Сутра је нови дан...

Tebi.

Kome su i ovako vec posveceni oni najlepsi stihovi u mojim pesmama, o kome sam pisala ljubavne price, koje je mogla pisati samo zaljubljena osoba. Tebi, zbog kog sam najbolnije suze prolivala. Zbog tebe sam najvise plakala. Bio si mi jako blizu, a ipak, previse daleko, da bi bio moj. Dve godine. Proslo je skoro dve godine, od kada znam samo za tebe. Pokusavala sam da odustanem nekoliko puta, ali nije se dalo. Uvek se tada setim onog osmeha, onih ociju. Znam da ima mnogo, mnogo lepsih od tebe. Ali samo si ti onaj koga volim, i onaj cija sam spremna da budem zauvek. I zelim... ali put do cilja je trnovit, pesacenje boli... 

Znas da te volim, cutis, ni ne slutis koliko. Kada te vidim, oci pocinju da mi se pune suzama. Kunem se, da je tako. Osecanja se izmesaju, vise ne znam sta mi se vise dopada.Tvoj sarmantni hod, tvoj glas, tvoj govor, ili tvoj pogled? Sreca u tvojim ocima? Bogatstvo tvoje duse? Tvoja marljivost? sve... i sve bih dala za jedan pogled. 

Secam se i moje srece. Onih trenutaka kada sam sanjarila posle svake recenice koju si progovorio samnom. Nadala sam se, uzivala, svaka tvoja poruka, naterala me je da skacem od srece. A kada su najtezi dani, bilo je dovoljno samo da te vidim, i zaboravila bih na sve.

Takodje se secam, one kisne sedmice, kada sam iz veceri u vece nailazila u onim trenucima kada se ti vracas iz skole. Nije mi bilo bitno sto kuci dolazim mokra od glave, do pete. Bilo je vazno samo to sto sam te videla.

Znao si samnom. Ali nikada nisi mogao da mi uzvratis sve to. Mozda je bilo previse. Mozda sam prevazisla granice. Ali, cak i trunka tvoje paznje, u svako doba ce mi biti dovoljna.

Ostavio si trag u mom srcu, ne kazem da ces zauvek biti jedini, ali znam, da te sigurno nikada necu zaboraviti, jer si mi bio prvi, i jer sam te volela ludo. I sada te volim. I samo ja to znam.

Ponovo smo proveli zajedno, chitav dan. Smejali smo se, ljubili, drzali za ruke i shetali gradom da nas vide zavidni, i da se prijatelji raduju sto smo zajedno. Uzivamo, opet se smejemo, pricamo...  Ti si jedini koji shvata melodiju moga srca, i uvek je mozes otpevati ako zaboravim rechi. Znam da me nikada neces napustiti. Zakleo si mi se na vechnu ljubav ispred Katedrale, i bila sam uverena da govoris istinu. Miris tek procvetale lipe mi se uplitao u kosu, i bila sam uverena da ce me taj miris podsecati na danashnji dan. Nista vise ne moze da pokvari moje raspolozhenje... jer smo proveli divan dan...  nazalost, samo u mojim mislima...

Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.

Reče jedonm Ivo Andić. I nateralo me ovo da razmišljam. Bio je upravu. Svaki put kada sam patila i ćutala, sve je više bolelo. A onda kada sam se nekom požalila, sve je bilo lakše. I tako, tako sam naučila nešto o ljubavi, naučila da volim (izgeda ponekad i previše :))) ) i sad kao uživam... vidi se da se dobro slažemo, pričamo, diskutujemo, imamo ista mišljenja o pojedinim stvarima... Lepo nam ide. Ali to je prijateljstvo. Ne znam kako da predjem granicu izmedju prijateljstva i ljubavi. Ne znam kako... 

A rešila sam da izaberem B.-a iz jednostavnih razloga:

P. je zauzet (Oteto, prokleto)

a D i Ž su stare uspomene, i daleko su od mene (u svakom smislu te reči) tako da je B-ostao, kao od Boga poslat :)

Dobro mi je i boljem se nadam, u čem hodim, u tome i spavam.

Opet su me preplavila osecanja. Sustigla me seta, pokorila me secanja. Muzika me probudila iz svakidashnjice. A secanja, neverovatno bole. Reci nekih ljudi, toliko me povredjuju. Cutim, ne pokazujem nikakve znak, samo cutim, i hranim se muzikom. Umivam se suzom, a tusiram pisanjem. Mislim da je sasvim dovoljno. Zasto? zapitam se ipak. Zasto je ljubav koju ja osecam uvek nemoguca? I zasto svako prijateljstvo mora da pokvari jedna muska osoba? A pesme... tako me dotakne svaka rec. I znam, da bice bolje ako bude tu. Bice sigurno bolje. Ali jednostavno, ne moze da bude tu. Moram da se pomirim sa tim. Svi su mi skrenuli pazhnju, da moje ochi blistaju u njegovom prisustvu. On najvise voli samnom da pricha kada smo sami. U to sam se uverila. Mozda mu je sramota mene? Da li mu smetam? Ja ne zelim da pokvarim sve ono sto je on sagradio dok se ja nisam pojavila u njegovom zhivotu. Ko sam ja da tako neshto uradim? Nisam niko. Ja sam samo osoba, koja cuje odjek njegovog lika, u svakoj prostoriji zivota.

Ne pomaze...

Ni pesma. Ni grad. Ni tudji osmeh. Ni tudja suza. Ni fudbal(koji obozavam), ni neki bivsi. Ni najbolja drugarica.

Nista mi ne pomaze.

Da te zaboravim. 

A ljubav... cudno je to osecanje.

Pitam se. Da li vreme istice i za ovu ljubav?
Zashto sve mora biti toliko komplikovano?
Zashto sve tako boli?
Zashto se ne moze nac jedna osoba.
Samo jedna.
I neka ostane vechno tu, u mom zhivotu. :(
Zashto uvek sve mora bolno da se zavrshi?
Zashto sve traje kratko?
Zashto je sve crno zbog LJUBAVI?
Zashto je sve tuzhno?
Gde je onaj moj stari osmeh?
Gde su one prave ljubavi?
Gde je ona pozrtvovanost?
Gde je ono davanje?
Gde je ona zhelja?
Gde je ona snaga?
Nema nichega.
Samo njegov trag, i potpis...

Ja sam zaista sretna devojka. Ali i sretne devojke imaju trenutak tuge... Nikada mi na pamet nije palo da cu ih videti kako plesu, a ja cu poceti da placem. Videla sam ih, i samo sam senasmesila. Suze su same potekle. Brzo sam ih obrisala sa lica, nastavila dalje. Da li on treba biti jos jedan od onih cije ime treba precrtati, da ga ubrojim u poraze ili pobede? Toliko smo lepih trenutaka proziveli zajedno. I zato ovo sve toliko boli. Da li ga volim? ehh, previse sam mlada za ljubav. Da li ga zelim? da, zelim ga. Njene namere ne znam. Niti cu moci da ih provalim. Zeli me kao prijatelja? Naprosto ne mogu da verujem. Da li zeli da mi se priblizi da bi znala vise stvari o njemu? ne znam... Ne zelim da se mesam vise, zaista... samo cu stisnuti zube, i krenuti napred. I  ovo ostavljam za sobom. Pomirila sam se sa tim, u ljubavi jednostavno nikada nisam imala srece. Volela sam uvek pogresne ljude, uvek sam u sve ulagala celo svoje bice, a nisam dobijala nista za uzvrat. Boli. Jako boli...

Zajedno smo bili u Srbiji na festivalu pozorista. Proveli smo yajedno 3 dana, i bilo je neverovatno. Mnogo smo se zblizili, i dobili poverenje jedno u drugo. Pricao mi je razne stvari, i ja sam njemu... Mnogo sam ga zavolela... toliko je zabavan, divan. Privlaci me fizicki, a jos vise me privlaci njegova unutrasnjost. Neverovatan je. Sa njim mi nikada nije dosadno. Ja sam znala da cu ga voleti, jos kada ga nisam ni poznavala. A kada sa ga u oktobru upoznala, pocela sam da razmisljam samo o njemu. I druzili smo se, ali sada nas je ovo mnogo zblizilo. On ima devojku, uskoro ce da napune 3 godine zajedno. Pricao mi je o problemima koje imaju u vezi, pricao mi je o svemu. Misli da nece moci jos dugo da izdrzi sa njom, a meni tako uliva neku nadu. Mene to raduje, iako znam, ja mislim zlo. Ali jednostavno, toliko mi je stalo do njega... Gospode, koliko mi znaci, toliko sam srecna sto ga poznajem... rekao mi je da ga ne odam devojci zbog "gluposti" kojih je pravio. A ustvari je samo igrao sa devojkama... I kada sam se vratila kuci, u Temisvar, njegova devojka me je ispitivala, da li je bio dobar, da li ju je varao... Ispunila sam obecanje koje sam mu dala, i nisam joj nista rekla ali sam i njoj obecala da necu njemu nista reci. Devojka je uzasno ljubomorna, on mi je rekao da je cak i na mene ljubomorna, i da se raspitivala ko sam i sta sam, kada je videla da se druzimo i dopisujemo. Tako je nezgodna  situacija... oni su zajedno, veza im propada, a niko nista ne preduzima... :(

A ja... ja ga i dalje zelim...samo za sebe...

You were my eyes when I couldn't see
You saw the best there was in me

 

Srecna sam sto znam da se radujem za sitnice... Danas me je pozvao da idem sa njim na kafu... i tih sat vremena mi je ulepsalo buducih mesec dana... Sat vremena sa njim je sat vremena u raju... vreme kada se moja tuga i sreca mesaju... ja ga volim... ja vise ne mogu ovako... <3