Сутра је нови дан...

Ближио се крај.
Оном цепању свега. И шта ја да радим на крају? Са свим тим успоменама, сновима, шта урадити са свом том љубављу, брижношћу, са свим тим страхом?
Бојала сам се и плакала сам после дужег времена.
Осам месеци.
Осам предивних месеци. Пролазили смо више тестова. Све смо прошли. Цело лето је био уз мене, моја највећа подршка. Када је било баш тешко, без једне пријатељице.
Наше прво путовање. 6 прединвих дана. Држања за руку, плесања, приче, спавања на његовом рамену, осмеха у мојим очима, среће у његовим речима. Седење у аутобусу, једно до другог, пригрљени. Ближио се растанак.
Његово трчање када је воз кренуо.
Обећања.
И тада сам схватила колико ми значи.
И наставак свега тога.
Тек касније, једна карика поче да се одлепљује. Суза у мом оку.
Бол који ме разара. Не могу тек тако даље.
Осетила сам као да део мене одлази. Уствари, нисам ни видела све оно што долази без његовог пријатељства, без његовог "Недостајеш ми", без чежње да се видимо.
Кажу, ако је суђено, прихвати.
Мислим да смо били суђени једно другом. Прошло је осам месеци. Неки ће рећи само.
Ја осећам да ми је цео живот прошао уз њега.
Зато смо затрпали ту једну карику која се беше откинула.
Обећала сам му да ћу се правити као да новембар није постојао. И он.
Идемо даље. Не желим да пустим његову руку...

 

 

Пуна ентузијазма.
Волим да правим планове, а када они почну да се остварују, ја блистам!
Желим да завршим журналистику, а у међувремену да усавршим Руски и Италијански. Да се сво време бавим глумом и пишем књиге.
Желим да шетам Паризом, бар једном годишње. Да фотографишем, да га описујем у свим могућим романима.

Желим да читам! Да прочитам стотине књига годишње. Да учим сваки дан по нешто.

Желим да имам неког, ко неће да ме гуши, али чије ће присуство да ми прија.

Желим да живим далеко одавде, негде где ће се ценити мој рад.
И да преводим најлепше песме и историјске књиге са свих мени познатих језика.
Желим да плачем кад ми је тешко, и да се сваког дана, најискреније смејем!
Желим да ми један позив да крила, да летим! И да увек останем овако позитивна.
Желим да пропутујем, упознам, научим, видим, чујем...
И онда.. онда ћу бити спремна да се придружим тати, на оном свету. :)

После неколико разочарења, тешког лета, губитка драгих особа, решила сам да почнем да се бавим оним што највише волим: писањем и глумом. Тако су те две ствари почеле да ми окупирају сваки дан.
Слободног времена је јако мало, али тако је најбоље. Зато што се углавном, то исто слободно време, само протраћује.
Трудим се, желим да објавим нову књигу идуће године, ако Бог да.
Живим.
Радујем се свим ситницама.
Шареним кишобранима, гласу мушке особе која ми прија, киши која је савршено опрала прозоре, новим градским аутобусима, људима које волим и који су увек ту за мене, новим изазовима, зими, радујем се снегу који тек треба да стигне, осмеху болесне девојчице, кафи са другарицом, музици...
И увек тражим те ситнице, које ће ми испунити цео дан.
Остала су ми још 2 испита са којима требам да се изборим, и онда долази распуст.
Нове боје су почеле да шарају мој живот. Осећам да сам и сама боља него што сам до сада била. Ближи се чак и дан када ћу требати да изаберем факултет. Време јако брзо пролази, а ја не желим да се раставим од Темишвара. Од овог града који ме је дигао на ноге и изградио моју личност. Знам, вероватно ништа није у мојим рукама, али то ће бити најтежи растанак.
А до тада, хоћу да научим још пуно тога. После, куда ме живот однесе. Видећемо.

Па ево, дочекасмо и децембар, у пуном заносу. Са невероватном позитивношћу и мало времена за писање.
Само ћу нагласити да сам добро, можда у једном од најбољих периода. Срећна.
Ствара се много тога, чекају се резултати.
Па да отворим, свечано, овај месец са неким новим речима које превукох преко папира.

Угризи се за усну, која од бола већ бледи,
И крени на пут снова-јер заиста вреди!
Помешај успоне и падове, звезде и сунчанице,
покупи иконе, крстиће и бројанице,
и путуј! Не осврћи своје очи плаве,
не избијај веру, наду и љубав из паметне главе!
Воли! Јер љубав ће свуда да те прати,
нек боли! Нек разара... само једно схвати:
ако једном праву љубав изгубиш,
запамти: никад више нећеш да је пољубиш.

Па, нек нам је добродошао последњи месец у години. Да га проживимо, јер је јединствен.