Сутра је нови дан...

"Pa draga, kad vec toliko voliš da čitaš, možeš li da pročitaš šta piše u mojim očima?" Pita me, igrajući se sa mojom kosom.

"Teško da mogu da pročitam tako nešto. Hoćeš li ti da mi pročitaš?" Odgovaram ležeći pored njega.

"Piše da nikada neću dopustiti da odeš od mene. Nikada" Smeši se. I osećam da se gubim u njegovom pogledu.

"Pa nikada se nemoj igrati sa srcem", dotičem mu levu stranu grudi "Ponekad ume da zaboli".

"Voliš li me?"Uozbiljio se i uhvatio me čvrsto za ruku.

"Da. Volim te. Zar se ne vidi? Svo svoje vreme bih provela sa tobom. Sve bih učinila da zauvek ostane ovako, da nas ništa ne rastavi, da budemo srećni, da imamo porodicu, da budemo ti i ja, da..."U oku počinje da se sija suza, ljubi me naglo, i prestajem da pričam.

"Jesam li tebi ja nekada rekao, da ako izgubim tebe, gubim sve? Kao kada svu svoju ušteđevinu staviš na 3 crno, i sve izgubiš. Ti si mnogo više od toga."

"Pokazao si mi svet u koji još nisam zašla" Grlim ga čvrsto.

"Obećaj mi, obećaj mi da ćemo dati sve od sebe da ovako ostane."

"Obećavam"

Još jedna priča iz moje maštaonice...:)

Kamo sreće da odem do Sremskih Karlovaca. To bi mi puno značilo. Još samo da skupim hrabrosti, i da mu se javim da sam tamo. Posle 4 godine, da ga vidim... Sama pomisao na to mi tera suze radosnice u oči. Šta bih mu rekla? Kako bih odreagovala? Toliko je pitanja bez odgovora. I srećna sam. Želim da ga vidim, želim nešto sa njim. Samo mi treba malkice hrabrosti.

Sutra napokon izlazim. Noga je bolje, pa ću moći da šetam. Jedva čekam da vidim društvo. Jedna od najboljih drugarica sutra polaže prijemni ispit na stomatologiji, nadam se da će sve proći ok.

Ne znam šta bih mogla da uzmem da čitam... Imate li neki predlog? I da, znate li neki film sličan filmovima: The notebook, P.S.I Love you, Titanic...? Dajte mi neki predlog...:D

Sanjam, kao i uvek. :D

O njemu, koji ne postoji... :))

Evo jedna pesmica...:)

Pozdrav prijatelji,

i sanjajte..:D

"Sigurna sam da ću se udati u septembru." Govorim ubeđeno danas, dok šetam sa jednom od najboljih drugarica.

"Da, i meni se septembar čini kao veoma pogodan, samo da nema kiše".

Opet sam uhvatila sebe kako maštam. Planiram svadbu, a još nemam ni simpatiju. I naravno, želim da sve bude savršeno, a ne znam šta mi sudbina sprema, možda nikada neću ni imati svadbu. Bog zna šta me sutra čeka. Ko zna...

Planiram puno, i trudim se da sve zacrtano ostvarim...

Razmišljam da sledeće godine pokušam da pobegnem negde na godinu dana. Engleska, Amerika... Ali ne znam... nisam baš sigurna da li bih se zaista snašla i da li bih izdržala. I da li bi sve funkcionisalo kao pre kada se vratim?

Pusti snovi... Kao i sve uostalom.

Volela bih da odem ovog leta ponovo kod rođaka, baš jako to želim. Ali ipak su dosta daleko, ali jedina prednost je što je u državi, i mogu sama da odem... Kući u Srbiju neću ići ovog leta ponovo... Mama radi, a ja 24. putujem... 

Dopada mi se tok ovog raspusta. Baš je uzbudljiv...:)

Sada idem na sat i po u Nedođiju...Obećala sam sestri da ćemo zajedno gledati petra pana drugi deo... :)

Pozdrav prijetelji...

Volite nekoga,

I neka neko voli vas :D 

Pročitala sam knjigu. I ovako na kraju sve smrt rastavi...

Boli i knjiga, boli i film, i ova pesma... :(

Ali to je ljubav zar ne? Na kraju uvek nekoga boli, na kraju uvek neko plače. I ostaju oni divni trenuci. Zajednički trenuci, sreća, smeh. I njegov šašavi pogled kada se ujutru budi. I njoj ne smeta da seujutru budi ne našminkana, neuredne kose. I prvi put kada su zajedno šetali plažom, i kada je upoznao njene roditelje, i negodovanja, i pomirenja. To je ljubav, zar ne? Boli, ali sreća u sećanja. Od njih se tada živi. Najgora je ta iznenadna smrt, kada ne možeš povezati kraj sa krajem, kada učiš da živiš bez te osobe, koja te je praktično odrasla. Više nema nekoga da te voli, i da te budi, da ti donosi doručak u krevet. I ti pokušavaš da nastaviš dalje. Nemaš snage, nemaš ni volje... Ali ideš dalje, zato što znaš, da bi on voleo takvu da te vidi.

Želim svima, koji nisu, da spoznaju takvu ljubav. Naravno, sa srećnim krajem, ali da spoznaju tu ljubav, kada ne možete zamisliti sebe bez određene osobe. Jer i ja sanjam o takvoj. I plačem, naučila sam nešto novo danas.

Potpuno sam se isključila iz realnosti, i uživela u knjigu "Kada si otišao" Od Megi O'Farel.

Koliko emocija, ljubavi, i istine u celom romanu. Koliko je žrtve... I dok čitam, poželim takvu priču. Naravno, bez tužnog, i tragičnog kraja.

U mom životu ništa posebno. Pa šta bi se moglo desiti, dok ja ležim u krevetu, čitajući knjigu i sa vremena na vreme kukajući kako me boli prst? :)

Očajno iščekujem da ranica malo zaraste, da skoknem sa društvom do grada, da dišem ovaj Temišvarski vazduh posle kiše (Koju sam sinoć prespavala, a kažu, pljuštalo je...)I čekam da domacica da poneki novi zadatak za pisanje. :)

Iako se ništa ne dešava, ja sam na neki način srećna. Nisam zaljubljena, niko mi se ne sviđa...(Nemam o kome da razmišljam, ili da se borim za njega :)) )

Ali sam tek juče zapazila komšiju iz zgrade tačno prekoputa naše kuće. Hmm zanimljiv neki mladić :)))))

Pozdrav prijatelji... 

***

Hvala svima na podrsci, divni ste...:)

Da je bolelo, bolelo je. Preznojala sam se i mislila sam da mi seku prst. Ali preživela sam. Ne bih baš da se sećam svih detalja, stvarno su bili veliki bolovi. Ali da bih vam pokazala da sam nepopravljivi optimista, recicu vam da doktor izgleda veooooma dobro:) jeste da je podosta stariji, ali je prva liga. Isti onaj, koji mi je operisao ruku pre 5 meseci. 

Živuckam tako, pre nego što sam išla u bolnicu na "reckanje", bila sam sa tetkom i tečom (koji su moji najbolji drugovi) do grada, šale nikad dosta kada smo mi u pitanju. Ali sada teško da mogu da hodam. Odmaram, slušam lekara... Da ne bih morala opet da ga vidim... (Mada se ne bih bunila...) A i komšije smo... tako da...:))

Pozdrav za vas dragi blogeri, idem da odmaram uz čaj, na ovih 35 stepeni izmerenih u Temišvaru.

Juče sam izjavila da ne znam da volim. Posle toga sam se osećala loše. Sebično... Ali kad malo bolje razmislim, ko može u ovim godinama da voli? Ne planiram ja da sa svojih 16 godina upoznam nekoga za koga ću se udati, kome ću podariti ceo svoj život... Prosto nemogu da zamislim sebe tako. Sve mi brzo dosadi. Volim promene. Ali verujem da će doći vreme kada ću živeti samo za jednu osobu.

Sad ne razmišljam o tome. Razmišljam o nekome ko će se sasvim slučajno pojaviti, i sve će teći spontano, mirno i polako. Maštam o nekome kome neću moći da kažem "Volim te" Prve večeri, i nekome ko će umeti samnom...

 Sutra imam mali hirurški zahvat na nozi. Plašim se, ali preživeću. Nije to ništa opasno, zagnojio mi se prst... I opet postajem svesna činjenice da čovek ne zna da ceni ono što ima, dok to nešto ne izgubi...

Uživam u letu, želim, putujem... Moram priznati, lenčarim...možda čak i previše...ume da me umori to lenčarenje. 

I pišem novi roman, dok se ovaj štampa...:-)

Svo vreme sa osmehom na licu, maštam...

Ležimo prigrljeni jedno uz drugo. Ti spavaš, dok ja proučavam svaki detalj tvog lica, svaku crticu. Usne izmorene od poljubaca... Zaspao si u mom naručju. Osećam kako mi srce narasta kao kvasac dok te gledam, dok postajem svesna da te posedujem. Tvoje snažne ruke ukrštaju se na mojim kukovima, i ja osećam da sam samo tvoja. More je pred nama, zora samo što nije svanula... Boli to što znam da ćemo se rastaviti uskoro... Možda se nikada više nećemo sresti...  a dala sam ti sve. Bila sam samo tvoja. Otvaraš tvoje oči, koje se presijavaju na suncu. Pogodiš me pravo u dušu pogledom.

"Ne želim da krenem. Hoću da zauvek ostanem sa tobom." Dok zboriš tiho, osećam kako mi se duša puni nekom čudnom toplinom.

"Niko me nije činio tako sretnim kao ti." Njegove reči su me najviše usrećivale.

Vetar mi daje znak da je vreme da se rastanemo. Po hiljaditi put. Mrzim rastanke. 

"Vratiću se. Obećavam ti. Sa tobom sam proveo najlepše trenutke do sada." Šapuće tiho, gledajući u moju donju usnu.

Zagrlila sam ga snažno, i tako smo stojali nekoliko minuta, dok su morksi talasi zapljuskivali obalu. 

P.S. Priča je proizvod moje mašte...

Bezveze je, što su oni još uvek tu, a obećala sam da neću patiti zbog muškaraca.

Ili se izgleda, ja osećam prazno kada nisam zaljubljena?  Biće da je to. 

Ali nema patnje! Ne mogu baš da izađem iz kuće, imam problem sa nogom, ali tu su knjige, koje me isto tako uspunjavaju. Juče sam završila jednu, divno pisana knjiga. Današnjica... Zove se "Nešto pozajmljeno". Mnogo mi se dopala.

Sad sam se bar snabdela knjiga, imam zalihe za celo leto...

Potreban mi je vazduh, nadam se da će noga uskoro biti bolje.

P.S. Skroz sam zaboravila, juče je bila godišnjica mog bloga! Pa želim svome blogu da opstane, sve dok ste i vi tu, dragi moji blogeri!

 Samo mi treba neko, ko će za promenu biti nežan, i dobar prema meni. Potreban mi je jedan snažan zagrljaj... 

Zašto ovaj video? Zato što je meni pre nekoliko dana, jedan san otvorio oči. Ne mogu da kažem promenio život, ali promenio je neke stvari...

Evo i mene, posle nekoliko dana...:)

Najteži je deo sada pisati sve što se dogodilo. Dogodilo se mnogo toga. 

Promenilo se moje mišljenje o Begogradu. Ja volim Beograd. Ja sam zaljubljena u Beograd, kajem se što nisam ptužila sama sebi priliku da ga malo bolje upoznam, i zavolim. Ali sada kada razimislim, shvatam zašto mnogi žele tamo da žive i studiraju. Beograd pruža sve. 

Naravno, bilo je divno videti prijatelje, i ljude koje volim. Istina je da se dogodila mala svadja, ali čini mi se da će nas ona još više zbližiti. Naravno da ih volim. Pa ne zaboravlja se tek tako, a ponajmanje neko ko ti je bio toliko blizak i drag. 

Nisam baš rečita, jer sam oduševljena. O čemu bih pre pisala? O Adi Ciganliji, Kalemegdanu, Knez Mihajlovoj, fudbalskom stadijonu, prepunoj Areni, Sava Centru, tržnom centru "Ušće"? ili luksuznom internatu sa bazenom? Druženju sa prijateljima iz Srbije, a isto tako i ovima u Beogradu koji su došli iz moje škole. Sve je fantastično.

A Beograđani?Najlepši momci... i zašto devojke i dalje pate za jednim? čini mi se da je Beograd praiv lek za to...:)

Mislio si da ću otići, a da neć napisati post o tebi? Nikako to ne bih dozvolila sebi.

Nedostaješ mi, i nedostajaćeš mi svakim danom sve više. Daljina će sama pokazazi, koliko značimo jedno drugom.

Znaš već, da mi svaki trenutak sa tobom cenim više od bilo čega. Da kada nisi tu, obuzima me neka jeza, i strah. Brinem o tebi, i nedam nikome da te dira.

Šaljem Andjelima poruku, da te nadgledaju, dok nisam tu.

Faliće mi one tvoje šale, koje samo ja razumem. I sve one rečenice koje sam ja shvatala, kako sam ja želela. Faliće mi onaj nevin pogled, iz kog sam čitala nadu. Iako je možda nikada i neće biti.

„Sve bih dala da si tu“...

A sada...

„Put putujem“

Nosim te sa sobom, te tako niko neće smeti ni da te dirne.

Čak ni uspomenu na tebe.

Približio se nečujno, i taj dan, kada idem u Srbiju. Evo ga, kuca na vratima, i poziva nas.

 Iz nekih razloga, nemam volju da idem.Zbog nekih problema oko kuće, i bezveznih dešavanja, ali pošto sam raspoložena, ne želim da kvarim to raspoloženje. Biće ok, jer ima dragih ljudi, koje jedva čekam da vidim. Uželela sam se mnogo rodbine, kumova, prijatelja... ali sam navikla bez njih-morala sam.

Kući se vraćam 15. jula verovatno.

Nedostajaće mi sve ovo, jer sam navikla na to. Sviđalo se to nekome, ili ne. Navikla sam na grad, na ljude koji su svakodnevno tu oko mene. Nedostajaće mi i on. Da me rasplače, a češće nasmeje. 

Nedostajaće mi blog, jer kući nemam pristup internetu (ni računaru uopšte), i saveti svih ovih dragih ljudi sa bloga.
Jer ja sam takva: Prebrzo se vezujem za neke stvari, a za ljude još brže.

Ali obećavam: Neću se nervirati, neću plakati, smejaću se, i uspeću da uživam. Daću sebi oduška da razmislim o svemu što se događalo u protklih nekoliko dana. I nadaću se. Da kada se vratim, me ovde sačeka nešto lepo. Želeću, sanjaću, kao što sam sanjala ovde. Želeću, tako jako... :)

Pozdrav vama blogeri moji omiljeni! Imam toliko blogova, ali ni jedan kao ovaj mi nije drag... Uživajte, budite srećni, kao što sam i ja. Uživajte u onome što vas najviše usrećuje. 

Pošto znam da je ovde puno roditelja, uživajte u svojoj deci. A ostali, uživajte u roditeljima.

Znate li onaj osećaj malaksalosti, uspavanosti...?Onaj osećaj kad osećate da vam je sve ravno, i da vas baš briga što Mađarska nema more? E, upravo se tako osećam. Ravnodušno. Ništa ne može da me iznenadi i da me dotakne više.

Znate li onaj osećaj, kada shvatite da vam je neko, STVARNO, STVARNO jako drag, i da mu želite sve najbolje? Da i tako se osećam. 

I znate šta? Ja sam srećna. Grad me usrećuje. Sad sam pronašla lek za sve. Kad god mi je teško, izađem, pogledam oko sebe, udahnem duboko, zamislim želju. I odmah mi je lakše.

Smirila sam se. Morala sam.

U četvrtak putujem, ali se ne osećam tako. Jer ima još toga da se uradi, pre nego što odem.

Sada želim, da sve bude u redu. Ako ne ništa drugo, da bar zadržim njegovo prijateljstvo, kao što je bilo do sada. Iskreno, verno i čvrsto. Jer uvek je bio tu.

Život je čudo. U trenutku može da se sruši ono što ste godinama gradili. Isto tako, može sve u trenu da postane divnije nego što smo zamišljali.

Prekratak je život da bismo patili, da bismo živeli u crnini. Prešla sam preko tatine smrti, preko selidbe, i ipak mi je lepo zar ne? Tatu nosim u srcu. A grad...zar treba još nešto da kažem o njemu?

Zato sa osmehom na licu, u 01:48 po rumunskom vremenu, pozdravljam sve meni drage bloggere: Casper, anam, sanjarenja56, talas, mandrak72, nesanicu, vilubezkrila, pricalicu, mrshavicu.... i sve ostale... (previse sam pospana da bih se setila) Masem vam ljudi. I stvarno se smejem :)