Текст доле наведене песме ме је одушевио, али нисам могла да је нађем, па сам објавила Либар. И она је дивна.

Bijela vrana - Gibonni 

П.С. Сремац. Доћи већ једном...

И на блогу сам све излудела тобом. А замисли тек у стварноси :))

Нисам се заљубила у твој новац, заклињем ти се! То је глупост. Заљубила сам се у тебе, у чињеницу да си ме волео... Волела сам то што си био моја заштита. Нико није смео да ме пипне... Могу да замислим шта би им радио...:))

Баш си био ПРАВИ момак. :) Лепа успомена. И знаш шта? Ако ниси схватио, желим да направимо још по неку успомену. Да још мало уживамо заједно. Знам да то желиш  ти... а и ја. Јер си једини који ми је показао да ме воли.

ХВАЛА ТИ, ХВАЛА ТИ, ХВАЛА!

Пошто ових дана све... баш све подсећа на Сремца, сетила сам се најлепшег поклона од њега.

 Једну малу волим ја,

 И сањам је сваке ноћи.

 Она уме, она зна,

 само она ми може помоћи.

 У очима крије сјај,

 Њене усне, лек за мене.

 Једну малу волим ја,

 Она има речи вредне, 

 У мраку, руке јој заспале,

 На моме врату до јутра остале.

 Сањам небо, сањам море,

 Када сунце залази,

 Сањам како љубе, 

 Тихи, морски таласи,

 Њене усне,

 Оне крију лек за мене,

 Сваку тајну љубави, 

 Открићемо када дође време.

 Хеј, МОЈА МАЛЕНА,

 Да ли знаш? Да ли осећаш?

 Колико о теби сањам,

 Наша тајна љубавна...

 Шапни ми када падне вече,

 Само тихо реци ми,

 Довољне су твоје речи, 

 Ми ћемо се волети. 

 Тако дуго,

 Заувек.

 Можда сам је већ објавила, али толико ми значи, да не желим негде да је загубим.

Тако је једноставно написана... да сам само једноставно знала да ценим то. 

Обећавам, јавићу му се. Били смо једно, не смем се стидети пред њим. 

Сремче мој... Видиш ли колико ми значиш? 

А када сестра пусти ову песму:

Сва се најежим. Рекао је да  је то "наша песма".

"Немој. Не слушам је више." Кажем тихо.

"Подсећа те на њега?" Упита нежно сестра, плашећи се да ме не погоди.

"Ма не... скроз сам и заборавила на то." Лажем... по ко зна који пут...

Сећам се када си ми рекао да желиш да се уозбиљиш, и да желиш мене. Али дете у мени није желело да прихвати то. Не битно да ли је то била истина или не. Одбацивала сам и тебе, и тај тренутак. Људи се кају. Временом те сустигне грижа савести, и почињеш да радиш оно најгоре: да се питаш "Шта би било, кад би било?".

Знам да сам погрешила. И желим те назад. Други не верују да те волим. Или можда не желе да поверују? Да дођем теби, знам да би ме узео, без имало премишљања. Али. Увек то проклето "али"... Чудни су путеви, бојим се да не склизнем, плашим се да не паднем. Плашим се да ти дођем мили мој. Иако ме је самоћа већ дотукла, јако се плашим везивања.

Ко ће знати шта ја желим. Већ се плаишм себе саме, и сваког новог тренутка. Колико сам само грешака направила. И кајем се за сваку једну... Колико ће само пасти снегова, и проћи децембара док не схватим неке ствари?

Колико јесени ће ми требати да достигнем оно мало што желим?

Сећам се тебе, и наше јесени. То су биле најлепше кише. Тада сам била срећна Сремче мој.  Јако сам те жељна, и недостајеш ми.

Али ако судбина диктира тај ритам, морамо га пратити.

Хвала небу! Јер си био мој, и јер сам у твом срцу. Она шашава, увек насмејана твоја... малена.

Налазим се на броду са мојим омиљеним блогерима. Проводимо овде дивно време... Нема свађе, нема лицемерја.

Свако има понеку дужност.

Уживам. Једино се плашим свог карактера, и бојим се да ћу се заљубити у неког.

Док сам тражила полууспаванку да заједно нешто отпевамо, наишла сам на ово:

Зар нису предивни? Обожавам их. Идем да их покажем осталим путницима.

П.С. Надам се да ће нас пут навести до јужне Европе. Хоћу у Шпанију. Да покажем своје вештине у причању Шпанског. :)

Јесен је. Хладно време долази, а мени не остај ништа друго него да маштам.

Не могу да верујем! Жена из мојих снова налази се поред мене у кревету. Осећам топлину њеног предивног тела. Очима обилазим контуре њеног тела. Савршена је. Или је можда моја љубав чини таквом.

Наше прво јутро, после незаборавне ноћи. У парку држим њену руку у својој. Сањам ли? или је ово заиста реалност. Могу да дотакнем њене образе и да пољубим њен осмех. Безброј пута.

Ко још осећа хладноћу?

Желим да јој покажем све лепе стране живота. Узимам осушени лист и заденем јој међ' косу. Обожавам њену косу. Обожавам њу. 

Водио бих је на Хаваје, и у Тунис, показао их јој Москву, и Рим... Али немам средстава.

Зато ове две руке решавају све. Уз мало времена, спремам романтичну вечеру. Свеће, руже и она. 

"Хоћеш ли да се удаш за мене?" Питам на коленима, спреман да учиним све. Баш све за та два ока.

Позитиван одговор, и моја срећа већа него икада. Нема срећнијег човека од мене. Грлимн је тако снажно и уживам у њеном смеху. Ја је волим.

Живнула сам. Ови филмови су ме опоравили. Нисам успела да скинем оне препоручене, али сам нашла неке. Љубав ме увек развесели и тако ме је и сад дигла из кревета.

Потребан ми је ваздух. (Мој елеменат).

Тако да ћу да прошетам пар минута. 

Осећам се заљубљено, а нисам заљубљена. :)

Јуче сам слушала емисију 2 пута. Породица и пријатељи су одушевљени, бака ми је рекла:

"Ох, говориш као права одрасла особа"
Поносни су. То ме је обрадовало.

Ипак је њихово мишљење најбитније. 

Па, враћам се у живот.

Како је леп дан...:)

Одох да уживам у њему.

Шетали смо држећи се за руке. Стезала сам га чврсто, плашећи се да га не изгубим. Коначно је дошао "мој ред".

Иако је био старији десетак година, он ме је увек најбоље разумео. Чувао ме је, и волео. Играо се са мојом косом... Када је одлазио увек се све завршавало на исти начин. Моје сузе. Крупне, слане и тешке сузе.
"Зашто већ једном не решиш ово?. Или се разведи од ње, или мени реци Збогом. Драги, ја те волим. Али поштоваћу твоју одлуку. Овако, овако више не могу. Превише сам те жељна."

"Само се још мало стрпи." Миловао ми је образе.

"Обећај да ћеш се стрпети, и молим те не плачи више." Климнула сам главом, и пољубио ме у чело.

Увек се тако завршавало.

Али како да не плачем? Он се увек враћао њој, делио је кревет са њом. Она га је поседовала. Тада сам ја,вероватно нестајала, и видео је само њу.

Те вечери, ишли смо на неку журку, која ми уопште није била важна. Било је важно да сам ја поред њега. На журци смо мало попили, и цело вече смо се смејали. Завршили смо на једној клупи у парку. Лежала сам у његовом наручју. Тако сигурна, и тако тужна јер се ближио још један растанак. 

"Хоћеш ли вечерас спавати са њом?" Постављам тако глупо питање. Ни сама не знам како сам се усудила.

Тајац.

Очи поново почеше да се пуне сузама. Али сам гутала јецаје. Нисам желела, и нисам смела да му покажем колико сам луда за њим. Није смео да зна.

Била сам сигурна да је ту био крај, и да је ово наше последње вече.

Желела сам да уживам још неко време у његовом наручју.

Почео је страшан пљусак. Нисмо имали решења него да се растанемо.

Пољубио ме је и свако је отишао својим путем. Хвала киши. Није могао да види моју чежњу и очај. 

Била је будна када се он вратио. Постављала је питања типа: "Где си био?", "Шта си радио?" "Какав је то начин да долазиш кући у 4 сата ујутру?"
Није одговорио. Отишао је да се пресвуче.

Лежали су једно до другог у кревету. Припила се уз његово тело. И пољубила га.

"Знаш, морам да ти кажем. Време је да ставимо тачку. Десиле су се неке ствари и... желим развод." Изговорио је.

Када ми је јавио шта се догодило, мислила сам да сањам. Сада је био само мој. Добила сам могућност да га свако јутро гледам како отвара сањиве очи, да посматрам како једе, како пије прву јутарњу кафу коју сам му ја скувала...

Једва сам чекала да га загрлим, и да наша прича почне.

П.С. Ова прича је мој синоћни сан који сам желела да поделим са вама. 

Е ово је стварно невероватно.

Била сам код лекара са мамом, и касније смо отишле до центра да купимо лекове. 

Вирус влада... Морам да одлежим данас, сутра, викенд, а ако Бог да у понедељак ћу опет у школу.

Слушам ја српски радио, мама отишла у апотеку, температура ме обара са ногу, очи се склапају, и одједном чик погодите? К'о за инат, не да ми се да га итерам из главе. Испред наших кола, паркирају се коласа Новосадском регистрацијом. Да пукнем. И срећна, и тужна у исти мах. Обрадовала се ја, али ме растужило малкице. Зашто није могао да буде он?

И кад човек схвати да му уствари фали јако мало за срећу...

Ја сам срећна. Имам све. Још само један ОН ми фали. А можда није још моје време, али сигурна сам, доћиће. Е, онда ћу да уживам.

Апћих!

Болесна. Отишла у школу, али ми температура није дала да останем, па сам се после 2. часа вратила кући. Нос тече, глава ме разбија, а температура успављује. Хладно ми је (нема њега да ме загреје), и сад самујем, у свом креветићу. Само што нисам заспала...

Јуче сам била на интервјуу, све је супер прошло, била сам ЈА, и то је најважније. Сутра ће ме слушати на радију :) 

Још увек ми фали Сремац, али н даје никакве знаке живота, и то ме убија. А горе постављена песма ме је дотукла. 

Кад бих само могла да скокнем до Новог Сада. Бар на кратко, да му кажем шта имам и готово. Али, неда се и готово. Мирим се са тим.

Сад схватам да ипак ја волим јесен, а болест ме чини нерасположеном.

Поздрав драги блогери, и чувајте се грипа. :)))

***