Сутра је нови дан...

 Корак по корак се пењемо ка врху. Степенице су влажне, и у сваком тренутку се можемо спотаћи, склизнути, пасти.
Али, била сам неколико пута на самом врху. Тамо је сунце најлепше.... А када почне киша, степенице се следе, и почињемо да падамо.
Пала сам неколико пута. Стигла до самог дна. И споро, али упорно, наставила даље. Пут уме да буде бодљикав, трновит, пун препрека... Све зависи како га ми сами доживљавамо.
Треба стремити оном сунцу, које нас на врху чека. Без обзира колико ћемо пута пасти, једном када стигнемо горе, бићемо захвални.

Уствари и нисмо проживели много.
Неколико тренутака потпуне среће,
Неколико погледа,
И неколико осмеха.
И још увек смо сами, разбацани по свету,
Свим снагама покушавајући да победимо себе саме,
Да опстанемо на палуби, док цео свет тоне.
Још увек видимо дугу,
Док свима пада киша,
И још увек верујемо.

А уствари, и нисмо проживели много.
Неколико ратова,
Неколико бегова у други свет,
Неколико селидби,
И опет смо сами, испљувани...
Још увек верујемо,
И још увек сањамо, да ће сванути нови дан.

А уствари, и нисмо проживели много.
Скоро ништа. Неколико падова,
Доброг трескања о земљу,
Брисања колена,
И покушаја да наставимо даље.
И настављали смо,
И сретали се у сновима само...
Али, још увек вреујемо.

Ми нисмо проживели много.
Ми смо само пролазници кроз мартове и августе,
Ми само навраћамо у нови дан,
Ми само тражимо своје звезде,
Ми само живимо.
А уствари, нисмо преживели ништа.

А опет те никоме не дајем.

И никада, никада више нећу умети да тако себе дам за обичан осмех.

Долази пролеће, очекујем потпуно буђење.

П.С. Жупанијска фаза олимпијаде српског је прошла одлично. Отишла сам да пишем, без имало инспирације, и ипак освојила то прво место, оценом 9,80. Национално такмичење нас чека од 6.-9.-ог априла.
Честитам месечини. :)

Знам да туга не може да се избрише тек тако, као траг оловке на папиру, али данас заборави на све!
Данас је твој дан, и покушај да радиш све оно што највише волиш! Уживај са твоја три Анђела, и нека ти он дају снагу да гураш даље, заборавиш на повреде и не анализираш их.
Не отварај ране! Желим ти да их у овој години потпуно залечиш.
Нека ово буде рођендан из твојих снова! СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

И да ове године добијеш крила. ;)

Блогери, навалите на торту :)

Сто је постављен, само чекамо да се си окупе, и да наздравимо у Вилино име!
ЖИВЕЛИ!

Како се отарасити туге, када је ту у нама?
Како пронаћи оптимизам?
Мени, којој он никада не нестаје, негде се загубио.
У суботу је олимпијада из српског, а ја сам у неком ужасно меланхоличном стању.
Боже молим те, дај ми снаге!
Па ја сам знала да се борим! Како сам тек тако, заборавила?
Осећам се напуштено, усамљено...преоптерећено, уморно...
Кад ће неко да ме дрмне, да кренем даље?
"Проћи ће и то..."
Кад ће да прође?!
Не могу да чекам.

Све ово време ми је показало колико те уствари волим.
Нема никога да се брине за мене и малу А. Све је глупо и безосећајно без тебе. Сад тек ценим све оне "ситнице". Соба је празна када ти ниси ту. Нема никога да се побрине око ватре, хране... Ти си то знала најбоље. Све из твојих руку је дато са толико љубави...
Опрости ми за све што сам ти икада замерила, опрости за сваки ружну реч. Опрости ми, што понекад не умем да се контролишем. Извини мама.
Не желим да одрастем, не желим икада да вас напустим.
Недостајеш ми.

П.С. Знам да си јака. Издржаћеш ти то! Уствари, ти си мој узор! Зашто не могу да будем тако јака као ти? Зашто сам опет тако емотивна и слаба?