

До тада, не дам да овај осећај оде.

П.С. У суботу је жупанијско такмичење из српског. У понедељак ћемо знати резултате. 
Држите ми палчеве!

 

Првог марта, овде се прославља наговештај пролећа, те се обично женама (девојкама) додељују брошеви, који ће им донети срећу и пролеће за памћење. На крају броша, налази се кончић црвено беле боје.

За тај празник, стиже ми порука која ме је сломила. Себастјан се огласио, после неког времена.

"За 1. март, дајем ти сву моју љубав и све што могу да ти понудим. Душу и срце које куца за тебе од првог дана када сам те видео. И од тада, твоје благо лице ми је остало у мислима и не могу више да га заборавим"

Поруку сам видела тек 2 дана касније. Захвалила сам му се за све, и рекла сам "Надам се да ћу некада моћи да ти узвратим". Али, још док сам куцала ту поруку, знала сам да никада нећу моћи да осећам према њему "то нешто"

"Ја се не играм са речима, и ако ти кажем нешто, држим се тога. Имаш моју часну реч да нисам као остали" 

А какви су, молићу лепо, остали? Пролази ме нека језа, све ми се чини безвредно. Јер, баш тог истог дана, признала сам некоме да ми се свиђа. Прошла поред њега на ходнику и сва се заруменела. Осетила сам се кривом што не могу да му узвратим.

"Није све у томе. Ја сам чудна. Са мном не мора да се понаша савршено, да би ми се свидео. А може да дође и Бред Пит, ако ја ништа не осећа, неће ничега бити. Разумеш?"

Како рећи човеку да се не нада?  

"Знаш, ми много личимо. Као на пример: и ја имам исто мишљење - ако не осећам ништа, не могу да започнем везу са неким. На првом месту су ми осећања. Обећавам ти да ће бити специјално."

Мени је већ мука. Смејем се, а плаче ми се. Шта ће бити специјално? Ја нећу ништа специјално. Хоћу оне једноставне глупе тренутке, када прође са друштвом поред мене, а ја осетим буру у стомаку. Када ми засузе очи, јер не знам шта да радим. Оне моје ситне емоције које ми преврну све преко главе. Оно бежање по школи и осећај када налетим на њега.
Али, тај неко није овај који ми шаље поруке.
И све те тренутке кроз које сада пролазим, не бих заменила за то нешто "специјално", где нећу моћи да укључим своја осећања и своје срце.

"Управо то покушавам да ти објасним. Да ја ништа не осећам и да не могу да се упуштам ниушта. И не желим да те повредим."

"Не љутим се, разумем те. Али, ако бисмо били заједно, обећавам ти да не би зажалила. Да знаш да ја говорим веома озбиљно, be happy, ја се у љубави не шалим" 

Колико год деловало смешно: боли. Јер сам и ја, са Словаком била у сличној ситуацији.
Зато, решавам да пошаљем поруку, на коју вероватно никада нећу добити одговор.

"Одавно се нисмо видели. Док се не сретнемо опет, не можемо да судимо. Једино се надам да си срећан. Ружна вест је: свиђа ми се неко други." 

Можда сам погрешила, али сам камен са срца скинула.
Чисто да могу слободно да сањам, гледам и радујем се сваком тренутку поред оног, ко ми је све мисли украо.

 

 

 

 

Љубав у Паризу

Две хиљаде и осма зима. Снег је украсио улице Париза, те се и саобраћај теже одвијао. Али, све је сијало под уличним светиљкама и деловало је тако магично. Шетала сам улицом Champs Elysses, а у глави ми је био Божић и чуда која он доноси. Надала сам се једном таквом.
            Недостајао ми је Pierre. Посебно сада, када су празници опрезно куцали на врата. Са краја улице, смешила ми се тријумфална капија. Све ме је на њега подсећало. Тамо смо се први пут пољубили. На улицама су делили плаве и црвене балоне, док је небо прогнозирало снежне падавине. Болна је то ствар, када после тешког раскида шеташ улицама Париза, где долазе хиљаде младих парова, а ти их гледаш и кидаш се изнутра.  Град љубави ми је пред очима. Сваког дана пролазим поред Ајфеловог торња, и покушавам да мисли које ме муче сатерам у ћошак. “То су ипак, само успомене.“ Размишљам. А шта би човек био без тих истих успомена? Лист папира који никада неће бити исписан. У том граду сам први пут заволела, и први пут била повређена.
            Сваке године на Божић, волим да свратим до мог старог дома, да проведем мало времена тамо. Улазим у такси и за мање од 20 минута се налазим испред дома за незбринуту децу. Плава зграда, чија чак и спољашњост одише тугом.  Деци носим гомилу слаткиша. Сећам се да сам се и сама радовала томе.
            Гомила малишана раздрагано трчкара. Фали им родитељска љубав, сада више него икада. Гледају те као да си светац и то само зато што им посвећујеш мало пажње. Ту стално долазе нова деца. Неки разумеју -  плачу непрестано, док су други још увек сувише мали. Шћућуре се у крило девојке која је одговорна за њих и траже бајке. Уствари, у тим бајкама проналазе онај свет у ком никада неће живети. Комадиће савршености које желе да уклопе у мозаик свог живота.

Донела сам све плишане играчке које сам добила од Pierra. Њима ће добро доћи, а мени само изазивају бол. Моју најдражу играчку је зграбила девојчица са сребрнкастим очима. „Моја је!“ Викнула је. Дошло ми је да јој је отмем и кажем: „Не! Него је моја. Купио ми ју је испред Louvre-a, док смо правили планове за будућност.“ Али сам схватила колико је то детињасто те сам се тргла на време.

И сваки Божић пролази тако. Пијем чај са дечицом и причам им да сам и ја одатле пошла, а да сам касније завршила као незапослени психолог. И, шта сам данас? Путник који тражи своје место под сунцем. Путник који се надао да ће му психологија помоћи да провали у ум родитеља који су оставили петомесечну бебу. Не помаже ту никаква психологија. Недостатак емоција, можда?

После дома, упућујем се назад у свој стан, у ком живим са баком која ме је усвојила.
            „Срећан Божић, бако!“ рекох, а  она ме је ухватила за руку.
            Плешући танго, пахуље су се гомилале. Деца су се играла у снегу, без обзира што је Божић. Осећао се мирис свеже печених колача. А ја сам мислила на Pierra.                                         

                                                ***

 

Увек је све било монотоно. Када имаш све на тацни, живот и није неки изазов. Онда покушавам да се присетим тренутака које сам провео са Мартин. Њених љубичастих очију које се не заборављају. Како ми је први пут пружила руку и изговорила моје име, са толико страха. То “Pierr” које је сваки идући пут изговарала са толико нежности.

Данас, када је то поглавље наших живота закључано, трудим се да не шетам улицама које ме подсећају на њу. Бежим од Париза као од најгорег непријатеља. Зашто повређивати самога себе? Зашто се мучити сећањима, премотавањем филма по сто пута у току дана? Једноставније је побећи, главом без обзира.

Па и данас, овде, на неколико стотина километара од Ње, све ме на Њу подсећа. Као да смо овим улицама већ шетали. Као да смо кафе испијали заједно. Загледан у шољицу кафе, као да видим отисак њеног кармина урезан на керамици. Све смо делили.

Загледан у море, размишљам, шта би било да смо тада мало рационалније размислили? Када би човек мало више обраћао пажњу на ону руску пословицу “Јутро је паметније од вечери”. Да нисмо нагло доносили одлуке.... Али све је већ било свршено. Кофери су били спаковани, овога пута нису били спремни да у себи понесу и сећања. Само сам чекао да се нешто у мени преломи. Бес који је у мени до скоро владао, изгубио је битку и наступио је период равнодушности. Или можда…? Приближава ми се девојка у плавој хаљини са осмехом у очима. Мартин?
Мислим да ћу је још дуго виђати у другима. И онај њен бесрамни осмех ће остати урезан у памћењу, као име уклесано на старој липи у шумарку.
            Сатеран уза зид, узимам кључеве са стола и плаћам рачун. Решио сам да се никада више не враћам у Француску. Да ли то из мене повређени понос говори?
Возим кола према аеродрому. У себи осећам да се одричем свега. Да сам спреман за нови живот, далеко одавде. Сви ми заслужујемо другу шансу, шансу за бољи живот.

 

Читајући "Алхемичара", размишљам о својим сновима. Толико сам желела да се остваре, толико сам се борила. Али, у датом моменту, заборавиш шта си сањао. Или ти можда, само досади?
Пожелиш да оставиш све, само за тих пар пољубаца, додира, зато што је то изазов! Зато што се чини недостижно.
Приметила сам, да од кад сам почела да глумим самопоуздање, момци лакше прилазе. Као да то воле.
И они о којима сам на блогу пуно писала, почињу да облећу, сами.
Тако да сам до пола један синоћ, са једним познатим момком губила време. Таман кад хоћу да одем, замоли ме да останем.
"Имаш фиксни"
"Не. Само код баке и деке, немој да зовеш"
"Немаш ни бесплатних минута? Хоћу да се смејем, не могу овако"
"Не. Идем ја.."
"Ма дај, остани још мало :("
Касније смо се набацивали једно другом, а на крају ме купио једном реченицом:
"Када би бар мало више били једно за друго, кунем се да би била моја девојка! Годинама бих трчао за тобом, због твог карактера."
Обично не знам да одговорим на такве ствари. Па онда развалим нешто.
Звала сам га док нису сви минути исцурели. Планирамо да се видимо ових дана, мада ја не верујем у неку будућност. Знам себе, чудна сам јако.
Сада, жалим због неких суза, због неких момака... Научиш да је неко ђубре, да није заслужио сву ту пажњу. Сву стрепњу пре него што смо ишли заједно у Србију. Стрепњу да не погрешим негде.. имао је девојку. Била сам јој, касније, добра другарица. И касније, када сам све заборавила, у Паризу, проверавала сам пошту, и тако уђем на фејсбук, видим, после 4 године раскид. Како сам тада била срећна. А зашто? Не знам. Радовала сам се туђој несрећи, иако сам била убеђена да ништа више не осећам и да не смем.
Сада ми је потпуно све једно. признала сам му све, иако мисли да сам луда.
Себастјан, по старом. Рекао ми је да се нада да размишљам о њему и да је "љубав посебно осећање које се не треба расипати".
Па дабоме, добро да ми је човек отворио очи.
Срела га тетка данас тамо у граду, каже да пропада. Заљубио се. Још га она, онако вешто и подбада:
"Како је љубав Себастјане?"
"Добро је, добро је."
"Шта ради оно моје мало циганче?"
Он се ту растужио.
"Кад ће код Вас? Да ме зовнете чим дође"
"Хоћу, не брини."
"Стално мислим на њу, чујемо се понекад"
Стегне се човеку грло када зна да осећања неће узвратити. Као нека унутрашња борба, која је од почетка изгубљен рат. Зна се да победника нема, и да на крају сви морају бити жртве.
Словак к'о Словак. Мама каже: "По понашању, рекла бих да те воли. Само је превише поносан и превише се боји"
Мама је студирала психологију, увек јој верујем.
Али ја не могу да судим а и не желим. Понекад је боље пустити да живот тече... 
Словак је нешто посебно, као неки дар са неба.
Али се ја, наравно, и са њим играм.
"Па, пусти ме бар да ти будем кума, ако нисам могла да будем млада на том венчању"
"Хоћеш да те упоређујем са другима? Ако је тако, лепша си, боља, паметнија, вреднија зилион пута од свих њих."
"Нисам тражила да ме упоређујеш, само сам искрена. У последње време посебно. Из непознатх разлога"
Неке се приче, никада неће завршити. Зато што су и започете да би испуниле цео човеков живот.
Неки људи, заувек остављају траг у души. Неки, као што је wishmaster.
Научиш много ствари. Пустиш душу да заволи.
После данашњег разговора са Словаком, који је трајао више од пола сата, знам да је љубоморан. Али ћутим, нећу да говорим ништа. 
Ми смо најбољи пријатељи, тако је он хтео. Ја прва сазнајем све што се дешава, можда је и најбоље тако.
Нећу да тражим више. Све је доста компликовано и овако.

И када се вратим на снове, питам се, хоће ли се скоро променити? 
Овога пута, не смем да се жалим да нема заинтересованих. Сада сам ја она, која не зна шта жели. Она која своје плесне кораке изводи несигурно. Не личи на мене, али ме је ударило оно. Оно што није требало да ме удари. 
А то нешто не знам како се зове. Знам само да нећу тако. Имам на шта да окренем радњу приче.