Сутра је нови дан...

Бојим се да користим речи.
Ова осећања нису за описивање.
Оно што радим, можда и није дозвољено. Можда и није људски.
Али, као да осећања питају? Воде, а мозак не пита.
У Вршцу беше лепо. Публика је била фантастична.
Срећна јесам, уживам у сваком моменту, а тренутци без њега ме изолују и осећам се потпуно усамљено.
Сви су ту, а он недостаје.
Желим да ово време замрзнем.

И кренусмо... Не знајући колико ћемо имати проблема.
На граници Срби не пуштају, опет нее измене (као по обичају), па ај' назад. И назад...
И тако ми касно стигосмо на одредиште. Представили школу, одглумили, одморили се и окрепили, па онда на неки концерт, који је потрајао 2 и по сахата. Мртви уморни, кући стигосмо у 2 јутрос.
А данас ме чекала 2 испита.
Наравно, одложила их. Нема се снаге за писање.
Све у свему, било је лепо. као и свака екскурзија са позориштем. Добре порције смеха, ја најгласнија (што је сада и мама приметила), блебетање, играње, одмарање...
"учење"...
Неколико интервијуа.

И тако, сада нас чека Вршац. надам се да неће бити проблема, те ћу успети да видим вилубезкрила.

Пробе за друго позориште су се "уозбиљиле", тако да трчим на пробу.

Можда ћете рећи да је то пристрасност, али Темишвар је за мене град број један.
Зато што ми је пружио оно "нешто" што ни један други град не би могао.

Најлепше би било, када бих са неким отишла на пут око света (јавља ли се неко као добровољац?!) али ако не.... Онда иде овако:

Град први, на мојој листи жеља је, као што сви већ знате, Москва.

Још један град о ком сањам је, Лондон.

Волела бих да посетим Њу Делхи. Не знам из којих разлога ми се Индија доапада, али та нека различитост... Волела бих да видим све то.

Такође, не бих прескочила ни Токио. Иако не волим велике градове, та разлика ме привлачи.

По целој Аустралији су расути наши корени... Добих позив да одем тамо на студије, али ми је нешто много далеко...
Од свих тих градова, Бризбен ми се највише допада. Тамо ми живи деда.

Ако одлучим да студирам историју, преферирам Клуж (Cluj) за ког се надам да ћу овог лета посетити.

И, некако не могу да објавим овај пост а да не споменем место у ком сам одрасла. Место у ком сам провела тачно 15 година. У близини Зрењанина (мог родног града)...

Непрегледне њиве... Волела сам све то...
Моја Војводина...

И најлепше небо над мојојм кућом...

Е па, као што сам обећала постављам фото извештај са прославе месечиног рођендана.
Наиме, спремили смо јој мало изненађенце.
Слављеница нам је била нерасположена целе недеље пре рођендана.
А онда...
Решила је да тај дан обележи са најближима у Irish pub-u, нашем омиљеном месту.
А ми смо желели да то буде само мало специјалније и...
наручили смо јој торту:

Ово нису све свећице, али у сваком случају, слављеница је имала проблем са њима. Чим их је одувала, свећице су се изнова палиле...

Хепинес и ја, имале смо добру идеју како бисмо изненадиле нашу млађу другарицу.
И то смо спровеле у дело!
На папирима у боји, иштампасмо њене песме, све смо то лепо склопиле, на "насловној страни" ставили лепу слику... и ето га, камен темељац за њену слику.
У угловима њених очију оцртале су се сузе када је примала поклон.
И тада сам знала- моја месечина је срећна!

( месечина и хепинес)

(запричана хепинес и насмејана ја :)) )

Све у свему, то вече је одисало позитивном енергијом.
Живела нам месечина!

Џаба ти лепота, стил и различитост кад памети немаш.
Лепотом не можеђ да размишљаш и тако несвесно (или можда свесно?) повређујеш људе око себе.
Знам.
Изађи већ једном из тих досадних ципела скројених за превару. Изађи, схвати које је твоје право лице па нам га и покажи.

Иии тако, приближио се и тај 22. април, када је наша месечина испунила 16 година.
Па, нека јој је са срећом!
За њу, ово је било вече препуно изненађења. Како то да није приметила да јој спремамо нешто?
Али онај осмех који јој је засијао на лицу био је непроцењив!
Сутра путујемо на три дана у Сомбор (фестивал позоришта), али чим се вратимо шаљем фото извештај са рођендана. (Да месечино, добро си прочитала :)) )
Па драги наши блогери, ускоро улазимо у нашу и вашу Србију.
Чим нам се пружи прилика за Београд, ето нас!
Не требају вам глумци??
Био је ово дуг и леп дан.

П.С. Месечино, заслужила си ти и много више од тога!

Пре можда годину дана, у новинама за које сада пишем, објављен је генијалан чланак који вам морам препричати.
Наиме, главни уредник је причао о теми старости и томе како су за омладину данас сви "матори", те су њега, који има 40 година назвали дедом.
И тако, једног дана у трамвају он је стојао и посматрао, као и сваки новинар.
Једна бака се попела у трамвај и није нигде пронашла место где би могла да седне. Стала је поред једног тинејџера који се седео и "болело га је уво за све". Бака је палицом лупкала по трамвају како би на пријатнији начин скренула пажњу да јој је потребно место.
На то јој је тинејџер добацио: "Баба, покушај да ставиш гумицу на ту палицу, да ми не лупаш док слушам музику".
А на то ће бака: "Да је твој отац ставио гумицу на време, не би настала оваква будала као што си ти!"
 
Браво бако, геније си! ;)))

Е, данас ми се нешто путује.
И знате где бих данас? Ко је рекао Братислава? погодио је.

Зашто баш тамо?
Ево:

Ајој, ала бих уживала у оваквој природи... :)

Последња слика ме је највише одушевила...
Мислим да би било тамо доста занимљивости за љубитеље историје.

Kto ide so mnou? (За оне који не разумеју Словачки, "Ко иде самном?")

Нисам никада била одушевљена Паризом. Шта више, између Лондона и Париза, увек бих Лондон изабрала. Али добро, није ни Париз за бацање :)
Највише ме је очарао, наравно, ајфелов торањ. И надам се да ће се месечини и мени пружити прилика да направимо тамо пар сличица овог лета ;)

На часовима Румунског, схватила сам да је 98% Румунских песника писало под утицајем француза. То ме мало нервира. Сви су ишли да студирају у Париз. Професорка нам је много духовита жена па се шали на њихов рачун. Каже, мислили су ако оду тамо, да ће писати исто као Французи, али су се мало прешли.
Што се језика тиче, никада нисам волела француски. Чини ми се, најмање ми се допада од свих романских језика. Чак бих се пре определила да учим немачки.

Имам пријатеље у Паризу, који су онако, заљубљени у Француску, али кажу: "Ви на ТВ-у видите само ону лепу страну Париза, али веруј да није све тако красно".
Свиђа ми се зато, њихова култура и начин образовања. Много су им строге школе, уче гомилу ствари, али и то како да их примењују у пракси.
Старе улице француске, такође су ме очарале. Волела бих да прошетам једном од њих...

Рингишпиле не волим, али је слика лепа.

 Заљубила сам се у путовања. Покушавам да уграбим прилику да било где скокнем :)) Деда планира да посети пријатеље у Немачкој и сада се трудим да га убедим да и мене "прошверцује".
Зашто да не? Путовања обогаћују човека.

Сви блогери добре воље, позивају се како би написали разгледницу из свог омиљеног града.
Волела бих да се јавите сви, јер ме баш занимају ваше дестинације из снова.
Сви сте прозвани. :)
Воли вас ваша, увек насмејана,

Би хепи!

Био је то напоран пут. Али, на крају дана, схватили смо да се исплатио!
Стижемо у огромну гимназију, иако више личи на нешто веома отмено. Упознајемо се са својим газдама, и свако креће својим путем. Сазнајем да девојка код које ћу провести наредних недељу дана, тренира јахање. И то ме радује.
Касније, истог тог дана, враћамо се у предивну гимназију, на презентацију држава. Сви оригинални, на духовити начин представљају своју државу. Међу њима смо и ми.
После двочасовне представе, разилазимо се, и договарамо састанак за девет часи ујутру.
Четвртак. Други дан фестивала. Преподневни часови су предвиђени за упознавање Марибора. Подељени смо по групама, и идемо у обилазак града.

Пошто смо били у прилици да се определимо за неку радионицу, у један сат, оне почињу са радом. Избор је био велики: Екологија, фотографија, позориште, певање, плес, учење Словенског, примењена уметност, филм, креативно писање, дебате... Итд.
Ја сам се определила за позориште. Упознавање са колегама из групе, и почињемо са радом. Много је напорно, али смо решени да ћемо истрајати.
Четвратак вече- мјузикл који нам домаћини приређују. Сви остајемо запањени. Три сата плеса, певања и глуме на енглеском језику. И данас се питам, како нису пали са ногу?!
Нама се наравно свидео, овај део:

Петак: Радионице завршавају са радом, и у 14 часова почиње финална презентација, где ће се све радионице представити. Било је неочекивано добро.
За то вече, била нам је приређена журка, на којој смо се феноменално провели и саградили још по неку нову успомену.
Седам сати ујутру. Субота. Полазимо на једнодневну екскурзију по Словенији. Прво место које обилазимо је "Постојнска јама". Једна од најпознатијих туристичких атракција Словеније. Пећина, у којој смо мало промрзли, али и сазнали доста нових ствари.
Друга дестинација био је прелепи Пиран. Напокон мирис мора!

Као тријумф овог дугог и лепог дана, било је језеро Блед. Мени најлепша посећена дестинација. Ваздух чист, мир... И неко са ким могу да причам о свему.

Недеља- повратак кући.
Целим путем препричавамо успомене и догађаје... никада нећемо заборавити ово искуство. Надамо се да ће нас пут поново навести на Марибор, и на све те предивне људе.

Остала сам без речи. Било је прелепо. Толико нових очаравајућих предела, толико дивних људи из разних делова света...
Организација - чиста десетка.
О некима сам променила своје мишљење из корена.
Дружење.
Прво јахање коња.
Провера мог енглеског, и схватам да није уопште лоше :)

Дуго ћу памтити ово путовање. Убраја се у једно од најбољих. Преживели смо много тога за ова 4 дана.
Још дуго ћу причати о овоме.
Дуго, дуго...

24. марта путујем у Словенију ( Марибор) на фестивал енглеског језика. Сигурна сам да ће бити лепо и забавно. Бићемо подељени по породицама, а сврха фестивала је дружење, упознавање, показивање знања енглеског језика...
Занимљиво је и то што ћемо бити у прилици да учествујемо у разним радионицама као што су: позориште, фотографија, цртање, графика, упознавање словенског језика, политика...итд.
Лепа прилика да посетим такву земљу :)

Е сад, видећемо какве ће моје слике бити :Д

Be happy вас напушта неколико дана.
Путује!
Код дединих рођака. Да у миру прослави "румунски" Божић. Очекује да ће научити много више о својој Вери, о обичајима, који се тамо поштују. Носи са собом кофер препун добре воље, осмеха и љубави.
Рођака има ихаааахааа :))) и њој је било тешко да попамти сва имена (још + румунска).
Али воли јер их је толико! Све одише срећом, смехом, топлотом и миром.
Спремила је музику за пут. Тома Здравковић, Тозовац... :) (Јао ала ћемо да певамо деда и ја. )
Нада се да ће пут бити добар, јер је удаљеност подоста велика.
Враћа се у недељу, и недостајаће јој блог, али ће у међувремену пискарати.
Много је срећна што ће видети драге јој људе, што долазе празници, мир...
Недостајаће јој happiness. Али ће да је зове сваки дан :))
Недостајаће јој месечина, али ће мислити на њу.
И још по неко...
Али време брзо пролази.. и пре Нове Године се враћа.
Све вас много воли, и носи дубоко у срцу!