Сутра је нови дан...

Nije li to chudno,videti u svetu samo jedno bice,imati u svesti samo jednu misao,u srcu samo jednu zelju,na usnama samo jedno ime...ime koje neprestano navire,kao voda na izvoru,iz dubine dushe,koje se penje na usne i koje se izgovara,ponavlja,shapuce,bez prestanka...svuda...kao molitva...

Niz lice se sliva suza,koja sa sobom nosi sva secanja,osecanje tuge i nostalgije za tobom...Suza pada  na usne i tu umire,ali tuga ne umire sa njom,ona nastavlja put do srca,srce upija tugu,i tako sve iznova...Okrecem tvoj broj,i chujem tvoj glas...tu smo ti i ja...ali nema nas...u vazduhu se oseca sreca zaljubljenih parova...Kroz maglu srece prolazim i ja,ali ne uspevam da sakupim ni grumen srece...Chak i da nakupim,taj grumen srece pokushavam da podelim na dva jednaka dela:za tebe i mene...ali se on raspadne na milijarde sitnih delica,jer grumen moze funkcionisati samo kada se stopimo u jedno...pruzam ti onda ceo grumen,podeli ga sa njom,jer vi ste dva tela u jednoj osobi...

Josh jedno kishno veche...sama sedim na prozoru sobe,i pevushim tiho text pesme koja me podseca na tebe...jedino me teshi shto znam «...ljubavi svakoj dodje kraj...»kad,tad...

Tama se spushta nad gradom.Gde si? Potrebna mi je svetlost tvojih ochiju,da mi osvetli put kojim hodam...ali tebe nema...dugo plachem,i gushim se u svojoj tuzi...

Ponekad,sanjam te..u snovima se gubim,ali se probudim chim krenem da te ljubim...

Znaj jedno: «U bolesti i u zdravlju,u bogatstvu i u bedi,tvoj sam Andjeo chuvar,u sreci  i u nesreci,tvoj sam Andjeo chuvar,da kad me zovnesh,stvorim se,da kad ti smetam,sklonim se,verni Andjeo chuvar...i nikada ne dozvolim,da nekog ludo zavolish,ko tebe ANDJEO CHUVAR... u dobru bicu dobra,u zlu josh 2 put bolja,bicu ja...da dignem te kad padnesh,i ne dam ti da stanesh,i podnosim ako ljubish drugu...svojih se krila odreknem,i ne mogu da poreknem,da ipak samo chovek je, ANDJEO,CHUVAR.....»

Shetajuci gradom,sebichno skupljam uspomene na tebe,i chuvam ih samo za sebe...nailazim na ono shto smo bili,a nismo vishe...Tragovi secanja,svuda oko mene,a ja zelim samo jedan trag,jedan glas...koji mi se u svakoj sekundi mota po shashavoj glavi,koja te je zavolela...

Poslednje sekunde se odbrojavaju na zhivotnom satu...poklanjam ti svaku od njih...kao pravi,verni i iskreni Andjeo chuvar...Zauvek cu te chuvati...

Posle duzeg vremena,od kada sam te zavolela,postavili su mi pitanje,koje me je nateralo na razmishljanje... «Da li postoji svrha te ljubavi,koju osecash?»

Nisam odgovorila...danima sam razmishljala...nocu preklinjala Boga da mi da odgovor...ali njega niodkuda nije bilo...Suze su navirale na ochi svaki put kada se setim tog bednog pitanja...i jednog dana,kao grom iz vedra neba,pojavio se odgovor sa obrazlozenjenm...

«Svrha ljubavi je u tome,shto sam srecna kada je on srecan,bez obzira shto je sa drugom...jednostavno,u njemu chuchi taj razlog za moju srecu...da nije njega,ne bi bilo ni moje srece»

Kada sam dala taj odgovor,neki su bili zgranuti...i nisu razumeli taj chudni odgovor...vazno je da sam ga razumela ja...

Sretoh te na ulici...imash najlepshi osmeh na svetu...kada ga ugledam,moje srce odjednom potiskuje svu onu patnju,i puni se ljubavlju...

Tvoje ochi su kao dva najlepsha dragulja koja svetle u noci...dva najvrednija dragulja na ovom svetu...

Tvoje usne,meke i nezne kao pahulje prvog snega,crvene i ukusne kao najlepshe jabuke u ranu jesen...

Tvoje ruke,vrele,meke i sigurne,kao majchinsko krilo...

Tvoj odsjaj u vodi,kao jedina ikona nad kojom se molim...

Vec mesecima,stvarno ne vidjam tvoj lik u blizini...preturam ulice,tumaram svetom...ali nema ga...i umesto da se moje molitve sve jache chuju,one polaku umiru...i kad glasovi utihnu,opet okrenem tvoj broj...i samo cutim...chekajuci da kazesh bilo koju rech,i da prekinem vezu...samo to je dovoljno za  moju srecu...

Po mrklom mraku,slomljena i sama plachem ulicama,shutirjuci sve oko sebe,jer nisam skoro videla tebe...zheleci samo josh jedanput da ti kazem dve rechi,pre nego shto zauvek nestanem iz tvog zhivota.Kisha pochinje da se spushta nad gradom...tada se na mom licu ne mogu prochitati suze kojih je sve vishe...

«Idi iz mene,napusti moje telo,moj um...ZAUVEK»

Vrishteci plachem...terajuci te iz svake moje priche,iz svakog mog sna,iz svakog mog dana...

«Dozvoli mi da zhivim bez tebe,nauchi me,da vladam svojim osecanjima,IDI vec jednom...»

Drhteci na kishi,pogledom trazhim mesto gde cu moci da umirim svoju tugu...

«Nauchi me da krenem dalje bez tebe,iz mog uma izbrishi sve shto me na tebe seca...izbrishi svaku suzu prolivenu zbog tebe,svaku pesmu posvecenu tebi...»

I dalje vrishtim plachuci...ali nishta se ne deshava...pogledom trazhim tvoju senku koja napushta moje telo...ali nema je...josh uvek si tu...duboko u meni...

Jeza me hvata...odlazim kuci,da uz topao chaj pokusham da saberem sva osecanja...ali ni to mi ne pomaze...pod tushem pokushavam da smirim oscenjanja...ali uspomene se bude,suze opet naviru na ochi... «Necu plakati» Mislim,sigurna u sebe,a vilica mi  vec podrhtava,pokushavam da smirim cvokot zubi...da uzdrzhim svoja osecanja...slike mi se same menjaju pre ochima, «Ne zelim ovo!!!»vichem,ali dzabe,niko me ne chuje...

U krevetu,dok zavrshavam poslednju molitvu,vec znam shta ce biti moj san...i pokushavam da ga ove vecheri izmenim,nekim novim razmishljanjima...ali pred ochima se pojavljuje samo tvoj lik...tvoje ochi i osmeh...koji nisu moji...u tishini koja potiskuje sva osecanja,plachem...niko ne oseca moje suze,niko ih ne vidi,ne chuje...tihi i kratki uzdasi su jedino shto odzvanja u sobi...i jedno kratko «volim te»,pre nego shto potpuno utonem u san...